УЗ БОЖЈУ ПОМОЋ ПОБЕДИО ПОРОКЕ

Чудни су путеви Господњи, а овај којим иде Драган Богавац без дилеме руши сваки стереотип о савременом фудбалеру.

У дресу Црвене звезде је пре двадесетак година тресао мреже и постао миљеник навијача, али га огромна већина њих данас не би препознала. Не мари превише брзоноги нападач, велики патриота и родољуб са севера Црне Горе, већ напротив. Пред крај професионалне каријере спознао је веру у Христа, истинске људске вредности и савладао искушења, па у поучној исповести за „спорт.ало" наглашава да би све друго било – промашај /…/

Посвећен је породици, вери, пријатељима.

- Сваки човек осети неки тренутак када приђе здравом животу. Ја сам осетио тај тренутак у 33. години. Буквално преображај сам доживео на Светој Гори. Причао сам то у једној емисији „Док анђели спавају“, иако, наравно, анђели никад не спавају. Тако да благодарим богу на томе јер сам водио неуредан живот током фудбалске каријере и нисам био задовољен њиме. Имао сам своје пороке, лоше приче, нисам љубио ближњег свог, био сам сујетан... Богу хвала што ме извео на прави пут. Ко зна куда би мене одвело да сам остао са тим неким друштвом, да не кажем да бих отишао у пакао, али нездравом животу сигурно. Саветујем свима да пронађу Бога у себи јер је то једино спасење за човека. Нема нама здравог живота без Бога. Све остало је промашај велики – сликовито објашњава.

Гнуша се појединих трендова који се намећу омладини.

- Нећу рећи да сам постао бољи човек, то нека пресуде други. Бољи сам отац, муж и поштујем своју децу, жену, свакога до себе, а сваки мој ближњи је брат у Христу. Бог ми је много помогао у тим неким ситуацијама јер сам имао озбиљне пороке. Победио сам уз Божију помоћ. Знам да многи спортисти имају пороке, тај који каже да није грешан, тај лаже. Човек је стално у греху, али треба да иде ка покајању и живи здрав живот. Видим како омладина живи, али и спортисти. Не бих уперивао прст, али треба причати и водити децу ка здравом животу и правим вредностима. Гледам сада ове јутјубере... Кажу ми, замислите прати некога, не знам ни како да изговорим, неки Десингерица, 24 милиона људи. Запитам се, па шта тај човек ради? Промовише све и свашта! Ушао сам и погледао на тренутак његов садржај и довољно је било само да видим лик тог човека и да схватим о чему се ради. Жалосно и тужно је што омладина, замислите четири Србије, прати тог човека. И сад ви мени реците куда ми идемо, да ли тежимо правим вредностима? Да ли је то права ствар за омладину, да ли они у њему виде спасење? А притом избегавају цркву, избегавају патријаха, монахе и јеромонахе, који проповедају народу да живи здрав живот – прича у даху Драган и наставља у истом тону:

- Баку прасета гледа два и по, три милиона људи, а промовише све и свашта. Од кладионица до не знам ни ја чега. И ја сам као млад имао пороке, та кладионица, али сам увидео да је то проклетство за народ. Народ просто треба да се макне од тога и да се спасава. Жалосно је када видим једног спортисту, глумца, јавну личност да промовише кладионицу, и да је то као добро за омладину. Па да пију, па да се кладе, куда ће та деца да оду? Ми треба да их учимо правим вредностима, а то је ово где ми стојимо - црква. А црква је Христос. Деца да се спасавају, да буду хришћани, да имају свој мир, а не немир. Кроз те неке пороке ми заправо уносимо немир. Ужасавам се тих јутјубера. Поручујем свима, не дајте деци телефоне јер телефони су највеће зло. Погледајте, деца од 5-10 година носе телефон. То нисам видео у животу. Буквално су нам заразили децу и уништавају их полако, воде их ка неком нездравом животу и зато долази до озбиљних проблема у породицама – оштар је Драган.

Ђавоља работа

- Постоје људи који се диве том Десингерици. Ја сам ван себе када то чујем. Значи дивиш се нечему што је ђавоља работа. Уништаваш себе и круг пријатеља када проповедаш таквог. Е то мени није јасно. Господ каже, ко хоће да узме крст, нека иде за мном. Али само ко хоће, господ никог не присиљава. Шта то значи? Крст носити данас је бреме овог лошег живота. Сви имамо неки крст. Да ли неки крст из породице, проблем са кумом, браћом, сестрама. То је све неки крст, али ово са тим телефонима је баш велики крст. Гледам децу, ћерка иде у школу Светог Саве, и ужасавам се кад видим њих од 15-16 година иза чошка како пуше цигаре. И онда дође кући, нормално се понаша, родитељи не знају шта ради, како време проводи. Децу треба контролисати. Извињавам се што овако жустро причам, али ме то боли. Гледам по кафанама, осим што су пуне, одмах детету телефон у руке. Оно временом постане зависно, а на том јутубу свега и свачега има. Родитељи да пазе на децу и да их воде у цркву. Многа од њих нису ни крштена, зато постоји тај немир у омладини. Нити крштен, нити родитељи венчани у цркви, то треба да се поправи, то треба многи да проповедају да спасимо овај народ.

Био је активан учесник величанствених литија када се пркосни и поносни српски народ у Црној Гори одупрео тежњама издајника да од Српске православне цркве одузму имовину.

- Били су то дани када је стварно, што би се рекло, бог обитавао туда. Као што обитава на нашем Косову и Метохији, нашем распетом Косову. Васкрснуће Косово, треба сви да се боримо јер то је наша земља. Морамо да је посећујемо редовно и тамо се молимо богу да нам се то врати једног дана. А вратиће се у славу божју, тврдим да хоће. Што се тиче Црне Горе и литија, јесте било тих дана великих искушења. Рекао сам да нећу да помињам политику, али она је изазвала све то. Ударили су на Бога, а њега нико није победио. Они су мислили да ће моћи да преокрену ствар у њихову корист, изгледа да су се преварили. Преовладао је народ у Црној Гори. Чак и мала деца су ишла на литије по зими и цичи по Жабљаку и северу земље. Да, био сам редован и није ми жао, јер за бога и треба да страдамо. Ако страдамо, Бог ће познати наша права дела. Десила је једна ситуација у Бијелом Пољу када је отац са ћерком био на литији, а полицајац им се подругљиво смејао. Девојчица му је рекла: „Шта се смијете овоме што ми шетамо, ово је озбиљна ствар“. Замислите, као да је Бог проговорио из детета. Озбиљна ствар – открива Мојковчанин.

Русија пре Немачке

- Живео сам у Немачкој пет година, искрено, као на неким иглама. Тај народ је много хладан. Схватио сам после друге, треће године да нисам за Немачку. Нисам навикао, ипак сам из Србије, и тежио сам вазда да идем ка Русији. Маштао сам да идем у Русију, али ми се то није остварило. Иначе сам велики русофил, волим Путина, руски православни и побожни народ. Слава Богу, они сада тамо носе велики крст што се тиче политике, ударили су сви на њих.

Статус Срба се побољшао последњих година у Црној Гори, а преовладао је и српски језик на попису.

- Што се тиче политике, дошла је нова власт и ја се уздам у Мандића који је сада председник скупштине. Драго ми је што се бори. Народ је некако спознао шта је права истина била, а многи су били у заблуди јер су им проповедали да су Црногорци, овакви, онакви... Ако један Његош каже за себе да је Србин, свети Василије Острошки, како ја могу бити Црногорац? Да се разумемо, ја јесам из Црне Горе, ја волим Црну Гору и планирам да се једног дана вратим тамо. Али нека буде по промислу Божијем. Углавном, мислим да смо сви ми Срби, само смо одцепљени. То је све урадила политика, нажалост. Она раздваја људе, исти смо народ, причамо исти језик и славимо славу. Не треба стварати раскол између Срба и Црногораца – наглашава.

Благодат манастира Раковица

- Овде долазим код Мати Евгеније и свештенства, и кад је црвено слово, и када је недеља. Ово је свето место и препоручио бих свакоме да дође. Није ово никаква реклама, и не постоји реклама за манастир. Знамо како се долази у манастир, како се долази у цркву, да човек буде на светој литургији, да пости, да се причести и да изнесе нешто добро одавде. Не може да се изнесе ништа лоше одавде, само добро. Овде је сахрањен и блаженопочивши Патријах Павле и зато оволики народ долази. Мати Евгенија са сестринством, то је велика благодат. Недељу треба да посветимо богу, јер недеља је васкрсење, значи недељом се поздрављемо са христос воскресе.

За крај октрива са ким од познатих фудбалера и бивших саиграча иде на литургију.

- Доста спортиста иде на свете литургије, има доста примера. Ја се дружим са Радованом Кривокапићем, Бранком Бошковићем, Николом Жигићем, тако има доста људи који верују у бога и имају страх божји. Слава богу и Вујадин Савић је почео да иде и да као јавна личност буде пример младима. Многи треба да иду и траже свој спокој, спасавају душу и буду пример својој деци. Амин – закључио је Богавац.

Владимир Зоговић / „Спорт Ало“