Недавно смо имали прилику да се сретнемо и разговарамо са једним од пустињака Свете Горе, веома образованим и начитаним човеком. У време овог сусрета дотакли смо се неких важних страна савременог живота Православне Цркве, старац је говорио о животу многих пустињака већ преминулих из овог живота, које је лично познавао.

 Али о њима скоро нико није знао. То су заиста били „они, којих цео свет није био достојан, који су лутали по пустињама и горама, по пећинама и урвинама земаљским“, по речима апостола Павла.

За савременог човека, раслабљеног разним изумима науке и технике, комфорним животом, монаштво, а посебно пустињаци, то је нешто потпуно несхватљиво и чудно. Њих ће данас обично сматрати лудима (сумасшедшима).

 Лишени свих животних удобности, проводећи све дане у уским пећинама или малим крхким келијама, које се настањују на стрмој, суровој источној страни Свете Горе, оне су као ластавичија гнезда – живели су у крајњем сиромаштву и потпуном одрицању од света, они готово никад нису напуштали Атос, заувек умревши за спољашњи свет. Међутим, монаштво није само завет девичанства, већ тајна живота у Богу, то је свецела жртва Богу.

Монаштво је дало Цркви веома много: и црквени богослужбени устав, и светитеље и патријархе Цркве.

„Данас се у наш црквени живот“, нагласио је старац, „активно уводи магијска свест, и губи се истинско духовно и мистичко схватање Цркве као Тела Христовог. Губи се и разумевање: шта је епископ. Он се често прихвата као чисто административна фигура (личност), као слуга култа, који има власт у чисто светском схватању.

Међутим, на основу божански надахнутих дела свштмуч. Дионисија Ареопагита, преп. Максима Исповедника, епископска служба није обична служба и није просто служење, већ јављање образа Христа, одраз својстава Христових својим животом и служењем. И у време богослужења епископ, његов улазак у храм на почетку Литургије је символ, и „образ и изображење првог доласка у плоти у овај свет Сина Божијег, Христа Спаситеља нашег. И даље преп. Максим Исповедник у својој чувеној „Мистагогији” пише: ’Својим доласком Он (Христос) је ослободио и искупио природу људи, поробљену тљенију (кварежи), подвргнуту смрти кроз свој грехопад и тирански управљану од ђавола. Невин и безгрешан, Он је платио сав дуг за људе, као да је Сам био крив, вративши их ка благодати Царства и предавши Себе Самога у откуп и искупљење за нас. А следећи улазак епископа у олтар и усхођење на свештенички престо означава Вазнесење Христово на небеса и повратак на наднебески престо’.

Несумњиво, епископ, цела јерархија је важна за Цркву, јер без епископа је незамисливо постојање саме Цркве. И ово је лепо рекао свештономученик Игњатије Антиохијски: ’Где је епископ, тамо је и Црква’. Ипак епископску службу не треба прихватати у чисто светском схватању, његова власт је духовна власт, која има за свој извор Христа, истинитог Бога. Епископ није некакав директор, који показује своју суровост према потчињенима и неку административну власт. Тако исто и сам благослов, осењивање крстом, кад мирјанин тражи благослов на неко дело, то није само неко чисто спољашње дејство. Благослов, то је слање божанске благодати, то је дејство божанске енергије. Ипак божанска милост се не даје механички и аутоматски. Епископ и свештеник су дужни да то осећају и доживљавају на чисто унутрашњем интуитивно-мистичком нивоу, да давани у датој ситуацији благослов одговара вољи Божијој’.

Одсуство у већем делу јерархије аскетског строгог живота, провођење живота у бескрајним састанцима и разговорима, лишава јерарха живота у осећању благодатног општења са Христом. Штавише, ако се архијереј не моли и не стиче навику умне молитве, онда он, као и сваки клирик, просто се претвара у световног служитеља, који опслужује верске потребе људи, а не носи пастирску службу, која човека упућује на сједињење са Христом, на обожење, о чему управо као о циљу и смислу црквене јерархије пише сштмуч. Дионисије Ареопагит: ’Почетак обожења, из којег људи, који се обожавају, имају могућност да се обоже, по божанској доброти даровало је хијерархију за спасење и обожење свих словесних и умних бића’. Јерарх, пошто је добио силу кроз вршење божанских тајни, дужан је и сам да се обожава и да предаје људима, који су испод (њега), према достојанству свакога, добијено од Бога свето обожење, да подстиче напред слабије и да им претходи и, по мери своје моћи, да предводи друге.

Код Св. Григорија Богослова налазимо одлично објашњење архипастирске службе у Цркви као управо обнављања образа Божијег у човеку и вођење путем обожења. Св. Григорије Богослов упоређује службу епископа са службом лекара. Али пошто је лечење душе много сложеније од лечења тела, онда и духовно лечење, које чини суштину јерархијске службе (свештеничке), сложеније је од службе обичног лекара.

’И тако, као што смо рекли’, говори свештмуч. Дионисије Ареопагит, ’да циљ хијерархије нама својствене је овакав: наше уподобљавање Богу, колико је то могуће, и сједињење са Њим. А ми то постижемо, како уче божанске Беседе, само кроз љубав према највишим заповестима и кроз свештенодејства’.

Губитак схватања важности аскетског живота на крају доводи до постепеног губитка православне свести и мишљења код савремених епископа. И зато се не треба чудити што се савремена хијерархија у својим поступцима и размишљањима не руководи Бого-преданим изрекама, како говори свштмуч. Дионисије Ареопагит, него својим сопственим судовима (расуђивањима), израђеним у току богословских екуменистичких дијалога са лажним и нетачним идеологијама, представама, мишљењима.

„Обрати пажњу“, говори пустињак, „да Црква Христова – то је Тело Христово, то није хијерархија. И ми верујемо у Цркву Светих Отаца, а не светих архијереја. Ми се молимо: Молитвама светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј на! А не „молитвама архијереја“.

Свети Оци – то нису јерарси Цркве једино, него то су обожени (Оци), који су постигли светост, најближе сједињење са Христом. То су управо пре свега монаси и пустињаци. Да споменемо, да је највећи Томос из 1340. године, Светогорски Томос, написао велики Отац Цркве, Св. Григорије Палама, кад је он био пустињак, живећи на Светој Гори, а не кад је постао епископ. И они, који су потписали тај Томос, нису били само представници двадесет Светогорских манастира, као што су савремени антипросопи или игумани, већ аскете-подвижници, који су имали највиши ауторитет.

Јерес Варлаама и Акиндина, збачена на саборима у 14-том веку, коју је подржао нико други до васељенски патријарх Јован Калека, сада се шири управо у рационализму, у рационалистичком и магијском приступу ка хијерархијској служби. Тај приступ ка теологији, ка црквеној служби и метод теологије јесу рушилачки за Цркву (погубни). Цело црквено служење се претвара у неку врсту механичког рада, који као правило не одговара вољи Божијој. (Уочимо како сада школовањем постају епископи и свештеници, а школа не даје основно хришћанско васпитање, јер то васпитање се не стиче у школи него у побожној породици или у манастиру код искусног старца, тако да епископ или свештеник може да буде школован, али у основи је неваспитан, и то се осећа кад разговараш са њим, прим.прир.)

Св. Григорије Богослов примећује, да јерарх треба своју паству ’помоћу своје врлине да привлачи народ у поредак, а не силом да обуздава, већ да доведи у поредак убеђивањем’. То јест, свака делатност, која се врши мимо божанске воље, показује се, да не доноси тако важно и тражено просветљење и освећење од Бога“.

У наше време се јавила и почела активно да се шири тенденција потчињавања монаштва и манастира епископу. То је исто последица световног приступа црквеном животу. По мишљењу свштмуч. Дионисија Ареопагита, монаштво је највиши духовни чин у Цркви: „Од вршених чинова највиши је свештени чин монаха, који постиже сваки вид очишћене чистоте“. Али не треба мешати духовни чин са јерархијским, који се односи ка тријади чинова, који се врше под свештеничким чином. Увођење у управу над манастирима и монаштвом административних принципа – то је најјаче оружје за уништење монаштва. „Али без монаштва“, нагласио је пустињак, „Црква престаје да буде Црква, она губи своју благословену со“.

Прве тенденције ка потчињавању монаштва власти епископа уочавају се већ код Св. Фотија. Епископи су се плашили монаха, који су као авангарда Цркве устајали у њену одбрану, побијајући патријархе-јеретике, бранећи Цркву. „Одличан пример за Цркву“, наглашава пустињак, „у одбрани Православља у време св. Никифора остаће преп. Теодор Студит“. Неустрашива одбрана вере од јереси и новотарија – то је пројава велике љубави према Богу и Његовој светој Цркви.

Ми смо се одмах сетили да је Св. Григорије Палама у својим богонадахнутим делима истицао, да је Црква „нова твар (творевина), заједница (заједништво) обожења“. Из ових дефиниција, као и учења највећих црквених отаца древне Цркве, произилази да Цркви не припада онај, ко је просто крштен и има јерархијско достојанство, степен (тј. свештенички чин), него ко је причасник Божанске благодати (тј. ко има Божанску благодат). А та причасност (то учешће у божанској благодати) постиже се великим трудовима и лишавањима. Ето, зашто је целокупно устројство Православне Цркве аскетско, јер у њему се одражава и изражава Богом одређени пут ка обожењу. (Овде је јасно речено, да без монаштва и искусног старца не може се наћи пут ка обожењу, прим.прир.)

Нигде се у Цркви не помиње школовање као пут ка обожењу, јер школовање је за оглашене и школовани једино може да буде оглашени, и он никако не може бити прави верник и још мање свештеник или епископ. Али данас је све наопако, како у држави, тако и у Цркви (прим. прир.)

„Москва Трећи Рим“

Приредио: Јеромонах Дамаскин Светогорац