Привлачан израз „ружичасто хришћанство“ није нов. Њега је крајем 19. века увео Константин Леонтјев. Овај дубоки мислилац је овако окарактерисао предреволуционарно расположење интелектуалних умова: „Страх Божји? Какав страх? Уосталом, Бог је Љубав и само Љубав».

Апологету „страха Божијег“ Леонтјева су тровали... Чак су и поједини представници свештенства неоправдано видели у одбрани страха Божијег мрачњаштво, апологију „ужаса“. Међутим, Господ је одлучио другачије. Оптински монаси су благословили К. Леонтјева за његову књижевну активност у наведеном правцу, што је изазвало огорчење код Берђајева.

У чланку посвећеном сећању на Константина Леонтјева, архимандрит Константин Зајцев је „ружичасто хришћанство“ назвао „најстрашнијим искушењем које пред хришћанску савест може да стави само сатана“. Ово је „искушење да се истинска хришћанска љубав у свим њеним манифестацијама, до највиших, замени њеним сатанским сурогатом“.

У време Леонтјева „ружичасто хришћанство“ се манифестовало углавном у „перацрквеном“ интелектуалном окружењу. Данас је продрло и у Цркву. Слатки, душебрижни концепт: „Бог је САМО Љубав и ни на који начин Судија“, данас тријумфално маршира широм света.

У основи „ружичастог хришћанства“ лежи спекулација о најсушаственијем својству Бога – ЉУБАВИ. Најдубљи увид у ово Божије својство је афористична формулација Св. Филарета Московског:

„Љубав Очева је распињајућа;

Љуби Сина — распета;

Љубав Духа Светога – тријумфална сила Крста»

„Ружичасто хришћанство“ жели да има само тријумфалну љубав, тријумфално само са симболом крста. Без самопожртвовања, без распетих страсти, без самоодрицања, без личне сапричасности Крсту Господњем. Таква лако доступна, сентиментална, хуманистичка љубав, у извесном смислу, јесте и духовна, али је „живо“ ствара не Дух Свети, већ супротан дух.

Жеђ за „ружичастим хришћанством“ добро се објашњава нашом палом природом. Волели смо земљу, мир, своју душу у овом свету, нашу земаљску делатност, нашу културу створену у овом палом стању. Отуда и жеља за таквом религијом, која би већ данас људима давала љубав, мир, срећу, заједништво, смех, радости земаљског живота.

Пајсије Свјатогорец је овако оценио позадину „ружичастог хришћанства“: „Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога, Који би нам опростио, а ми бисмо и даље грешили. Односно да бисмо ми чинили шта хоћемо, а Он би нам опростио, не би престао да нам прашта, а ми бисмо певали своју песму».

А потражња ствара понуду! Полако се рађа „хришћанство“ у коме се у тишини скривају главни темељи православне вере, а у реч „љубав“ стиснуто цело православље, профанисано и искривљено до непрепознатљивости.

Модерно „ружичасто хришћанство“ има следеће карактеристичне карактеристике:

1. Апологија љубави уз ћутање о Суду Божијем;

2. Адогматизам или апстрактна догматизација. Прекидање везе између догмата и заповести Божијих. Релативизам и „плурализам“. Замагљени су моменти апсолутне истинитости догми: кажу, ово је истина, и ово је истина. Истина се схвата само као плуралистичка „синтеза” различитих релативних и партикуларних вербалних формулација.

3. Неразумевање и непознавање закона духовног живота. Замена личне аскезе интензивном сујетном делатношћу у спољашњој сфери.

4. Одбијање сваког аскетског и преподобног црквеног искуства, које човека постепено узноси са земље на небо. И уместо тога - харизматски продори одмах до виших степеница.

Аутор ове белешке не претерује: више пута сам својим ушима чуо како многи православни верници (!) верници страсно бране псеудо-теолошку тезу: „Бог није Судија, већ једна и једина љубав“! А данас се све више људи искушава управо овом тезом, привлачном нашој „душевитости“, и долази у Цркву не да би се подвизавао Христа ради, него да би се купао у Извору љубави и непрестано јео слатка јела на „пиру вере“.

Заправо, на тему „Бог је љубав и никога не кажњава“ - било би занимљиво разговарати са становницима Содоме и Гоморе, али где су они? Од стварања човека до Последњег суда, Бог је Судија. У исто време, Његов суд се не назива џабе страшним. Први чин Божјег суда било је изгон Адама из раја. Затим, назад у Старом завету: потоп, Содома и Гомора.

Неки верују да ако постоји заблуда у погледу суштинског својства Божанске љубави – правде, онда то није опасно. Да ли је ово истина? Све догме имају и директне моралне последице. А страх Божији је, по Писму, почетак сваке Премудрости. Даље... Која још логичка морална последица следи из дефиниције „Бог није Судија, већ само и једина Љубав“? Љубавник прихвата своју вољену такву каква јесте. Зашто се мењати?

Бог не суди мојим грешним страстима – Он није Судија. Зашто уопште испуњавати Божије заповести? За моју једину химну Богу, као Љубави  и јединог Љубави, Он ће ме увести у Царство славе.

Проблем „ружичастог хришћанства“ има и мисиолошки аспект. Неки модернистички проповедници су мишљења да је ово погодно за катихумене и за мисионарске сврхе, и нигде без „ружичасте“ апологије љубави (без помињања Суда). Откуд ово? Истина је да је апостол написао: „Нахранио сам те млеком, а не чврстом храном...” (1. Кор.) Али да ли је „ружичасто хришћанство” квалитетна „млечна” храна, хранећи се којом хришћанско „дете” расте и навикава се на „чврсту” храну”? Тешко је поверовати!

Дозволите нам да представимо нека размишљања Константина Николајевича Леонтјева о „ружичастом хришћанству“ која су и данас актуелна.

„Хуманитарно лажно хришћанство са својим бесмисленим свепраштањем, са својим космополитизмом, без јасне догме, са проповедом љубави без проповедања „страха Божијег и вере“; без ритуала који нам описују саму суштину исправног учења... – такво хришћанство је ипак иста револуција, ма колико медом одисало. Са таквим хришћанством немогуће је борити се или владати државом; и нема потребе да се молите Богу.. Такво хришћанство може само да убрза уништење. Чак и по својој кротости злочиначко...

Добровољно понижење за Господа боље је и извесније за спасење од овог гордог и немогућег покровитељства очинске благости и тренутне лакомислености... А у монашким конацима искусни старци баш и не дозвољавају да се човек занесе жарком љубављу, већ се пре свега учити послушности, самоприсиљавању, праштању увреда...

Доброта, праштање, милосрђе, љубав... Узели су само једну страну јеванђељског учења и називају је суштинском страном. Али да ли су заборавили подвиг и строгост? Али, они се нису зауставили на гневним и строгим Божанским речима?“

Архимандрит Константин Зајцев је писао: „Да, када се светска историја заврши и остане само Бог и у Њему они који су примљени у Наручје Божије Највишом Истином и Бескрајном Милошћу, тада ће остати само Љубав, а све остало ће бити укинуто: чак и наше највише хришћанске врлине Вере и Наде биће укинуте, јер ће остати без субјекта у условима остварења Царства Божијег... Овде се ради о искушењу замене побожно -трепетног, будног и трезвеног ишчекивања Страшног суда, као прага Царства славе, припремљеног човеку од вечности Промислом Господњим... – замену овог постојаног очекивања  које треба да чини неку врсту апсолутне позадине сваке људске смелости, подсећајући човека на непролазни понор, који лежи између неба и земље – нешто суштински другачије... Права, истинска, црквено-хришћанска (а не „ружичаста“ сентиментална, хуманитарна) љубав је читава лествица духовног успона“.

У закључку бих желео да дам размишљања на ову тему савременог тверског свештеника о. Георгија Белодурова:

„Нема сумње да Бог воли човека, јер нас је Господ толико заволео да је дао свог јединородног Сина да буде разапет. Али како онда протумачити познате речи „кога волим, кажњавам“, које такође изражавају Божанску љубав према човеку? Али зар Божија Промисао није пресуда? Није ли болест и радост која се свакодневно шаље теби и мени, облик манифестације извесног Суда, када нам се туга даје да вежбамо трпљење, или се даје радост да тестирамо сећање на Бога, и нашу способност да благодаримо Богу?

Нема сумње да су сви људи подложни Његовом другом Суду – строгом! И ово није само „корисни психолошки ауто-тренинг“ - кажу, ходајте као да ходате под строгим погледом Створитеља, и то ће бити корисно за вашу душу. Корисно ово, корисно је оно, али Црква не учи лажи, и да ће нам бити суђено, и да ће се жито одвојити од кукоља, и неки ће ући у радост Господа свога, а неки ће бити суђени за плач и шкргут зуба - то је све истина, а не део ауто-тренинга.

Али да ли ће Божји суд заиста бити без љубави? Не верујем у то. Али као што лекари одвајају болесне од здравих да се сви не заразе, тако ће изгледа и Суд Божији. Шта ако сви уђу у Царство Божије, добри и зли, великодушни и похлепни, милостиви и сурови? Тамо, у Царству Божијем, не можете живети без Љубави. Без овога, тамо је као без ваздуха. А ко се не научи да воли без зависти према ближњем, биће мучно болно што се не излаже слави, доживеће физичке муке од боравка у Светлости љубави Божанске.

Не сећам се који је светитељ рекао да је пакао неспособност да се воли. Слажем се са овим, иако ће паклена мука имати друге облике, укључујући и оне описане у Теодориним митарствима. Да, треба констатовати да у савременој свести постоје неке психолошке препреке за разумевање и прихватање таквих благотворних и спасоносних истина као што су Суд Божији или Страх Божији (може им се додати и Смирење). Често замишљање краснодушија не дозвољава човеку да схвати како такав осећај као што је Страх може бити достојанство његове душе. Такође постаје нејасно како Извор Милосрђа може створити строгу пресуду. Али оно што разликује живот испуњен благодатима у Цркви јесте то што он постепено подиже ум до разумевања ових појмова који су неуобичајени за световну свест.

Превод: "Борба за веру"