Прво, у нашем православном календару има довољно дана сећања. На богослужењима наших родитељских субота (задушнице) сећамо се свих који су умрли од разних случајева:

страдали су на непознатом месту, умрли на стазама и путевима и нису удостојени црквеног погреба – Црква се моли за све њих на таквих дана. Штавише, у служби родитељске суботе постоје чак и следеће речи: „Сети се, Господе, оних који су умрли од ударца коња. Јасно је да је у давна времена коњ играо исту улогу као и аутомобил, а ове речи су прилично применљиве на жртве саобраћајних несрећа.

Друго... Ако се сећамо погинулих у саобраћајним несрећама, онда са гвозденом нуждом треба да уведемо посебан дан сећања на погинуле у авионским несрећама и посебан дан на погинуле у бродолому... Али многи људи умиру од струјног удара или тровања... Сада је тема насиља у породици ушла у моду, па зар не бисмо, по секуларној моди, установили дан сећања на жртве породичног насиља? На крају ћемо морати да искористимо читав спектар различитих узрока људске смрти.

Али невоља је у томе што се вештачким стварањем таквих дана одвлачимо од главног - од духовног схватања тајне смрти, од потребе да се молимо за човека, ма којом смрћу он умро. Ми, добровољно или невољно, пребацујемо пажњу са саме смрти на њен узрок - али да ли је то корисно?

 И треће, можда је ово најважније што бих желео да кажем: стварањем посебног дана сећања на жртве саобраћајних несрећа, ми, додуше нехотице, величамо ове људе, бацамо на њих одраз страдања, мучеништва, стварамо привид невине жртве... Је ли тако? Да, наравно, међу таквим жртвама има и недужних страдалника: то су, пре свега, сапутници несавесних возача – возачи који возе не разумејући пут, који су до колена у мору, који седе за волан пијани. Они поштени возачи који су постали жртве су сличних несавесних људи. Али размислите: сви ови путници најчешће постају жртве сопствене непажње. Па шта се дешава? Узвисујемо ли их? Да ли им певамо: „«Со духи праведных скончавшихся, души раб Твоих, Спасе, упокой“? Ми величамо њихову наводно праведну смрт, иако је ова смрт свакако неправедна, свакако је напрасна смрт – и у црквенословенском значењу, где „напрасна“ значи „изненадна“, и у руском, где „напрасна“ значи „бесмислена“. Рекао бих оштрије: смрт у пијаном стању у вожњи или као последица „хусара” возача може се изједначити са самоубиством; а у првој половини двадесетог века често се није обављало опело за такве умрле. Данас имамо погребне услуге за све... Сада, нажалост, епископи и епархијски секретари дозвољавају погребне услуге за директне самоубице, само треба да напишете жалосно писмо да је неко наводно извршио самоубиство, будући да је био луд (иако у ствари из медицинског гледишта био је здрав). И дозвола је дата! А јадни свештеник је приморан да таквим људима врши опело – и онда ноћу сања демоне... А сада ћемо величати такве, у ствари, самоубице... Јасно је да се не састоје све жртве катастрофа од њих, али ово је знатан део, део већи и индикативан.

И још нешто... Ризикујемо да се растворимо у секуларизму. Црква настоји алармантном брзином да свој ионако богат црквени календар засити разним световним датумима. Појавио се дан борбе против пијанства и наркоманије - и из неког разлога је пао на дан Усековања главе Јована Крститеља. Али шта је највећи међу рођеним женама имао са овом болешћу или грехом? Не знам. Изузетно је чудно организовати дан против пијанства на дан некога ко никада у животу није пио вино или жестоко пиће. Да, можете поћи и од супротног: ево вам једног узвишеног примера, пијани и нејаки... Али зашто растварамо созерцање ове велике тајне у чисто земаљским, прагматичним потребама – тајну мучеништва највећег праведника? Зашто пљачкамо непроцењиву имовину коју нам је дала Црква? Садашња црквена заједница често настоји, подигнутих панталона, да трчи за модерним глобалистичким комсомолом, да ускочи у последњи вагон одлазећег воза глобализације, уместо да мирно врши своју од Бога дату нам службу; уместо да стрпљиво и молитвено чекамо да нам дођу они који желе спасење...

Није тајна да је сада потпуно немогуће добити права без мита. А Црква на то мора да одговори најстрожим казнама, па и претњом екскомуникацијом злонамерних корумпираних чиновника из Цркве! Па чак и – у посебно тешким случајевима – лишавање њиховог црквеног сахрањивања. Колико год то грубо звучало, људи који имају крв на рукама Црква не треба ни да се сећа. „Нећу скупити саборе њихове од крви“, каже псалам, „нити им имена спомињати у устима својим“ (Пс. 15:4). Да ли ће се њима бавити секуларни суд или не, ствар је световног суда. Али Црква – барем у овом тренутку – мора слободно да каже, заједно са апостолом Павлом: „Зато вам данас сведочим да сам чист од крви свих...“ (Дела 20:26). Да такав морални суд постоји у Цркви, његов суд би звучао заиста снажно и достојно, иначе се ми, црквени људи, често нађемо у позицији кривих момака, а сваки пут када свештеник нешто погреши на путу, цела Црква је осрамоћен због овога, због тога ликују сви медији, чак и поред тога што се против кривих свештеника одмах изричу све канонске казне - али се све то некако свет одмах заборавља. Не, Црква свакако мора да се изјасни о проблему корупције у властима које надзиру путеве.

Превод: „Борба за веру“

 Извор: „Благодатный Огонь“