Потпуно је очигледно да је огромна количина моћи тзв. колективног запада или боље рећи америчкоцентричног света (око 14% укупног човечанства) концентрисана на северно-америчком континенту, која пружа пуну војну и политичку подршку Израелу. Непобитна чињеница је да је над јеврејским народом извршен терористички напад и злочин од стране Хамаса, док смо у исто време и сведоци застрашујућих слика покоља са елементима геноцида над палестинским цивилима, и децом, до сада незабележеног у историји људског рода. Несумњиво је да ће савременог човека до краја његовог постојања, пратити плач, сузе и крв невине палестинске деце из Газе.

Такво стање је довело до правог бунта осталог дела света (око 86%) који је резултирао стварањем нове геополитичке ситуације – оснивањем покрета БРИКС, који представља алтернативу монополарној архитектури света. Главна карактеристика БРИКС-а је у томе, да су све земље чланице равноправно заступљене, тако да се међусобна сарадња одвија без постављања услова или уцена.  

   У прилог томе, један од највећих куриозитета представља чињеница да је и Турска, као чланица НАТО пакта, поднела званичан захтев за пријем у ову новоформирану међународну организацију. Међутим, елите дубоке државе америчкоцентричног света се понашају као да се ништа не дешава, мада будно прате све што се догађа, и стиче се утисак да су изненађене развојем догађаја и не знају како да реагују. За то време, на хоризонту БРИКС-а се појављују обриси стварања Развојне банке као и планови за увођење нове валуте, чије би појављивање ишло укорак са већ започетим процесом дедоларизације (почетак губитка финансијске моћи западног хегемона).

   Период перманентног слабљења позиције светског хегемона и дежурног полицајца је, очигледно веома болан, што се манифестује кроз бесомучно и убрзано наоружавање режима Зеленског у Украјини, чак и америчким ракетама MGM-140 ATACMS као и британским Storm Shadow, не би ли се испровоцирала реакција Москве и на тај начин окривио председник Владимир Путин за изазивање глобалног сукоба. Упркос томе, чињеница је да је режим В. Зеленског на издисају, као и да постоје шпекулације да се овакви потези повлаче са намером како би се новоизабраном председнику САД Доналду Трампу што више отежао посао када после инаугурације буде ступио на дужност у Белој кући. 

   Са друге стране, чињеница је да је Доналд Трамп непредвидив као политичар, као и то да се налази под снажним утицајем ултранационалистичко-милитаристичког израелског лобија. У прилог томе, само летимичан поглед на именовања новопостављених чланова његовог Кабинета, оставља утисак да је реч о „ратном Кабинету“, што улива додатну зебњу и опрезност према новоизабраном председнику САД.   

За то време, Европа се понаша као уцењена и дезорјентисана стара дама, која чак ни не примећује тако крупне догађаје у својој кући, као што су деиндустријализација Немачке и нарастајућа политичка криза у Француској.

   Када је реч о Русији, она наставља са вођењем Специјалне војне операције у Украјини, и паралелно са тим повлачи значајне стратешке потезе, као што је отварање Северног морског пута који је најкраћи морски пут између европског дела Русије и Далеког истока (од Мурманска преко Карских врата, кроз Северни ледени океан до залива Провиђења на Чукотском полуострву у Беринговом мору), што је од великог значаја за позиционирање њеног геостратешког положаја.

   Упркос неповољној геополитичкој ситуацији, англосаксонски Запад не напушта хегемонистичку политику и покушава да се укључивањем питања религије приближи што више границама Руске Федерације, као што је то чинио ширењем НАТО пакта. Подсећања ради, преносимо писање српског издања „Le Monde diplomatique” од октобра 2018. године, у коме је прецизирано да је амерички Државни секретар Џејмс Бејкер 9. фебруара 1990. године, изнео бројна обећања у Москви пред Едуардом Шеварнадзеом, совјетским министром спољних послова, и Горбачовом који је рекао, да би улазак Немачке у НАТО пореметио војну и стратешку равнотежу у Европи. Тим поводом је изнео предлог да Немачка остане војно неутрална или да буде чланица оба савеза, НАТО-а и Варшавског пакта, који би постали више политичке него војне структуре.

   У циљу дезавуисања руске стране, Џејмс Бејкер је говорио о бауку Немачке уколико би била препуштена самој себи и на тај начин постала способна да набави атомско оружје, инсистирајући на предлогу да преговори две Немачке и четири окупационе снаге (САД, УК, Француске и СССР-а) буду гарант  да се НАТО неће ширити на исток.

У том контексту, амерички Државни секретар Џејмс Бејкер је три пута поновио исту реченицу: „Војна надлежност НАТО-а се неће ширити ни за педаљ ка истоку“.

По истом шаблону лажи и преваре, учињено је и приликом потписивања мировног споразума Минск-1, 5. септембра 2014. године, у вези кога је осам година касније, канцеларка Немачке Ангела Меркел признала (2022. године), да им није падало на памет да испуне одредбе из тог уговора, јер је у питању била  само куповина времена како би се украјинској војсци пружила могућност да ојача војне капацитете.

После очигледног губитка моћи и утицаја не геополитичком плану, западни хегемон је одлучио, као што је већ наглашено, да се поред војне, економске, информативно-хибридне компоненте, активно укључи и питање религије као једно од најзначајних елемената у покушају покоравања Руске Федерације, чија је Православна црква најмнољуднија на свету. Заправо, ради се о координисаном плану ЦИА, Ватикана и Цариградске патријаршије, да се активно ангажују на покатоличавању руских земаља и успостављању римокатоличког света у њима. У том контексту, акценат је стављен на кључни фактор овог плана, а то је преобликовање духовног кода руског народа, јер је православна вера увек била и остала најважнији елемент у очувању јединства Руског националног бића.

Изненађује чињеница, да у недостатку маштовитости, англосаксонски Запад по трећи пут користи исти принцип ангажовања на стезању обруча око Руске федерације, користећи религију, овога пута као средство за остваривање својих циљева. Наиме, обележавање 1700-те годишњице Првог васељенског сабора 2025. године, као и заједничко обележавање Васкрса који Православна и Римокатоличка црква прослављају истог датума наредне године, користи се као параван, како би се прикрио прави и крајњи циљ и намера, а то је успостава уније између Рима и Константинопоља, за шта су се фанариотски великодостојници већ изјаснили. Исто тако, Света столица и Цариградска патријаршија су се нескривено изјасниле за обнављање молитвеног и евхаристијског јединства, игноришући јереси и новотарије за које се определила Римокатоличка црква.

На овом месту можемо да констатујемо, да је надбискуп Карло Марио Вигано, бивши нунције Свете столице у САД, био у праву када је крајем јуна 2024. г. папу Франциска и његове истомишљенике јавно оптужио за јерес, и назвао их „сабором јеретика који служе новом светском поретку“.

Без обзира на наведено, римски и цариградски епископ настављају са реализацијом плана да се у вези са унијом и празновањем Пасхе истога дана овај догађај уприличи баш у Никеји, у Малој Азији, данашњој Турској, где је 325. године одржан Први васељенски сабор. 

Све се чини само да би се замаглио прави разлог, а то је вишевековна тежња Римокатоличке цркве ка остваривању папског примата над свим хришћанима, а тиме и Руском православном црквом. Зато је овај план врло јасан, и почиње од покушаја уништења канонске Украјинске православне цркве, како би касније њене остатке само „преточили“ у расколничку „Православну цркву Украјине“, а потом ујединили са Украјинском гркокатоличком црквом. То су суштински планови и циљеви Фанара, Ватикана и ЦИА, да дође до „формирања уније“ на било какав начин, па чак и овако неправедан и неприродан, чиме би показали да је могуће, односно, оствариво и реално, поновно уједињење православних и римокатолика, и то без промене начела њиховог учења (догматике).

Све наведено представља класичан пример секуларизације која потиче од новолатинске речи saecularistatio, што значи посветовњачење или претварање светог у световно, другим речима, служење више свету и сатани, него Христу и Цркви Његовој.

На жалост, драстичних примера црквено-државне сарадње којом се нарушава црквено канонски поредак. Неки од најмаркантнијих примера представљају дешавања у Летонији као и у Српској православној цркви.

Када је реч о Летонији, први пут у историји Православне цркве се догодило да је председник једне државе (Еглис Левитс), поднео националном парламенту (Сејму), као једној од највиших државних институција, нацрт Закона о промени статуса Летонске православне цркве која је имала статус аутономије у оквиру јурисдикције Московске патријаршије, на чијем челу се налазио митрополит Курдјашов. Да апсурд буде већи, неопходно је нагласити да је захтев упућен националном парламенту у којем су огромну већину чинили римокатолици и лутеранци, док су припадници православне вероисповести заступљени само са неколико процената!!!

Други еклатантан пример је тренутак када је 2023. године поглавар Српске православне цркве Порфирије постао члан државне институције, тј. Савета Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ), и на запрепашћење многих, ставио потпис на сагласност да се ријалити програми у Србији емитују 24 сата дневно!!! На то је реаговала чланица РЕМ-а Јудита Поповић, која је одбила да гласа за такву одлуку, и том приликом рекла: «Тада сам остала усамљена у РЕМ-у. Покушала сам изласком у јавност да спречим доношење оваквих лоших одлука. Медијска сцена се урушава и постала је продужена рука власти» (дневни лист Данас, 04.07.2023). 

   Оваква црквено државна сарадња представља најгрубљи начин којим се нарушава поредак Црквених канона, који најоштрије санкционишу такве поступке. У том смислу наводимо два Апостолска правила, и то:

Апостолски канон 6. гласи: „Епископ или презвитер или ђакон нека не узмиље на себе свјетовних послова; иначе нека се свргне».

Апостолско правило 81. гласи: „Рекли смо, да епископ или презвитер не треба да се даје на јавне управе, него да се бави само црквеним потребама. Нека се, дакле, склони или да тога не чини или нека буде свргнут, јер по заповједи Господњој: нико не може два господара служити (Матеј 6,24)», као и други црквени канони.

Такође, значајан елеменат у реализацији стезања обруча око православне Русије, могу бити и пастирске посете папе Франциска државама у окружењу РФ, са посебним акцентом на православне земље. Имајући у виду гласове који се чују из кругова блиских српској патријаршији, као и јавним афирмативним наступима српског патријарха у вези папе Франциска, прва посета Римског епископа у историји Српске православне цркве би могла да се реализује у блиској будућности, можда већ и током 2025. године. У прилог томе може да се тумачи и недавно уздизање београдског надбискупа у достојанство кардинала, што је први пут у историји Свете столице да је постављен кардинал у једној православној земљи.

Уколико би дошло до реализације ове посете са којом се огромна већина верника СПЦ не би сложила, то би био значајан напредак у приближавању римокатоличког утицаја према најмногољуднијој паравославној цркви на свету. Несумњиво да Римска курија рачуна на историјску блискост СПЦ и РПЦ као и верујућег српског и руског народа, што би свакако покушала да каналише у корист својих историјских циљева, папске доминације над целим хришћанским светом. Уједно, то би представљао и значајан продор у правцу реализације геополитичких интереса англосаксонског запада, злоупотребом питања религије. Такође, уверени смо да римокатоличка црква рачуна и на утицај одређеног броја високодостојника у помесним православним црквама који су инфицирани папистичко-екуменистичким вирусом!

На крају, стиче се утисак да иза тако скованих деструктивних планова англосаксонске спољне и обавештајне политике у које је инволвирано и питање деструкције Православне цркве, постоји нешто више и нешто веће! Такво зло, двоструки стандарди, иронија и сарказам, као да нису са овога света! У њиховом неискреном погледу, осмеху, говору и очигледној жељи да се другоме нанесу бол и туга - назиремо обрисе сатанизма.

Због тога је наша обавеза да свим расположивим хришћанским средствима бранимо нашу Једну, Свету, Саборну и Апостолску цркву, Православну цркву, која почива на Апостолским правилима, предањима свих светих отаца Православне вере и одлукама Васељенских и помесних сабора.       

После свега наведеног, нема сумње да смо у данашњим геополитичким околностима сведоци одлучујуће борбе за опстанак Православне цркве, јер присуствујемо судару два света, две цивилизације, једном речју, сукобу добра и зла, хришћанства и сатанизма.

Диогенис Д. Валаванидис

председник

«Центра за заштиту хришћанског идентитета»

председник

Одбора за верска питања

«Центра за геостратешке студије»