Он, по предању, негде са тромеђе Црне Горе, Санџака и Херцеговине побеже од турскога зулума и потражи мир. Ту Стеван роди Петра и Радована... А Петар роди Милорада, а Милорад роди Вићентија, Сретена, Косту, Јована и Чедомира... А Радован роди Милоша и Николу, а Милош роди Алексу, Мата, Јеротија и Аврама... Стевановића јато се умножи и поче свијати своја гнезда, наниже, ка потоку. Тако се формира Стевановића џемат, углављен у троуглу између планине, Малог и Давидовића потока, који се љубе, доље, ниже Росинога ораса, а из њихове љубави рађа се речица Драгачица. У овоме џемату ће се подићи двадесетак кућа, ограђених шљивовим прошћем. А прошће се поплитало врбовим прућем, одсеченим пре мезграња. У свакој авлији постојао је млекар, чије су украшене решетке, окренуте ка путу, обично биле ишаране. Свака авлија имала је вајат од граничевих брвана. У њему су младенци добијали свој кутак за стидна миловања и шапутања. Ту је и салаш, исплетен од ивовог прућа. Имућније куће су уз салаш имале трем, који је, ослоњен на дрвене стубове, лебдео као раширено крило, заклањајући волујска кола од кише или сунца. Већина кућа је имала амбар, са пријесецима за пшеницу, раж, зоб и пасуљ. Готово свака авлија је на доњем крају, на граници са башчом, имала још и качару. А испод качаре, пошто је страна, каскадно се спуштала штала у коју се улазило из башче. Изнад качаре је бивао трем под којим се распаљивала ватра под казаном кад се пече ракија. Или под ранијом кад се кува мећа за свиње. У башчи је била кошара за овце, свињац, кокошар и клозет. Иако обавезно ван авлије, клозет и није био тако далеко, ако пођеш на време.
Куће су биле полубрвнаре. Она северна половина је била од брвана, са три стране. И имала је двоја врата. На средини те просторије било је прочевље, изнад кога су висиле вериге.
А с јесени ce, пo свињокољу, високо изнад прочевља, качио посек. Онај четврти зид је био од цигле или набоја. Кроз врата, постављена на том зиду, улазило ce y собу. Дрвени кревет, преко чије сламарице се затезао ћилим, астал, шпорет који личи на гараву цокулу и креденац су чинили сав намештај. Дувар и штукатор у соби су се обавезно кречили 'очи славе и обетине. Под је био поциглан или попатошен.
Кромпири су се чували у трапу. Јабуке такође. А купус се киселио у каци која се смештала у избу или подрум, где стоје и бурад са ракијом.
Ко год је био батлији, па закопао бунар у авлији, нашао је жицу на шестом или седмом метру. А вода се цибрила, као на студенцу. Љети, кад виоглавом или ђермом извадиш кофу из бунара, па наспеш воду у стаклени бокал, он у они час замагли.
У Стевановића џемату, пост се држао неизоставно. И Петров, кад се косило, о сирћету и посном пасуљу.
Над овим присојем сунце грије поваздан. A магла дође до Драгачице. На прсте једне руке мо'ш избројати дане у години кад се магла попење до нашијех кућа. Први сунчев зрак провири иза Умке и милује воћњаке до заранка, кад потоне тамо иза Овчара. А онда дуго, дуго држи румену поњаву која полако бледи, док је не савлада месечина.
Лавеж керова, блејање оваца, рика јунади, шкрипа папучице на шинским колима, мирис свеже помуженог млека, призивају сутон који лагано покрива џемат. Тада у свим кућама почињу чељад да се сабирају око трпеза. Да се Богу помоле. И да узму по залогај љеба испеченог под црепуљом. И кашику топлог смока. Па потље, да плакну ноге на басамцима. Или у шавњу... И џемат утања у сан.
Ујутру ће, јопет, сунце да помилује шљивике са црношљивама, ранушама, пискавцима и маџаркама... Са покојом јабуком будимком, кожаром или колачаром, по ивици шљивика. И понеком крушком такишом. Или караманком. Или кантарушом. А кантарушу на јесен мораш да завучеш у сјено, што дубље, да се усити.
Ваљда зато што је нагнут ка сунцу, овај џемат има крупне, слатке воћке. А ракија од шљива је дошла питка. И има добру 'рому.
А ђеца су, некако, румена. И сва имају дебеле табане, пошто ћерају боса, 'вамо од Ђурђевдана, па онамо све до Митровдана. To босоного ђетинство је испуњено раним обавезама. Да се напасе стока. Да се однесе воде косачима. Да се унесе дрва у кућу. Да се на'рани пиљеж. Пуште овце. Подбере лишће репе свињама. Да се тркне у задругу за гас. Или со. Али је то ђетинство било испуњено и радостима. И чаврљањем. Играју се тутумиша. Клиса и машке. Пиљака. Прстена. Дечаци су се учили да јашу. Најприје овнове и јарчеве. Док не доспеју до коња.
А кад се чељад домчају снаге, живе животе своје у трудовима. Почесто и у мукама. У оскудици. Тугују кад град однесе љетину. Кад удари куга у свиње. Кад се удави крава. Или наду'е јунац. Кад наиђе нека сотвора на пиљеж. Кад ветар изобаљу'е рогоџе и поломи родне гране. Поваља пшеницу. А ђетелину смота у ковиталац. Кад удари суша. Све изгоре! Па омали 'ране за чељад. И за стоку. Јопет, кад је година кишна, ме' с' чини још горе. Све сатрули!
Одње белај сво'е исе. Шта да му радиш. Наишла рђава година. Дозлабога.
Нек' иде бестрага. Из ове се коже у другу не може.
He мо'ш ти да цркнеш назор. Дошло, 'нако, горе високо, а доље, јопет, па дубоко.
He мож' да бидне све потаман. Кад ти отежа, ти нође спушти те преда'ни. Мено. После јопет, Јово, наново. Јел' знаш како ти је: чега гој ти бидне млого, потље ће да мањка.
Ал' потље олује, огрије сунце. Па, ја. Док се не смркне, не мож' да ти сване.
Тако ти то иде. Борба. Мораш да запнеш. Добро. Да обдржиш кућу. Да одгајиш ђецу. Да приновиш как'у грађевину. Да подигнеш воћњак. Ил' виноград. Да прикупиш комад земље. He мо'ш да се провучеш кроз живот нако к'о 'лад. Да не оставиш траг. Зато мораш да потуриш леђа. Да се наореш и накопаш. Накосиш и напластиш. Насијеш и нажњеш. Накупиш и напечеш. Настружеш и нацијепаш. Навлачиш и нађенеш. Нараниш и натимариш. Натовариш и испаручиш. Нариљаш и навршеш. Натачкаш и поприткаш. Накруниш и намељеш...
И женскиње се изарчи. Знаш како ти је казано: чо'ек држи један стуб од куће, а жена она три. И оне ти, мученице, од сна откидају. Па се сите нажњу и наплијеве. Накрцају и нарендају. Наломкају и потпале. Насоле и накиселе. Наперу и нарибају. Намијесе и накувају. Наваре и насире. Напреду и наплету. Нанецају и навезу. Наткају и накрпе. Набијеле и наштиркају...
Оно, не мо'ш губаво да збориш. Бидне и лијепије' договштина. Кад се раду'еш животу. Ку' ћеш љепше, него кад сабереш берићет. Кад напуниш салаш. Таване. Амбар. Кад исповршу'еш сјена. Па ти се отели крава. Ил' облизни овца. Крмача опраси дван'есторо. A квочка изведе пилад, без једног јединог мућка. Виноград понесе добро. А воће дријема од рода. Па се провеселиш на свадбама. На бабинама. Запијеваш на мобама. На косидбама. На жетвама. На вршајима... Попије се по која мученица о благданима. Погости се о славама. О обетинама...
И нашале се пођекад. Комендијају. Комендијају неки пут до суза у очима. До бола у стомаку. Згодно поцркају од смија. Знаш како 'е оно казано: весело срце помаже к'о лијек.
Нарочито се комендијало на комишањима.
Комендијало се и крај лампека. Ал' туј ти бидну само мушкарци. Ту омакне и по нека галатна рјеч.
Жене су, јопет, комендијале на прелима. Правило је било да се домаћин и остали мушкарци посклоне. И ђеца. Да жене остану насамо. Да дадну одушка души својој. Тад, оне веселнице, забораве и порођајне муке. И жуљеве од српа. И модрице на раменима од кошуљаре и обрамаче. И болове испод ложичице кад се струне, пуснице, од терета. To иг пробада док се не опашу. Ал' за опасивање мора да 'ваташ згоду. He смије свекар да сазна. Ил' ђевери. Каки тo. He би кабулила... Да помисле да си крмељуша. Да си метиљава. Да ниси низашта. Туј, на прелу, оне оћерају у заборав и зулум. Забораве и оно што иг, крвник, и'шиба ономад за ниђе ништа. Оплављо 'е сироту. А није, пуста, скривила ни 'волицно. За ови нокат. Очију ми мојиг. Горела к'о ова лампа. Свекрва јој направила бој. После и њој било криво. Ал' доцкан. Пој'о вук магарца. Туј ти оне, кроз смијање и зафрканцију, провире и понеку нежну тајну која се крије иза рекле на туфне. У самосамијем грудима... И открију понеку пусту жељу. С уздахом. Дако се и њој срећа осме'не...
Ал' јопет, некако 'е комишање било најподесније. Туј ти је и мушкиње и женскиње. И ђеца. И туј ти свак' сваког мож' да погледне у очи док овај прича. Јел, муруз мо'ш да комишаш 'нако, напамет. Без гледања. Оно, доправде, деси се пођекад да, кад се засмијеш, муруз одлети фрљоке, па звизне неког у главу. Ал' туј нема замерке. Как'и. Јел, зна се да то није з'инат.
Тако ти је комишање једна округла бина. Право правцато позориште. Туј ти се измјешају глумци и гледаоци. Сви су једнаки. Само што је неко вичан да смјешно прича. Ал' зато се онај други смије 'нако рецко. Из само самог срца. Сад ти 'вако, кад гледаш са стране, не знаш да л' ти је смјешнији онај што прича смјешно, ил' онај што се 'нако смјешно смије...
'Главно', туј нема љутње. Боже сачувај. И ако се у шали мено нафилује. И попрећера. Или, чак, измисли. Нико се ни на ког' не љути. Јок. Причај и ти. Ко ти брани. Ако умијеш. Ако н'умијеш шта се онда париџаш. Сми' се брате. Јер знаш како 'е казано. Весело срце куђељу преде. Јел весело срце весели лице. А ко је весела срца, онај је на гозби поваздан.
Док ти је било комендијања, дотле ти је владала љубав и слога у џемату. Сви су се пазили. Ретко ко се на кога замери. А ако и дође до замерке, сви се заузму за измирење. Измире се. Па, јопет, комендијају.
Једино се од комендијања сустежу старци. Кад иг кувет издадне, постају ћутљивији. He зборе мложе. Ал' кад прозборе, има шта да чу'еш. Они ти посматрају живот одунуд. С друге стране. А живот ти пролеће очас. Док дланом о длан. Вришко. Позна'еш по ђеци. Погледни унучад. Стасали, аман. Тако ти је то. Кад човек погледне живот одунуд, с' оног краја, он омудра.
Знаш како ти је. Младос' - лудос'. Што на ум, то на друм. Онда мислиш да мо'ш све. И да знаш све. Чудиш се старијима кад ти кљуцају у главу. Те ово. Те оно.
Те, послушај старијег. Није он џабе осјеђо. Прими карање његово. Јер тако ћеш примити мудрос'. И постати разуман. А мудрошћу и разумом се кући и утврђу'е кућа. Паметан се учи на туђим грешкама. И на искуству старијих. A шашав не слуша савета очевог. Ни науке материне. Мисли да све зна. Па плаћа својом главом. И леђима. Зато 'е и казано да се луд руга саветима оца својега. А ко прима укор бива паметан. И још је казано да се праведник учи од куће безбожникове, гледајући како она пропада.
Те, бој се Бога. Поштуј закона Његовог. Да биднеш благословен. И да дуго поживиш. Јербо ће те Бог сачувати од рђавијег путова. И од рђавијег људи. Није џаба казано: бој се Бога и оније' што се не бо'е Бога. Зато ће праведници опстати, а безаконици ће се истријебити. Јер Бог љуби онога што иде за правдом, а гад му је пут безбожников. Ништа нема боље него чинити добро за живота сво'ега. Јел ћеш само то однијети у вечност. Јел ће Бог судити и праведнику и безбожнику. Зато, од свега што радиш, најважније ти је: Бога се бој! И заповести Његове држи!
Те, помогни ближњему својему. И не инати се ни с ким. Јер од ината нема горег заната. He буди зликовац. Чувај се зла. И ружне речи. To навлачи проклетство.
Те, чувај се разврата. Оно што ти се чини да је мед на уснама туђе жене, оно ти је отров најцрњи. Гори од сичана. То те води у бруку. И срамоту. У беду. У ридање. То ти кућу раскопава. Нека ти је мила жена младости тво'е. Она што ти је ђецу изродила. Јел ће те она разумети напошљетку. Кад се санга и ископни снага твоја. И не иди међу безбожнике и пијанице. Међу свађалице и из'елице. Међу безумнике и спаваче. Међу курве... Јербо ћеш осиромашити. И до просјачког штапа доспети.
Те, име је важније но богатство. Највеће богатство мо'ш, 'вако, шаком да покријеш. A то ти је образ. Кад њега једном испоганиш и укаљаш, све си пpoc'o. He опра га више.
И пази добро шта обећаш. Или заветујеш. Оно и да испуниш. Јел, во се веже за рогове, a чо'ек за рјеч.
Тако ти то иде. Свако време има сво'е бреме. Те тако има време кад говориш и време кад ћутиш. Кад дођу сиједе, онда ти дође време ћутања. Време преслишавања. Добро се пресаберу. Да л' савете оца и ђеда испунише? Да л' науку материну примише у срце своје? И почињу да страхују. Да л' се огрешише о њиг? Јер је казано да ће се угасити жижак онога ко псова оца. Или мајку своју. Па се упињу да надокнаде пропуштено, сетујући млађе. Да се не сагуби реч. Поука. Аманет. Еда би од оца остануло сину. Еда би се протегнуло у време. У покољења. Јербо, нараштај један одлази. A други долази...
Тако ти је то бивало у Стевановића џемату. Досле. Од Стевана до нашијех дана, кољена десет. И свако од њиг остави свој траг. Кад пођеш траговима њинијем, виђећеш збитија многа. И насмијаћеш се од срца. И омудраћеш. Знаш како 'е казано: Иди мраву лењивче, посматрај путеве његове и научи се мудрости. A камо ли од ђедова. Јер је писано: Слушај, сине мој, и прими ријечи моје, и умножиће ти се године у животу. Учим me nymy мудрости, водим me стазама правијем. Кад усходиш, неће се стезати кораци твоји, и ако потрчиш нећеш се спотакнути. Држи се поуке и не пуштај, чувај је, јер ти је живот [...] Куда год пођеш, водиће me; кад заспиш, чуваће me; кад се пробудиш, разговараће me. Jep је заповијест жижак, и наука је видјело, и пут је животни опомена која поучава (Свето писмо, Приче Соломонове, 4.10-13; 6. 22-23).
А онамо, с оне стране потока, на висоравни коју са две стране милује церова шума, Черговиште. Шарено село. Чуваоница блага Божијег. Њива Божија у коју је посејано најдрагоценије семе. Прах отаца и матера нашијех. Колико уздаха се отело над овим гробовима. Колико суза се излило на травицу по овим хумкама. Колико молитви је прошапутано међу овим каменим белезима. Колико љубави је уклесано у ова шарена слова. У гроздове. У голубове. Колико биографија је исписано по овим каменим књигама. Овде почива ђак са отвореним букваром. Онамо планинка на чијем је спомену крављача и чабрица. Над мајсторовим гробом алатке. Раопон. И сврдло. И ђељка. Над кметовим, мастионица и перо са све штамбиљом и кметовским штапом. Бившем подрумџији турили кључ и чутуру. Виноградару чокот и маказе. Шнајдерки шиваћу машину. А војник се не раздваја од пушке и бајонета са којима је стражио на бранику отачества. Девојачка лепота уписана у камен и у вечност. За незаборав. Са јелеком и опанцима. Са изатканим шареним појасом и везеним чарапама. Из рањених и ојађених срца по каменом спомењу залелекали стихови бола за прерано преминулим младенцима Раденком, Радомиром, Гвозденом, Чедомиром, Николом, Јеленом, Јованом, Стаменком, Персом, Радосијом, Разуменком, Милостивом...
Ишаране розете, цветићи, вињаге... Пењу се из траве уз спомење навише. Ка врху. А на врху крст. А око крста: ИС ХС NИ КА. Победник. Васкрситељ. Спаситељ. Ту на врху се зауставља поглед. Застаје суза. Јаук се претвара у шапат. Бол се претапа у наду. Није све пропало. Виђећемо се, рано моја. Душо моја. Срећо моја. Радости моја. Љубави моја. Животе мој. Анђеле мој. Виђећемо се јопет. Виђећемо се кад Он, Спаситељ наш, поново дође међу нас. Са трубним гласом. У сили и слави. Ти ћеш ондак устати, невене мој. И ондак ћемо се зај'но узнјети у Царство Оца нашег небеског.
A ja, док још дишем, нећу те заборавити, туго моја. Миловаћу те молитвом својом. Заливаћу гроб твој сузом. И капљом вина црвенога. А навише ка души твојој одашиљаћу мирис тамјана и топли зрачак са воштаница које ћу приносити за покој и радовање душе твоје. И даваћу милостињу. Од срца. Еда би се Он, Свемилостиви смиловао души твојој и подарио јој рајско насеље у Царству Своме.
И тако, тихује Черговиште. Чува семење Божије док не проклија и не донесе род, у дан онај. А ми који ходимо још овим присојем, одлазимо на Черговиште. О задушницама. О благданима. О годишњицама којима бележимо пресељење душа њиховијех из ове тескобе у Царство небеско.
