header image
В. Димитријевић: Каква је корист од екуменизма? Штампај Е-пошта
уторак, 09 фебруар 2010

Владимир Димитријевић

КАКВА ЈЕ КОРИСТ ОД ЕКУМЕНИЗМА?


Image    Један од кључних разлога због којих су представници Цркве од Истока у екуменском покрету је, наводно, сведочење Истине инославнима. Ако ми напустимо Светски савет „цркава“ јадни протестанти неће имати где да сазнају шта им нуди Православље.

Наравно, то није тачно. Скоро да нема бивших јеретика који су, на основу екуменистичких контаката постали православци. Који су дошли у Цркву, дошли су због Светог Предања очуваног у њој. Разочарани у постмодернистички плурализам либералног протестантизма, у безглавост преко 20 хиљада секти које вичу Sola Scriptura, они су у Христу наше Цркве открили Бога Који је постао Човек и Који нас чека да би нас привео Богу.

Један од људи који су открили Православље у Америци је и Френк Шејфер, писац и редитељ, син чувеног протестантског теолога и проповедника Френсиса. У својој књизи „Плесати сам / Потрага за православном вером у доба лажних религија“ (Требиње – Врњачка Бања 2004) он је описао како духовно стање у САД, данас, тако и опасности на путу верности Цркви. Јасно нам је ставио до знања каква нас искушења чекају у борби за очување нашег идентитета.

Шејфер говори о лошем духовном стању православних у САД, пре свега међу младима, што је последица свеопште збрке у којој су се нашли – не само због друштва у коме живе, него и због православних пастира који паствују млако и неодлучно:

>>Нас, православне хришћане у Америци, не прогоне често тако отворено као православне у некадашњем Совјетском Савезу или у Турској. Уместо тога, нас обмањују комбинацијом секуларног материјализма, протестантског плурализма и жеље да се „успе" у Америци. Ми смо без размишљања усвојили материјалистичко секуларни поглед на свет, а задржали смо спољашњи „православни" изглед. Ми, православни, исувише често посматрамо себе као још једну „вероисповест", још једну „посебну интересну" групу, уме што као наследнике једне, истините, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве, који имају обавезу да шире Јеванђеље у околној нехришћанској протестантској култури.

Ми, православни, смо заведени материјализмом, потрошачким духом и секуларизмом нашег доба. Нисмо успели да се супротставимо протестантско-секуларном рушилачком налету. Наши млади људи су побеђени разним изазовима. На пример, оном врстом фундаменталистичких протестаната који им говоре да нису „прави хришћани" зато што нису „поново рођени" или „спасени". Такође их нападају агресивни секуларисти, на пример, у школама и на универзитетима, који уче младе православце да испитују, ругају се, или да бар сведу на минимум не само своју веру већ и све религиозне идеје и идеале. Штавише, млади православци нису научени како да се одупру данашњем моралном пропадању. Они такође врше абортусе, сексуално су активни пре него што ступе у брак и разводе се.

Наши неспремни млади православци, који се налазе између протесталага који им говоре да „нису прави хришћани" зато што не могу да банално исповеде такозвано поново - рођен искуство, и секулариста који нападају све предањске хришћанске Свете Тајне и трансцендентне идеје, шаљу се као војници за кланицу у наш секуларни Содом. Поред тога, обманути су духом времена.

Многи млади православци су такође збуњени различитим сигналима који долазе од неких појединаца који предводе Православну цркву. Једног дана им се говори да живе светим, светотајинским животом, а онда, следећег дана, могу видети своје православне вође како „петљају" са политичарима који су за абортус. Једног дана им се говори да је Православна црква аутентична, јединствена ризница хришћанске истине, а следећег дана могу видети неке од својих православних вођа како учествују у екуменизму и слажу се са мишљењем других „хришћанских теолога", од којих неки поричу рођење од Дјеве, божанску природу Христа и морална учења Светог Писма. Са таквом конфузијом која замућује православно сведочење у Америци, није изненађујуће што су многи православни изгубили своју веру или је свели на ниво чисто културног искуства. Многи су себе довели до номинализма, а њихова вера је угушена потрагом за материјалистичком „срећом" и бригама овог света, док је њихов главни животни интерес сведен на жељу да „напредују", да „учествују у Америчком сну", радије него да буду истрајни православни хришћани који се труде да се уподобе Христу.

Срећом, упркос нашим проблемима и за разлику од модернизованих римокатолика или данашњих протестантских вероисповести, Православље не опстаје, нити пропада због једне одређене генерације, неког одређеног „вође", епископа, свештеника, папе или посвећености неке етничке групе Христу, или недостатка свега тога. У садашњем тренутку, најгоре ствари за које се Православље може оптужити су мртвило и окренута-ка-себи етничност у неким местима, и траћење времена и каљање репутације тражењем наклоности секуларних политичара и такозваног екуменског покрета. <<

Шефер јасно разобличава заблуду о „Сведочењу“ Православља у екуменском покрету. То је самозаваравање; ево каквог типа је обмана у коју екуменисти упадају:

>>Нису све православне вође преварене екуменским покретом. Ипак, чак и неки од најбољих, као што је покојни Георгије Флоровски, гајили су велике наде да ће екуменизам донети резултате које није донео. Посматрано са временске дистанце, ове наде изгледају прилично усамљене. Флоровски је 1949. писао:

Сматрам да је учешће православних у Екуменском покрету исто што и мисионарски рад. Православна црква има посебно посланство да учествује у екуменској размени идеја, управо зато што је свесна своје улоге чувара апостолске вере и Предања у њиховим пуним, саставним облицима, и да је у том смислу једина права Црква; пошто зна да је ризница божанствене благодати кроз континуитет свештенства и апостолског прејемства; и коначно, зато што због свега тога може тражити посебно место у подељеном хришћанству.

Какво племенито осећање овде изражава блаженопочивши отац Георгије Флоровски. И како је тужно што је тако велики ум могао бити толико заслепљен својом сопственом наивном добром вољом — што се тиче праве природе протестантске дебате чије су последице дезинтеграција Западне цивилизације, одобравање абортуса на захтев, рукополагање жена, хомосексуалци и лезбејке; отпадништво и јерес који су нераздвојиви у „либералној" протестантској теологији. Каква иронија што су баш ти елементи протестантизма, „либерални" елементи најближи екуменизму, они исти елементи који су постали најсекуларнији. За њих се залаже све мање људи, а њихов број се смањује због сумње која се јавља у протестантизму. Чудно је то што су једини протестанти, евангелисти и фундаменталисти, са којима су православни теолози, као што је покојни Георгије Флоровски, имали највише заједничког, барем теолошки, они исти протестанти који из принципа нису имали никакве везе са неуспелим „екуменским покретом".

Очигледно је да је време да православни, чак и они који се већ дуже времена залажу за екуменизам, признају истину: екуменски покрет је неуспех са православне тачке гледишта. То је страшан пораз једнак ономе што се десило са Лигом народа, још једним производом необузданог овоземаљског утопијанизма двадесетог века. Православље није „укиселило цело тесто". Управо супротно. Отпадништво либералног протестантизма и неморал и изопаченост протестантских вероисповести експоненцијално су у порасту у „ери екуменизма".

Са временске дистанце посматрано, јасно је да је добра воља православних злоупотребљена у екуменском покрету. Прави резултат мешања православних није био сведочење истине, већ ширење скандала и збуњеност верних у погледу праве природе отпадничког, релативистичког протестантизма. Иронија је у томе што на хиљаде протестаната који су се у скорије време обратили у Православље, укључујући бројне свештенике из разних вероисповести, нису дошли у Православну цркву путем „сведочења" православних у екуменизму, већ управо супротно. Талас скорашњих протестантских обраћеника није дошао у Цркву због њених углађених напора у „дијалогу", већ због њеног вечитог, светотачког и апостолског сведочења, укључујући онај део тог сведочења у ком се најизричитије тврди да је Православна црква заиста права Црква по својој изричитој природи.

Бивши протестанти, као што сам ја, нису прешли у Православље, плативши велику цену за то, зато што су водили „дијалог" или зато што им је речено да смо сви ми „једна велика срећна хришћанска породица", већ зато да би нашли истину. О. Флоровски, за кога сматрам да је обманут по питању екуменизма али који је, међутим, један од великих православних хришћана нашег доба, управо ово истиче:

У раној Цркви проповедање је било изразито теолошко. То није било празно размишљање. И сам Нови Завет је једна теолошка књига..., Оно што нама треба у 'оваквим временима' је управо здрава и егзистенцијална теологија. Заправо, и свештенство и лаици су жедни теологије. А пошто се обично не проповеда никаква теологија, они усвајају неке 'туђе идеологије' и комбинују их са фрагментима традиционалних веровања. Читава порука 'супарничких јеванђеља' у нашем времену је та да она нуде неку врсту псеудо теологије, систем псеудо догми. Њих радо прихватају они који не могу да пронађу никакву теологију у редукованом хришћанству 'модерног стила'.<<

Френк Шејфер нас, на крају, позива да озбиљно схватимо своју веру:

>> Позив онима који су у Православној цркви, било да су у њој рођени, васпитавани, или су обраћеници, је, верујем, исти. Мислим да то није позив за смишљање „нове и боље" Америчке цркве, да би она на тај начин једноставно постала још једна самоизмишљена „вероисповест" у протеетантском стилу, која се лудачки труди да буде „важна". То није позив да се вера „унапреди" или учини „лаком", чак „забавном", како су на несрећу то урадили амерички римокатолици тривијализовањем своје Литургије, појања и богослужења иза свега што је историјски препознатљиво, да не помињемо добар укус. И то сасвим сигурно није позив за формирање комитета лаичких технократа -такозваних група састављених од свештеника и лаика — да „признају" Цркву, да је учине „ефикаснијом" или, најгоре од свега, да „демократизују" или „феминизују" Православну цркву и да њене апостолске вође потчине ћудима политичких активиста "теолога" или необразованих, само по имену православних, американизованих лаика који често не знају ништа о православном предању.

Чини ми да је последња ствар која је потребна Православној цркви доза протестантизоване „ефикасности" или углађене менаџерске технике у Вол Стрит стилу које би дубље подриле њен јединствени апостолски ауторитет. Православна црква није и не сме да постане „политички подобна". Још мање треба да тежи ка томе да буде „демократска". Њен посао није да буде „ефикасна", „обзирна према различитости", или „обзирна према проблемима феминисткиња", већ да остане постојана. Она мора да угађа Богу, а не десакрализованој америчкој моди. Православна црква мора да одоли онима који желе политичку моћ, као данашње борбене, површне феминисткиње и друге посебне интересне групе, које покушавају да успоставе контролу над свим установама заредом да би их преправили по свом укусу.

Православна црква је била, и сада је, и увек ће бити руковођена апостолском хијерархијом чији се точкови изузетно полако троше и у којој је промена благосовено   тешка. План рада Цркве се разликује од људског. У православном духовном речнику нема места за иновације: промене зарад промена.

Верујем да прави призив православних хришћана, а и Цркве, почиње једином променом која је важна за вечност — спором, тешком променом наших срца, умова, душа и свакодневних навика. Прави призив православних који желе да виде како аутентични духовни живот напредује у нашој Цркви, није при знавање Цркве или њено унапређивање, већ повратак основним светотачким учењима која се налазе у нашем драгоценом светотајинском Светом Предању и ригорозној одбрани истинитог, подвижничко-монашког Православља од плуралистичких, политичких, материјалистичких и секуларизујућих утицаја нашег доба.<<

После свега наведеног, само крајње наивни или опасно ненаивни (а понекад добро плаћени од екуменских форума и организација) могу да нас убеђују како је екуменизам оно што нам треба. Не, нама не треба екуменизам, квази левичарска идеологија либерал-капиталистичких „хришћана“, него живо и ватрено сведочење вере једном предате светима“ (Јуд. 1,3). Све остало је самозаваравање на путу ка Нигдини.

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 09 фебруар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.