Владимир Димитријевић

 СРБИ И ПАПИН DRANG NACH OSTEN

 (Шира верзија текста објављеног у "Печату" бр. 100, 5. фебруара 2010.)

        Однос Срба према папи римском, проглашеном, на I ватиканском концилу, незаблудивим ex cathedra по питањима вере, у пракси су најбоље показала два дична архијереја - Петар II Петровић Његош и патријарх српски Гаврило. 

Свети Николај Жички и Св. Јустин Ћелијски су однос Срба према папи богословски утемељили – Св. Николај  је рекао да богоодступничка Европа почива на папи и Лутеру (и да су усташе за своју ревност у злу „похвале добиле из пакла и Рима“), док је отац Јустин истицао да су три највећа пада у историји – пад Адамов (отпадање од Бога), пад Јудин (издаја Бога) и пад римског папе (проглашавање себе за бога).

  Папине империјалне заставе

Све ово знамо. Знамо за унијаћење и католичење Конавала, Сиња, Далмације, Славоније, Срема, Жумберка, Западне Херцеговине. Знамо за злочине „црно-жуте“ K und К монархије и НДХ према Србима: и једни и други потицали су од ватиканофилије која је значила србофобију. Знамо и да Ватикан, у савезу са Вашингтоном (о чему пише Ен Лакроа Риз у својој књизи о спољњој политици папског трона од Првог светског до хладног рата), зида Европску унију (садашњи председник ЕУ је одани римокатолик, зар не?). Као што је Пије XII Американцима понудио „хришћанску демократију“ Конрада Аденауера, негда нацистичког градоначелника Келна, а Војтила с Реганом радио на осмишљавању русофобске „перестројке“ (о папиној улози у том процесу писао је 1992. Горбачов, у свом тексту „Мој пријатељ папа“), тако је и папа Бенедикт  XVI свој рођендан 2008. прославио у друштву Џорџа Буша Млађег. Уосталом, Бенедикт XVI је од младости близак суперглобалистима Билдерберг групе.

Знамо да је, од 1999, кад је био у Румунији, Карол Војтила посетио и Грчку, Бугарску, Грузију, Украјину (упркос противљењу патријарха Алексеја II). Ватикан и Цариград се, од доба Павла VI и Атинагоре, редовно срећу, а молитвено општење (осим сапричешћивања) постало је уобичајено. Дакле, у оквиру Drang nach Osten остали су непосећени само Москва и Београд. Озбиљни и одлучни Бенедикт XVI не крије своје претензије: и 2000. године, кад је, као кардинал Рацингер објавио декларацију “Dominus Jezus”, и 2007, кад је одобрио одговоре на нека еклисиолошка питања, које је објавила Конгрегација за пропаганду вере, Бенедикт XVI је више него јасан: Римска црква је Црква у пуном значењу те речи, а сви остали хришћани, који не признају папу, пате од извесног „недостатка“.

Дакле, папи је циљ да пободе своје империјалне заставе у Србији и Русији, још једном демонстрирајући моћ (коју, реално, има).

Како су га доводили у СФРЈ?

Настојања да се римски папа доведе у Београд нису од скора. Покушаји отупљивања свести о томе да између Срба и Ватикана не стоји ружичњак, него Јасеновац, почели су након II ватиканског концила, када је папа Павао VI, скупа с цариградским патријархом Атинагором, кренуо у екуменски загрљај корацима од седам миља. Павао VI је наложио својима да сваког јануара држе „осмине за јединство хришћана“ (заједничке молитве римокатолика, православних и протестаната). Прва таква „осмина“ одржана је у катедрали у Сплиту 1966. Молитву је предводио бискуп сплитско-макарски Фране Франић, а придружио јој се србски свештеник Марко Плавша (упркос изричитом противљењу епископа далматинског – касније жичког! – Стефана Боце).

Те исте, 1966. године, Тито се мири с Ватиканом (заборављају му суђење Степинцу, а он њима подршку усташама), и долази до успостављања дипломатских односа између СФРЈ и папског трона. То за последицу има окрилаћење „Цркве у Хрвата“; стиже се дотле да надбискуп загребачки Фрањо Кухарић 1979. званично уводи свакогодишњу комеморацију Степинцу у загребачкој катедрали, чему режим не поставља препреке (док је 1978. године власт Титославије званично ЗАБРАНИЛА уношење дела владике Николаја Велимировића у земљу, јер је то „непријатељска пропаганда“).

Од седамдесетих година 20. века, па све до распада СФРЈ, стално се одржавају екуменски сусрети, богословски дијалози и заједничке молитве православних и римокатолика. Режим је све наклоњенији Ватикану, због чега папа штедро узвраћа – државни секретар најмање земље на свету, кардинал Силвестрини, присуствује сахрани Јосипа Броза Тита у мају 1980, а 1983. године папски трон даје подршку мултиетничкој социјалистичкој и несврстаној Југославији. Зато ће председик Председништва СФРЈ, Цвијетин Мијатовић, 1981. године позвати папу да посети Београд. Влада Хрватске је те исте године препоручила савезној влади да дозволи папину посету јер иста „под увјетом да се правилно схвати и добро организира, може произвести дугорочне позитивне политичке ефекте и последице“. Папа Иван Павао II  18. марта 1983. године тражи од бискупа у СФРЈ да наставе дијалог с православнима и чувају међуверску хармонију, а посебно поздравља југословенске муслимане. Хрватски бискупи позивају папу да им дође на Национални еухаристички конгрес 1984. У току јануара и фебруара те године, папски нунције Кекини и бечки надбискуп Франц Кениг преговарали су с властима у Београду о посети папе, али преговори су пропали – патријарх Герман је пристао да се сретне с папом у Београду тек пошто се с њим види у Јасеновцу, где Иван Павао II треба да се поклони православним жртвама католичке Ендехазије.

„Луде деведесете“

А онда су дошле „луде деведесете“. Ватикан више није подржавао мултиетничку Југославију. Штавише!

Усред крвавог рата у бившој Југославији, иако je знао шта то значи, Папа је овластио свог државног секретара да 26. новембра 1991. земљама Конференције о европској безбедности и сарадњи упути Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске у авнојевским границама. У Меморандуму се, између осталог, каже: „Света Столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би жељели да остварују то право". Хрватски бискуп Ратко Перић, у свом предавању о „црквеној дипломацији" (Глас концила, 7/1994), каже да је Папа 26. 11. „позвао представнике држава КЕБС-а и том приликом им уручио Меморандум у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, онда је учинио искорак и 13. сијечња 1992. на темељу јавно изнесених увјета признао Републику Хрватску и касније 20. коловоза Републику Босну и Херцеговину". У својој књизи Разбијање југословенске државе 1989/1992 - злочин против мира, др Милан Булајић је закључио: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан - света Столица, Меморандумом држава КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану - да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991." Тим поводом, патријарх Павле је Папи упутио писмо болног протеста, подсећајући га да ће таквом одлуком да „благослови и освешта и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су не мало учешће узели и многи клирици Римокатоличке цркве у Хрватској".

Папа је био против бомбардовања НАТО-а 1999, али је био за бомбардовање Срба у Босни 1995, када је од Клинтона тражио да „објави рат рату". Однос Папе према Србима у Босни најбоље је описао владика Бачки Иринеј у свом интервјуу НИН-у (НИН, 20. јун 1997): „Чак је и папа Јован Павле II, поводом уласка Војске Републике Српске у Жепу и Сребреницу, говорио о „поразу цивилизације" и „срамоти човечанства", али није ништа изјавио док су редовне хрватске јединице из разних оружја тукле бескрајну колону српских избеглица и њихове нејачи из Крајине 1995. године".

Неизмерно „волећи“ србски народ, Папа је прогласио блаженим Алојзија Степинца, кардинала „Цркве у Хрвата", члана усташког државног сабора, човека који је одушевљено поздравио долазак Павелића и Ендехазије, тражећи да се у свим црквама служи „Те Deum" (благодарење Богу). Степинац је од папе Пија XII (кога је Иван Павао II такође прогласио „блаженим") добио право да буде војни викар усташке војске SINE TITULO, а руководио је прекрштавањем око 250 хиљада православних Срба и њиховим „повратком" у загрљај „Свете Столице". Иван Павао II, тај србољубац, Степинца је назвао „слугом Божјим", „мучеником вјере", који је симбол „чврстог лика Цркве у Хрвата". Све се ово збило у јесен 1998.

У лето 2003, Папа је наставио да шаље пољупце Србима: прогласио је блаженим Ханса Ивана Мерца, једног од раних идеолога хрватских крижарских братстава, из којих ће се регрутовати многе усташе. Папа је, свесно и изазовно дошао да беатификацију изврши у Бања Луци, и учинио је то код самостана Петрићевац, из кога је потицао познати фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић, „фра Сотона", логорник у Јасеновцу и монструм који је извршио покољ у бањалучким селима Дракулићи, Мотике и Шарговац, кољући србску децу у школи, пред учитељицом.

Римокатоличка црква на Косову је показала своје право лице у активностима косовског бискупа Марка Сопија, који је, између осталог, тврдио да су тамошње светиње србског Средњег века у ствари подигли Шиптари римокатолици, касније насилно преведени у православље. Сопи је устврдио да су Срби, после уласка НАТО-снага на Косово, морали да беже у Србију зато што су се „понашали веома лоше у последњих десет година, а нарочито за време рата, па је било сасвим природно да се боје за свој живот". Најзад, Ватикан је Косову дао статус апостолске администратуре (као независној области), а Сопи је постављен за папиног администратора.

Међутим, упркос свему, поједини Срби су вапајно желили папин долазак. Вук Драшковић је, у свом интервјуу НИН-у 23. септембра 1994. изричито тражио да папа „долети“ у Београд и тврдио да је то једини начин да нам „међународна заједница“ укине санкције. Тада је тражио и да патријарх српски Павле „служи литургију“ са шефом државе Ватикан.

Папа за 21. век

И за време Слободана Милошевића било је, пре свега у ЈУЛ-у, оних који су сматрали да би папина посета била политички корисна. А онда је, уочи избора 2000. године, у Србију изненада стигао загребачки надбискуп Јосип Бозанић. НИН од 24. августа те године писао је да је Бозанић послат да, у име Ватикана, подржи антимилошевићевске снаге у СПЦ. У то време је и епископ шабачко-ваљевски г. Лавреније, са 36 својих свештеника, посетио папу Ивана Павла II у Кастел Гандолфу.

По доласку ДОС-а на власт, опет је призиван папа. Почетком маја 2001, новине су објавиле вест да Иван Павао II ипак стиже, и да ће његову посету, с 10 милиона долара, финансирати компанија „Браћа Карић“. Почетком 2002, челник католичког екуменског „офиса“, кардинал Валтер Каспер, у Београду је изјавио да би папа радо дошао у Београд, загрлио патријарха Павла и „благословио српски народ“ – али, прилике још нису зреле (то је у мају 2002. изјавила и Бискупска конференција СРЈ). Ватикан је уложио новац и у медијску припрему папиног доласка  - новинари „Политике“, НИН-а, ТАНЈУГ-а, „Гласа Подриња“, „Православља“ и „Данаса“ посетили су Рим и разговарали с тамошњим званичницима.

Кардинал Каспер је тада позвао Србе да не гледају у прошлост, него у будућност („Политика“, 7. јул 2002.), а дон Целестин Миљоре из Државног уреда Ватикана је сматрао да ће папа посетити Србију „у блиској будућности“ („Политика“, 8. јул 2002.)

У августу 2002, епископ Лаврентије је обишао папу Ивана Павла II у Торонту, а с њим су се срели, крајем те године и митрополит Амфилохије и епископ Иринеј (Буловић).

Папу су у Београду желели да виде многи НВО делатници и „другосрбијанци“, од којих је најгрлатији ватиканофил, маскиран у „теоретичара теологије“, Мирко Ђорђевић. Светозар Маровић, председник Државне заједнице СЦГ, уочи отцепљења Црне Горе (за које су црногорски римокатолици, на челу са дон Бранком Сбутегом, здушно били), звао је папу у Београд и поручивао СПЦ да је дошло време да се „реформише“ у складу с „духом времена“ (што су неки изгледа озбиљно схватили, па су, први пут у историји Богословског факултета СПЦ, недавно, као гостујућег професора довели из Загреба Јурета Зечевића, хрватског стручњака за екуменизам.)

     Оно што је кључно за папин недолазак у Србију био је одлучан став блаженопочившег патријарха србског г. Павла: папа не може доћи у посету СПЦ док се Св. Арх. Сабор наше Цркве с тим не сагласи, говорио је он. Тиме је патријарх србски мудро стављао до знања да је он само ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА, а не „Христов намесник на земљи“, коме су бискупи покорни као „наследнику Петровом“. „Мистички“, није случајно да је председник Србије Борис Тадић, папу поново позивао док је патријарх Павле умирао у Београду, новембра 2009.

За крај

Као поглавар државе Ватикан, битног савезника ЕУ, папа Бенедикт XVI је добродошао власти која хрли у ЕУ и НАТО.

Он има право и да посети своје вернике у Србији (којих је, у СР Југославији, према попису из 1991, било 5,1%). Али, кад је у питању посета Цркви Светог Саве, ту би ствар требало ставити на „референдум“, на коме не би гласали само живи, него и покојни Срби, од Јадовна до Јасеновца. Они из Пребиловаца, Глине и Госпића, мушкарци, жене и деца (нарочито деца из усташких логора у Сиску и Јастребарском), заслужили су да гласају на том референдуму – својом крвљу и сузама, који до неба, и данас, вапију за правдом. А на Св. архијерејском сабору који ће одлучивати о позиву папи требало би да гласају и свештеномученици – епископи Доситеј Загребачки, Петар Сарајевски, Платон Бањалучки и Сава Горњокарловачки, које су усташе умучиле као православне Србе.

Резултати таквог референдума су нам, чини ми се, јасни. Јер, како рече Иван. В. Лалић: „Гласови мртвих – то нису мртви гласови“. А народ је, по Владимиру Соловјову, заједница мртвих, живих и нерођених.