Потресни дијалог између архимандрита Партенија, игумана манастира Светога Павла (Света Гора Атонска), и јеромонаха-католика. Казује архимандрит Партеније:
„Било је то пре око петнаест година… Једног недељног јутра, када смо служили у нашем храму, ја сам, као игуман, држао службу, а саслуживали су ми отац Софроније, који је још жив, отац Павле који се упокојио и други оци и ђакони. На почетку Божествене Литургије у храм је ушао један ходочасник, јеромонах из реда Бенедиктинаца. Нека и папа римски сада послуша шта ћу сада да кажем. Он је био одевен у одежду свог монашког реда и понашао се веома скромно. Добар, љубазан човек, без сенке лицемерја. Како смо сазнали касније, он је прво ушао у архондарик, али никога тамо није нашао, пошто су сви оци били на служби. Онда је обукао своју расу са капуљачом, опасао се ужетом везаним у крст, по обичају њиховог реда, и отишао у храм. Сместио се покрај стасидије оца Никодима, наспрам олтара. Осењујући се крним знамењем по католичком обичају, с лева на десно, посматрао је службу у цркви, стојећи право као свећа. Није се освртао, већ је нетремице пратио како смо ми служили у олтару. Убрзо су ми пришла два стара оца: - Геронда (старче), монах-капуцин је ушао у храм - да га изведемо ван? Шта овај католик ради овде? У том тренутку сам помислио: „А како би поступио Господ наш Исус Христос у овој ситуацији?“ и сетио сам се Његових речи: „И онога који дође к Mени нећу одбацити“ (Јован, 6;37). Ако је неко дошао к Њему са искреном жељом да научи о вери, Он никада није отерао таквог човека. Одговорио сам оцима: „Немате благослов не само да га избаците из храма, него чак ни да говорите с њим. Оставите човека на миру“. Плашио сам се да ће га извести на врата и рећи му нешто увредљиво, а то би био велики грех пред Богом. Они су се понели према мом захтеву с поштовањем и урадили онако како сам им рекао... Када се завршило Причешће и наши оци се причестили Светим Христовим Тајнама, изашао сам да поделим антидор (нафору). Један од отаца ми је рекао: - Ја мислим, Геронда, да не му треба давати антидор. Одговорио сам: - Слушај, ја му ионако не бих дао антидор, али мислим да ни он сам неће доћи к мени по антидор. И тако се догодило. За то време, док сам делио антидор, он је продужио да стоји као свећа и није се померио са свог места. После службе отишли смо на ручак. Посаветовали смо се и одлучили да за све неправославне поставимо сто посебно. У нашој трпезарији, да их не истерамо, већ са стране. Међутим, овај ходочасник није дошао у трпезарију. Скинуо је своју одежду и прошетао двориштем у црној мантији, чекајући када ћемо изаћи иза стола. Код нас је био један свештеник из Митилене, звао се отац Павле... Он је некада студирао у Италији и одлично је владао италијанским језиком. После трпезе сам му рекао: - Павле, молим те позови овог човека и дођи са њим, хоћу да поразговарамо. „Да буде благословено“ - одговори он и пође за ходочасником. Убрзо су ушли у мој кабинет. У рукама ходочасника видео сам торбу. Изгледа да је он нешто донео за мене. Лице му је сијало од радости. Био је веома задовољан што сам га позвао на разговор и наклонио ми се са љубазним осмехом на лицу. Рекао сам: - Оче Павле, преведите, молим вас овом господину следеће...Желим да му поставим неколико питања и молим га да ми одговори само истину. И ја ћу, заузврат, бити са њим отворен и искрен. Ходочасник се сагласио са мојим предлогом. - Нека је благословено, Геронда. Обећавам да ћу на сва ваша питања одговарати само истином. - Пријатељу, реци ми: које си ти вероисповести? - Ја припадам Римској цркви и члан сам реда Бенедиктанаца. -Ти си читаву службу престајао на ногама, не скидајући поглед са олтара, и чак се ни једном ниси наслонио лактовима на стасидију. Какви су у теби били утисци о нашој служби, шта си видео и шта си осетио? - Одговорићу Вам, Геронда... Пре свега, желео бих да се захвалим Богу, јер сам се од малих ногу молио за то, да ме Он удостоји да присуствујем служби у православној цркви. Нама су увек говорили да је Источна Црква расколничка и да је изгубила благодат. А ја сам заиста желео да видим вашу службу. И Господ ме удостојио да данас присуствујем православној Литургији. Слушајући ово, обрадовао сам се што Господ није допустио братији да га истерају из храма. - И шта си видео? – Гледајући на ваш иконостас, на живопис вашег храма, био сам одушевљен величином Православне Цркве. Непосредно наспрам себе видео сам Господа нашег Исуса Христа, десно од Њега – Мајку Божију, горе - свете апостоле и много светих. Каква величина, радост и благодат! И то није изненађујуће: на крају крајева, у храмовима католика нема икона, тамо се налазе статуе или, другим речима, идоли, што је забрањено по канонима! -Какво је било стање твоје душе? - Чинило ми се да пребивам на Небу. Када сам гледао како служе свештеници и ђакони, имао сам такав осећај као да сам у Рају. Поставио сам му још једно питање: -А када ви, католици, идете у свој храм и служите тамо своју мису, како се ви осећате за време своје службе? Он је одговорио: -Ми улазимо у храм, а потом у олтар и, налазећи се у средишту, крстообразно склопимо дланове и говоримо: „Овде ћемо се причестити. Овде је Рај и овде је ад“, после чега примамо Причешће. То је јасно, кажем му ја, а како ви осећате храм, простор храма који вас окружује? -Наш католички храм – то је ледник. Тамо је хладно као у комори за замрзавање. Шта подразумеваш под тим „комора за змрзавање“? -Осећај хладноће...Ледени брег.. Лед и празнина. Тада сам му рекао: - Драги мој човече, заштови идете у ту „комору за замрзавање“? Чиме се причешћујете? Шта ви радите тамо? Зар то, стварно, тако бива? - Да, тако се дешава... Где је боље: у нашем или у вашем храму? - Безусловно, код вас. Послушај шта ћу ти рећи, с љубављу: како ти сматраш, а шта ако би се ви, католици, покајали и вратили нам се поново, да би обновили оно јединство које је било до 1054. године? У том случају ми би вас прихватили раширених руку. И постали би поново једна Црква. Шта ти мислиш, да ли бисте могли да нам се вратите са покајањем? На лицу му се појави осмех. -Зашто се смејеш? Он је на ово рекао: - Геронда, ти си, наравно, у праву и говориш добре ствари. Али, ако ја почнем да разматрам са неким питање о томе да ми, католици, принесемо покајање и вратимо се на пређашње - овај разговор би се одржао увече, а следећег јутра мене више не би било међу живима. Само једна реч – и оде глава са рамена... Шта имаш у виду када кажеш "оде глава с рамена"? - Он је заћутао је, и на томе се наша беседа завршила. Затим је отворио своју торбу и извадио из ње пакет за мене. - Геронда, благодарим ти за све. Нажалост, ништа се не може изменити, све је окоштало и попримило устаљене форме... У овом пакету налазе се три рукописне књиге. У давна времена, када још није било штампарија, било је много преписивача који су књиге писали руком. Свети Атанасије Атонски, ктитор Велике Лавре, ујутру је почињао да преписује Псалтир, сто педесет псалама, а до вечери је већ био завршен. Ја имам послушање у библиотеци. Латини су спалили све православне књиге и све књиге на грчком језику. Али у једном углу сам нашао ова три рукописа, они су остали непримећени. Дошла ми је мисао да их однесем на Свету Гору Атон. Узео сам од њега ове рукописе и однео их нашем библиотекару, оцу Теодосију. Замолио сам га да их прочита и да ми каже да ли је њихов садржај у реду. Проучио их је и потврдио да су потпуно православни. То су били оригинални рукописи и он их је ставио у нашу библиотеку. Ето тако стоје ствари са католичанством. Нека ово слушају паписти па нека онда, после овога, кажу да њихова „црква“ има благодат. Имамо сведочанство изнутра, од њиховог сопственог јеромонаха, који не само да има добро образовање, већ је и уопште добар човек, који ми је лично рекао да је њихова црква ледник, ледени брег... И он ми је то сам рекао, да ће остати без главе ако би само почео да говори о повратку католика Православној вери. Ако увече ово каже ујутру више неће бити међу живима. То исто ми је рекао и један професор из Брисела. У Католичкој цркви влада терор. Све до дана данашњег, без обзира на бројне напоре православних да постигну уједињење, Папа римски није учинио ни најмање кораке ка напуштању јереси. Они продужавају своје пребивање у заблуди... А то, што они говоре о Причешћу – то је богохуљење, то је хула на Светога Духа. Сви који исповедају такве ствари отићи ће у пакао. Ја немам право да судим, једини Судија је Бог. Оно што сам рекао можда звучи болно. Али ми морамо исповедати истину „и истина ће нас ослободити“ (Јован, 8;32). Нисам судија, јер ћу и ја морати да дам одговор пред Богом. Зато се и дању и ноћу молим да ми Он опрости и помилује ме. Јер је Сам Господ рекао да ако се човек роди на земљи и не спасе се, боље би му било да се није родио. Морате бити у стању да разликујете истину од лажи. „Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим који је на небесима. А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем Својим који је на небесима. “ (Матеј 10:32-33). Таква је наша вера. Амин“. Коментар: Српски и остали екуменисти су говорили, да је њихов циљ у екуменистичком покрету све сведочење Православља. То значи, да покрену инославне на покајање и обраћање Јединој истинитој вери. Оно што се догодило, међутим, је то да су сви "православни" екуменисти обраћени у римокатолицизам или друге јереси (знамо само за једног који се покајао и вратио Православљу. То је покојни руски свештеник Всеволод Чаплин). Из горњег случаја бенедиктанског монаха видимо да они просто вапију за истином. Утолико је грех "православних" екумениста, који сведоче да су и остале вере у праву - већи. Данас већ немамо ни једног јединог српског "архиепископа"; "митрополита" и "епископа" који има петљу да, на пример, новоустоличеном кардиналу у Београду постави питање - а кад ћеш ти да се покајеш? Они имају само мегаломанске титуле, али су духовни патуљци! Извор: https://www.youtube.com/watc Превод на руски: «Трость Скорописца», 2022 г. https://myrophoros.blogspot.com/ Превод на српски: „Борба за Веру“ Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|