Напомена "Борбе за веру": Ово је текст до сада непознат јавности!

Увод

Много пута, и од многих појединаца, чули смо да су они који се називају „старокалендарцима“ фанатици, да изражавају екстремне ставове и да их генерално карактерише њихова „ревност не по разуму“ [1] и недостатак љубави. Међутим, оно о чему не чујемо ни од једног од њихових клеветника је почетни третман званичне (државне) Цркве Грчке према старокалендарцима. Ово предавање се бави овим последњим питањем.

У читавој историји Цркве нећете наћи ни један пример да су истински Православни Пастири мучили и прогонили своје противнике. Заиста, догодило се управо супротно. Православни су увек били прогањани од стране јеретика. И само постојање ове велике историјске истине – да је правда на страни прогоњених, а не прогонитеља – довољно је да покаже исправност пута којим старокалендарци иду, без обзира на недостатке појединих, да ли у својим проценама или у својим поступцима. Главна сврха овог предавања је да оповргне следећу погрешну фразу оца Епифанија Теодоропулоса (+ 1989), коју многи новокалендарци чак и сада често понављају: „Нека старокалендарци држе стари календар, али одржавају заједницу са (државном) Црквом“ [2]. Али старокалендарци су управо то и радили на самом почетку; није било прекида општења, ограђивања, ни подела. Они су једноставно тражили да служе богослужења по старом календару: тражили су од својих парохијских свештеника да им служе по старом календару. А одговор владајуће јерархије? Прогони, пребијања, увреде, затварања, изгнанство, рашчињења, забрана свештенослужења, па чак и убиства. Тако да се ту јасно показује да је подела настала око календарске реформе у Грчкој била заслуга једино и искључиво на званичној Цркви, која, ако ништа друго, дугује дубоко извињење старокалендарцима, не речима, већ повратком на прави пут са којег је скренула, оправдавајући на тај начин борбу старокалендараца, ових верних бранилаца Православља.

Пратимо ову временску линију насиља уз помоћ непобитних новинских извештаја тог времена. Ограничићемо се на четворогодишњи период од 1924. до 1928. године, па чак и тада без навођења свих инцидената, јер нам ни десет предавања не би било довољно да испричамо све криминалне поступке званичне Цркве над нашим прецима.

1924.

Први велики празник који је пао после календарске промене био је Благовести Богородице. Пошто је празник прошао по новом календару, 6. априла у поподневним часовима мноштво верника окупило се у разним црквама у Грчкој да одслуже Вечерње за празник по старом календару.

У Атинској митрополији стотине верника замолило је свештенике да одслуже службу. Међутим, митрополит Хризостом (Пападопулос) [3] је то изричито забранио, претећи да ће свргнути сваког свештеника који се усуди на тако нешто. Чак је послао и један одред полиције да растера мноштво народа и запечати Цркву, наредивши да и све остале Цркве остану затворене, како се Благовести не би могле славити нигде по традиционалном црквеном календару [4]!

У Солуну су се две хиљаде хришћана окупили ноћу у цркви Благовештења и тражили су да отпочне Литургију за празник. Митрополит Генадије (Алексијад) послао је полицију, која је растерала гомилу верника и ухапсила три лица; следећег дана, наредио је да се све Цркве затворе и да се не пева уобичајена јутрења, како би се спречиле било какве „неправилности“ (било шта необично) [5].

Такво држање званична Црква је од самог почетка показивала према свима који су одбијали да прихвате нови календар. Само поштовање старог календара сматрано је прекршајем, па се свештенство осуђивало по оптужби за „старокалендаризам“! Ни прва казна према свештенству није каснила. У априлу или мају 1924. седамдесетдвогодишњи парох цркве Светог Димитрија у Аспропиргу, отац Димитрије Дедес (1852-1927), кажњен је десетодневном суспензијом јер се није придржавао календарске промене [6].

Постепено, широм Грчке званична Црква је започела прогоне, уз помоћ државе, да би наметнула календарску новотарију. Погледајте како Пантаинос, часопис Александријске Патријаршије, описује ситуацију у то време: „О свим горким и поквареним плодовима, који су се свакодневно производили и рађају необјашњивим жаром за наметањем новог календара, сведоче свакодневне недоличности и испољавања насиља, у којима су Цркве затваране, хришћани војном силом задржавани од верских убеђења, Свештеници се одводе са острва на острво и суди им за кршење мандата у вези са календаром и за држање отачког — све то несумњиво потврђују документи и усмене приче.... Држите ли се старог календара, тог црквеног календара преданог од Светих Отаца? Ако сте мирјани, Црква вам је затворена! Забрањено вам је причешћивање! Затвор вас чека. Да ли се држите календара своје вере, своје Цркве, своје савести? Ако сте свештеник, осуђени сте на суспензију, свргавање и рашчињење! Да ли су прогонитељи Хришћана могли да превазиђу ово? Које су се јереси више од ових могле измислити против православних [7]?“

Стигао је велики празник Рођења Христовог. Старокалендарци су одлучили да одслуже бденије у цркви Светог Терапона у Гоудију [област Атине]. Многи људи из Атине и околине окупили су се у тада малој Цркви и започели службу. Међутим, митрополит је поново послао војнике да растерају масу, која је премашила две хиљаде или, по другима, три хиљаде људи [8]! Најпре су стигли официр и два подофицира и наредили верницима да напусте Цркву. На одбијање верника, војници су извукли револвере! Затим су ушли у Цркву и пришли свештенику, оцу Партенију Иверонском, са којим је уследио следећи речити дијалог: „Оче, шта славите вечерас?“ „Литургију за Рождество Христово“, одговори свештеник. „Не“, рекао је званичник огорчено; ’славићете Литургију за Светог Јована’ [9].

На инсистирање свештеника да ће да служи службу Рождества Христовог, службеник му је наредио да напусти Цркву, али му је отац Партеније одговорио: „Ја сам један од свештеника који није признао промену календара. Позван сам да служим у овој Цркви, и нећу отићи док не завршим Литургију“ [10]. Тада је један од званичника пожурио да му скине калимаухион (традиционалну капу православног свештеника), али су га верници пресрели и, прекоревајући их, натерали официре да се повуку. После кратког времена појавио се аутомобил са четрдесет наоружаних војника, а њихов командант је наредио да се Литургија прекине. Пошто је свештеник то одбио а било је велико мноштво верника који су остали уз њега, војници су осталив неактивни, стојећи око Цркве. Сутрадан је Хризостом (Пападопулос) објавио да ће свргнути оца Партенија [11].

1925.

Неколико дана касније стигао је празник Богојављења. Одслужено је бденије у храму два Света Теодора у Палајону Фалерон (данас се налази у Новој Смирни у предграђу Атине) са око 3 500 присутних верника. Полиција се још једном умешала, на подстрекивање новотарца Митрополита, и силом растерала масу верника. „Савез Православних“ (како су себе називали браниоци црквеног календара) је то предвидео због догађаја за Рождество Христово, па су из тих разлога планирали да се Вечерње и Јутрење служи ноћу у поменутој Цркви, а да се Света Литургија, са службом Великог Водоосвећења, одржи у храму Светог Георгија, Ксеротагара на Палаиону, Фалерон, уз саслужење незаборавног свештеника оца Јоанија Флороса. Међутим, трупе су улетеле и силом растерале гомилу верника, ухапсивши многе од њих [12].

Прочитајмо карактеристичан извод који описује забрану служби из тадашње штампе: „Када је чуо за наставак службе, надлежни полицајац се разбеснео. Није прошао ни један сат када је верницима издао строгу команду да се 'разиђу у име закона' и, наредивши подчињеним полицајцима, наоружаним бајонетима, да упадну у двориште Цркве, прво је дао знак, а затим почео да задаје ударце кундаком свог оружја, а подчињени полицајци су потом следили наређење. Многи верници су задобили ударце, женске мараме су биле поцепане, а постоље за иконе, који се налазио испред Цркве, бива бачен на земљу заједно са светим иконама и столом на коме су биле свеће, док је народ, не пружајући отпор, протестовао због вандализма“. [13].

У остатку године није било озбиљних инцидената, пошто је познати диктатор  Пангалос интервенисао [14], а он се показао добронамернијим од јерарха званичне Цркве.

1926.

Већ од 1924. године монахиње манастира Кехровуни у Теносу одбијале су да прихвате календарску промену, по захтеву старца Филотеја Зервакоса. Након великог притиска, после њихових упорних одбијања, митрополит Сирски Атанасије (Лебентопулос) је смислио нешто друго. Запретио је да ће свргнути ожењеног свештеника који је служио у манастиру, оца Матеја Еврипиота, ако настави да служи по старом календару. Свештеник је попустио, а игуманија Евфросинија и монахиње, које су одбиле да се повинују, оптужене су на локалном црквеном суду, октобра 1925. године, где су кажњене одузимањем позиција у манастиру и прогонством. Монахиње нису признале правоснажност пресуде и због тога је митрополит против њих изнео оптужбу пред Синодом Цркве. Монахиње су одведене из локалне полицијске станице, и након што су преноћиле у полицијској станици у Теносу, пребачене су у Атину. Тамо су, после пародије на суђење (које се одиграло 1/14. априла 1926.), осуђене — осим игуманије, која је тражила помиловање — на одузимање монашког чина  и избацивање из Цркве [15]. Мноштво верника који се окупило да пружи подршку, полиција је растерала. Истог дана, у манастиру, монахиње једномишљенице су одржале молебан у келији монахиње Пелагије (Карусе) за повољан исход на суђењу. Манастир је био идиоритмичан. Током ове молитве, мати Јеронимија (Воутсиноу), привремена игуманија коју је новотарски митрополит поставио, упала је у келију, и заједно са неким од монахиња које су прихватиле нови календар, као и неколико лаика, претукли су затекнуте монахиње, остављајући старокалендарске монахиње Магдалену и Атанасију онесвешћене од њихових удараца [16].

Истовремено, црквени часописи званичне Цркве, као што су „Еклесиа“ и „Анапласис“, као и неколико световних новина, покренули су салву напада и увреда на рачун старокалендараца, које су окарактерисали као фанатике, религиозне зилоте, шарлатане и заостале, да наведемо најчешће епитете.

На празник Рождества Христовог 1926. било је инцидената, пре свега у провинцији. У Солуну је митрополит Генадије поново омео православне да прославе овај велики празник, а када је народ протестовао, поново је мобилисана полиција [17]. У Мегари су мештани занемарили притиске и претње полиције, која је до последњег тренутка претила да ће ухапсити и пуцати на свакога ко се усуди да дође на Рождествену Литургију [18] и храбро су прославили празник. У Саламини и Кардици, полицијске снаге су у сарадњи са црквеним властима запечатиле сеоске капеле, тако да истински православни који су се нашли без Цркве нису могли да прославе празник.

1927.

У Никети, на полуострву Халкидика, уочи Богојављења по црквеном календару, отац Иларион са Свете Горе, без икаквог разлога је ухапшен од стране полиције. Као резултат тога, више од хиљаду старокалендараца опколило је кућу у којој је свештенослужитељ био заточен, успевши да га ослободе. Тако су сутрадан прославили празник Богојављења. Али њихова радост је била кратког века, јер је стигла значајна војна сила, чији је капетан окупио народ на сеоском тргу и, након што је новокалендарски свештеник осудио одређене старокалендарце, кренуло је хапшење. Двадесетак ухапшених хришћана пребачено је у Полигирос, где су били затворени двадесет дана и потом осуђени на тромесечни затвор [19]. Због тога је Светогорска заједница издала под притиском саопштење, којим се забрањује јеромонасима са Свете Горе да врше службе старокалендарцима [20].

1927. годину обележило је и убиство новомученице Катарине Рутес. У Мандри, на Атици, старокалендарски верници су се припремили да прославе бденије за празник Арханђела. После Вечерње службе, појавила се група жандарма, са наредбом да растера народ и ухапси свештеника, оца Христофора Псалида. Верници су се закључали у Цркви а жандарми су дивљачки ударали по вратима, да би их развалили; истовремено су разбили прозорска стакла, иако су њихов напад ометале гвоздене решетке на прозорима. Када се бденије завршило, верници су изашли из Цркве, заклонивши својим телима свештеника. Жандарми су почели да пуцају да их застраше. Испаљено је више од четрдесет хитаца, а један метак је лакше ранио Ангелике Катсареллоу у главу. Тада су жандарми почели да туку вернике и свештеника кундацима пушака. Катарина Рутес, млада мајка четворо деце, тешко је рањена у главу и пребачена у Благовештанску болницу, где је после неколико дана умрла [21].

Друга жена, новомученица Хариклеја Лиоулес, ухапшена је и затворена, где је неколико месеци касније, тачно у недељу Православља, 5. марта 1928. године, подлегла од тешких повреда. Читамо о њеној сахрани у новинама тог времена: „Следећег понедељка, у Мандри Елевсинској, одржана је величанствена и честита сахрана новомученице Хариклеје Лиоулеске. Она која је прешла  у следећи живот доживела је велики мождани удар као последицу малтретирања коју је претрпела у затвору, где је неколико месеци раније била затворена због учешћа на Литургији која се служила по старом календару. Њена приврженост Светом Предању била је до тачке самопожртвовања. Молитве за умрле је читао свештеник Василије Сакеларопулос, који је у ту сврху био позван из Атине, а сахрана је била право ходочашће верних светитељу“ [22].

Инцидент сличан оном у Мандри догодио се у Солуну, где на срећу није било погинулих. На празник Светог Димитрија, начелник Калеврске полиције, по налогу митрополита Генадија, запечатио је цркву Света Три Јерарха и око ње поставио стражу. Али када је народ почео да се окупља испред Цркве и протестује, ускочио је јак полицијски кордон и жестоко претукао масу, која се састојала углавном од жена и деце [23]. Сасвим исто се десило за време Рождественог бденија у другој, приватној Цркви старокалендараца у Солуну, посвећеној Икони Елеоуса [24].

2. ДЕО ОВДЕ: