Где је сада покајање и доживљавање Jеванђеља у Цркви? Где је сада чување Предања и исповедање вере у Цркви? Нема тога сада, нема сада доживљавања Јеванђеља у Цркви и то указује да нема сада ни покајања у Цркви, него Цркву претварају у послушну светску организацију и јеретичко позориште. И једино се испуњава Апокалипса и пророчке речи Господње: „Писано је: дом Мој зваће се дом молитве; а ви учинисте од њега пећину разбојничку“ (Мт.21:13) и „кад дође Син Човечији (други пут) хоће ли наћи веру на земљи“ (Лк.18:8)?

***

Апостол Павле употребљава духовне изразе и зато су његове посланице тешке за разумевање. На пример, реч спавање означава стање, у коме је човек телом жив и духом мртав, јер кад човек спава и још ако хрче, ми тачно знамо да је он телом жив и духом мртав. Тако Апостол говори за недостојне причаснике, који се недостојно причешћују Телом и Крвљу Христовом: „Због тога су код вас многи немоћни и болесни, и спавају доста њих“ (1Кор.11:30). А то значи: многи су немоћни и болесни и многи су само телом живи, а духом су мртви. И опет у другој посланици Апостол говори: „Устани ти, који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“ (Еф.5:14). Исто значи: устани ти, који си телом жив и духом си мртав, и васкрсни из духовне смрти и осветлиће те Христос. И опет у другој посланици:

„Зато дакле да не спавамо као и остали, него да бдимо и да се трезвимо. Јер који спавају, у ноћи спавају, и који се опијају, у ноћи се опијају" (1Сол.5:6). Исто значи: зато да не будемо телом живи и духом мртви као и остали људи, него да будемо будни и трезни. Овде Апостол говори и за спавача и за пијаницу исто, да је он телом – жив и духом – мртав.

Покајање је повратак духом к Богу

А да би тачније разумели реч спавање узећемо Jеванђеље по Луки, у коме Отац говори за блудног сина: „Oвај син мој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се“ (Лк.15:24). То значи: овај син мој, иако је телом жив, мртав беше духом и оживе духом. А претходно је у Jеванђељу речено шта значи „изгубљен беше (духом) и нађе се (духом)“: „А кад дође к себи, рече: колико најамника (у) оца мога имају хлеба напретек, а ја умирем од глади? Уставши идем ка оцу своме, и казаћу му: оче, сагреших против неба и пред тобом, и већ нисам достојан назвати се син твој: учини ме као једнога од најамника твојих. И устаде и пође ка оцу своме. А још док је био подалеко, угледа га отац његов, и сажали се, и притрчавши загрли га, и целива га“ (Лк.15:17:20).

Овде је јасно речено за човека: шта је смрт и шта је покајање и шта је оживљавање. Смрт је удаљавање духа од Бога, покајање је повратак духа ка Богу и оживљавање човека је сусрет покајника са Богом. А какав је сусрет покајника са Богом, то је речено: „А још док је био подалеко (покајник), угледа га Отац његов (тј. Бог), и сажали се, и притрчавши загрли га, и целива га“. И овде је важно речено, да није покајник дошао до Бога, него је Бог пришао к покајнику, још док је он био подалеко. И речено је „и загрли га и целива га“, а то је присни додир и доживљавање Jеванђеља и Бога и Цркве. Из тога закључујемо, да ако хришћанин нема сусрета са Богом и не доживљава Jеванђеље, онда он нема правог покајања, јер ништа не потврђује његово покајање, и он као да уопште и нема покајања. На крају закључујемо: да је непокајник у стању смрти духовне, а покајник се враћа духом ка Богу и потврда сусрета са Богом и оживљавање јесте: кад покајник доживљава јеванђеље. Према томе, прави покајник обавезно сусреће Бога и доживљава јеванђеље, и то је потврда да је човек жив пред Богом.

Где је сада покајање и доживљавање Jеванђеља у Цркви? Где је сада чување Предања и исповедање вере у Цркви? Нема тога сада, нема сада доживљавања Јеванђеља у Цркви и то указује да нема сада ни покајања у Цркви, него Цркву претварају у послушну светску организацију и јеретичко позориште. И једино се испуњава Апокалипса и пророчке речи Господње: „Писано је: дом Мој зваће се дом молитве; а ви учинисте од њега пећину разбојничку“ (Мт.21:13) и „кад дође Син Човечији (други пут) хоће ли наћи веру на земљи“ (Лк.18:8)?

Зашто је Господ рекао: дом Мој зваће се дом молитве? Зато што се на молитви види кретање духа ка Богу и покајање, на молитви човек се креће ка Богу, па кад му одлутају мисли, он тада скреће и не иде ка Богу.