1928.

У фебруару 1928, поново у Солуну, догодио се невиђени чин светогрђа. Велики одред полицајаца упао је у цркву Света Три Јерарха и растерао масу, ухапсивши добар део верника. Али незадовољан овим, потпоручник Сепхакес, из друге полицијске дивизије, имао је смелости да улети у олтар кроз Царске Двери. Ухвативши служећег свештеника, оца Акакија, јеромонаха са Кипра, који је управо тада завршавао службу, избацио га је из олтара, поцепавши му одежду [25].

На Недељу Православља 1928. године, у Пајанији (тада Лиопези), било је нових инцидената. Службеник који је био задужен за полицијску станицу, Жорж Малијарес, заједно са двојицом жандарма, упао је у капелу Свете Марине и покушао да ухапси свештеника који је служио, оца Партенија Агиорита (светогорског монаха). Међутим, суочен са чврстом одбраном свештеника од стране локалног верног становништва, извадио је револвер и запретио да ће пуцати у вернике. Он је затражио помоћ од полицијске станице у Коропију, а градоначелник локалне заједнице, г. Колиас био је ухапшен [26].

6. априла 1928. године десио се невероватан догађај. Хиљаде верника, који су се окупили у Пиреју ради одласка у Тенос на прославу Благовести Богородице по старом календару, обавештени су, на своје изненађење, да је у јеку притисака Атинске Архиепископије министар унутрашњих послова забранио брод са верницима да исплови! Одмах су стотине православаца, који су већ купили карте у вредности од седамдесет хиљада драхми, пожуриле у Атину возом и окупиле се испред парламента да протестују против невиђене мере усмерене против њих. Тамо су раширили своју ћебад и сели са свећама, које су били принос Панагији (Богородици) у рукама, чекајући одлуку о укидању забране. Ова сцена је побудила пролазнике да приђу и распитају се шта се дешава. Међутим, истог тренутка је издато наређење и полицијска ватрогасна кола су почела да заливају масу, како би је растерала. Чули су се повици протеста: „Шта смо урадили да смо заслужили овакво потапње шмрковима? Шта смо то лоше урадили? Зашто нам не дозвољавате да одемо и поклонимо се Панагији?“ И настављамо да читамо у поменутим новинама тог времена: „Ватрогасна кола су наставила да шмрковима потапају људе. Али се старокалендарци, мокри до коже, ипак нису разишли. Само су мала деца које су мајке носиле са собом испуштала жалосни плач. Док су ватрогасна кола натапала старокалендарце, војници су бајонетима гурали оне који су, да не би покисли, покушавали да уђу у просторије парламента“ [27].

Да се ​​зна, броду на крају није било дозвољено да исплови. У току Страсне Недеље настали су нови прогони. У Саламини, за време Литургије Великог Четвртка, група полицајаца, на челу са потпоручником Статопулосом, упала је у капелу Светог Атанасија у Булкију, како би ухапсила служећег свештеника оца Гедеона, проигумана [28] Светог манастира Констамонитоу. Хапшење је осујећено реакцијом верника, а полиција је из освете ухапсила монахе оца Арсенија (Ксеручакес) и оца Нектарија (Кукулакес), који су и у затвору наставили да певају јутрење Великог Петка [29]. У Менидију, православци су позвали оца Василија Сакеларопулоса на Литургију, али га је по налогу Архиепископа Хризостома полиција ухапсила и пребацила у притворско одељење. Ту се окупило око три стотине верника, који су после протеста успели да издејствују његово ослобађање. Међутим, Пападопулос је одмах наредио да се поново сви ухапсе, заједно са вођом старокалендарске заједнице у Мениди [30]!

У мају, опет у Солуну, дошло је до нових згражавања. Хајде да видимо како их описују тадашње новине: „Православни хришћани који се придржавају традиционалног празничног календара прошле недеље желели су да одрже литију у једној од приватних Цркава њиховог православног удружења, како би се помолили за престанак земљотреса, са намером да прикупе новац за жртве недавног земљотреса [31]. Овај чин је веома разбеснео локалног митрополита Генадија, који је наредио полицији да спречи ове хришћане да одрже процесију и да ухапсе свештенике и пошаљу их у затвор у оковима. И заиста, полиција, која радо извршава незаконита наређења када је у прилици да исмеје свештенство у Цркви, након што је претњом бајонетама растерала хришћане, као да су комунисти, ухапсила је свештенике баш док су се кретали у својој поворци. Третирајући их као злонамернике најгоре врсте, везали су им лисице и затворили их у затворе, из којих су их сутрадан пребацили у Атину“ [32].

По обавештењу о догађајима, уредник ове публикације отишао је у затвор у Атину и захтевао да сазна шта се догодило. Он даје следећи извештај у својим новинама: „Након препричавања наведених догађаја, свештеници су понашање полиције описали у најцрњим цртама и критиковали су став митрополита Генадија и осталих архијереја који прогоне свештенике због поштовања традиционалног календара и одбијања да постану Латини, а дозвољавају заговорницима разних јереси да слободно врше свој паклени посао. Нисам успео да завршим разговор са свештеницима, пошто су дошли жандарми и по налогу Хризостома ухапсили их и отерали у изгнанство које им је он одредио“ [33].

Прогони су настављени током целе године и широм земље. У ноћи са 14. на 15. август (по старом Календару), у Литоселу, Фтиотис, жандарми су заузели цркву Светог Георгија, забранивши свештенику и верницима да служе Литургију. Те јесени су избеглице из области Сера, које су побегле од покоља Турака, [34] послале Венизелосу [35] меморандум, у коме су, између осталог, написали следеће: „Ми који смо дошли у гостољубиву земљу Грчку, нашу матицу, заиста смо на губитку због оштрих и нехуманих мера предузетих према истинским православцима. Старокалендарци, као људска бића, као православни хришћани, као грчки грађани, захтевају да им се дозволи оно што практикују припадници других вера, укључујући паписте, протестанте и масоне; односно слободу да се присуствује службама у одређеној Цркви са истомишљеним свештеницима. То је наша жеља, и ту жељу подржавамо чак и својом крвљу. Ако, не дај Боже, часна Влада не удовољи нашем захтеву, ми ћемо на крају, свим правним средствима, тражити заштиту Друштва Народа, што ће, у складу са Лозанским уговором „о верским мањинама“, обавезати Грчку , сада нашу матицу, да удовољи молби Старокалендараца“ [36].

1928. годину и ово обраћање закључујемо разговором са храбрим јеромонахом, оцем Арсенијем (Сакелареса). Отац Арсеније, који је служио у селима Пиргос и Битољ у тадашњој Епархији Фтиотиској, од почетка је одбио да прихвати календарску новину, па је због тога оптужен и осуђен на „рашчињење“ 1926. године. Овај свештенослужитељ, који је је свакако био свестан да је његово лажно рашчињење незаконито и ништавно, наставио је да служи Литургује. После другог суђења, ухапшен је, без налога, поподне 9. априла 1928. и одведен у полицијску станицу у Ламији. Сутрадан су наредник Евстатије Арапостат и један од жандарма оцу Арсенију ставили лисице. Први се мучио да га задржи, док му је други секао браду и косу великим маказама, а касније и машиницом. Овај страшни догађај, који се десио по препоруци митрополита Јакова (Папајоану) Фтиотидског, није обесхрабрио истинске православне, који су у писму једног од своје браће дали одговор једној новини тог доба: „Мученик јеромонах ће без сумње наставити да обавља различите свештеничке функције, иако је пострижен. Уосталом, разни обријани свештеници Атинске Архиепископије славе такве службе, с том разликом што се потоњи добровољно шишају у разним престоничким берберницама, док је несрећни Арсеније насилно пострижен у полицијској станици Ламија“ [37].

Након шишања, отац Арсеније је оптужен на суду за прекршаје у Ламији, где је осуђен на деведесет пет дана затвора. Међутим, он је уложио жалбу, а ново суђење заказано је на Апелационом суду у Атини. Суђење је одржано 28. новембра, а педесетшестогодишњи јеромонах је осуђен на два месеца затвора. Одведен је и затворен у Стари гарнизон (ο Παλαιος Στρατων, комплекс гарнизонских ћелија) у Монастеракију, који су били озлоглашени по својој беди (око осам стотина затвореника је било нагурано заједно у оквирима ових затвора, под окрутним условима влаге, пацова, злоупотреби дрога, приступ оружју и свакодневним тучама) [38]. Новинар је успео да обави разговор, децембра 1928. године, са затвореним оцем Арсенијем, који вреди да пренесемо као епилог овом обраћању:

„Не губећи време идући од једног затвора до другог, сазнао сам да је овде, у затворским ћелијама Палаје Стратона у Монастеракију, био затворен извесни свештеник због Литургије по старом календару: „Кога тражите, господине?“„Оца-Арсенија.“ 'Пођите овуда.' Уведен сам у озлоглашени подрум [39] из венецијанских времена, који је служио као затвор за кажњавање злочина против човечности, и из даљине, без икаквог појма о његовом идентитету, разабрао сам расу (мантију) на обученом осуђенику. Чим сам спазио лик заточеног оца Арсенија, зауставио сам се; или, боље речено, био сам запањен. Цело његово лице било је прожето спокојем, једноставним и блиставим погледом, ставом који је сведочио о његовој вери - импозантан став, иако је прошао кроз све невоље.

„Благословите, оче“, рекао сам свештенику, чији сам лик сматрао необично инспиративним, и сагнуо сам се и пољубио му десну руку. Христов свештеник ми је узвратио поздравивши ме осмехом који се једва формирао на његовим стиснутим уснама, додуше са очинским изразом: „Бог те благословио, сине мој.“

„Оче, ја сам новинар и, право да вам кажем, више од свега ме обузима истинска радозналост да научим и чујем речи из уста вашег Благословениа.

„Прво, у шта верујете? Зашто сте постали свештеник? Зашто не следујете нови календар и друге новотарије? Зашто још увек служите након свог рашчињења? Како гледате на вашу пресуду? „И друго: Хоћете ли наставити са својим ставом? И колико дуго?’

„Сине мој, био бих веома срећан, да се одазовем, и молим се да ми мој Господ и мој Бог, коме служим и због кога сам у затвору, подари адекватне речи да одговорим на ваша питања.“

И, прекрстивши се, рече са детињом наивношћу и са невидљивим и једва приметним светим страхопоштовањем: „Ја сам сеоски свештеник са ограниченим образовањем, али да не кажем необразован. Веровао сам као мирјанин, а и као свештеник верујем нашем Симболу Вере. Верујем у јединога Бога, то јест Светом Писму – Старом и Новом Завету – и свему ономе што су наши Свети Оци одредили у писању и предали нашој Цркви по Предању. У три речи: Свето писмо, Предање и Седам Васељенских Сабора. Таква је била моја вера као лаика. Моја свештеничка вера, пошто је Свемоћни Бог удостојио мене, свог бескорисног, недостојног слугу, да прослављам Његове Божанске и Свете Тајне, укључује ту исту веру коју сам имао као мирјанин, као и исповедање вере, формални залог пред Богом и људима: да ћу веру сачувати неокаљаном и своје свештеничке дужности исправне онако како сам их примио и поучен, не додајући и не одузимајући ништа, без оклевања и резерве, и непоколебљиво. Ово сам исповедао, и то сам одржао. Ово одржавам, и са овом вером ћу умрети. Недостојан, сине мој, постао сам свештеник Бога Вишњега, Христа Бога и Спаситеља нашега, и уз помоћ Његову остаћу до смрти на своме месту. Шта си ме још питао, сине мој?’

„Зашто сте постали свештеник?“ „Ах, то је ствар коју до сада нисам отворено признао. Моја мајка и наша Црква су ми усадили да је најбоље што човек може да добије на овом свету да спасе своју душу: да угађа Богу, да чини племенита и добра дела, а не да се клања материјалним стварима или свету, већ Богу. Моја душа је упијала ову поуку и постао сам свештеник, не да бих зарадио свој (свакодневни) хлеб, као професионални свештеник – како ви много образованији говорите – него као свештеник Православне Цркве, да бих спасио своју душу . И због тога ме не занимају одлуке Ане и Кајафе, нити све оно што бих имао да сам био послушан безбожној промени предања, него моје стадо, овце које је Христос поверио мене, Његовом понизном и најмањем слуги. Зато се не држим новог календара: јер ми није предато када сам постао свештеник. И зато што су моји Свети Оци певали и служили Богу по старом календару и што је Богослужење које су тако приносили Светој Тројици и у славу Светих било истинито, канонско и свето, тако да су постали свете слуге Бога и ушли  у недра Авраамова. Својом светошћу и богонадахнутим списима они помажу и онима који желе да уђу у њих. Питам вас, господине, на који начин имамо користи од новотарија новог календара, од нове Пасхалије, од позоришних спектакла и подшишане косе, од литургисања са протестантима и шта год друго, мени непознато, што намеравају новотарски Јерарси — па да нас одведу у рај или у пакао, Богу или ђаволу? Све има разлог и служи некој сврси у Цркви. Једина и суштинска сврха Цркве је да хришћанина учини светим, односно удостоји га уласка у рај. А пошто су сви они који су до данас постали свети, за скоро две хиљаде година, и нашли рај по отачким календаром, зашто бисмо желели нови календар? Каква ће нам бити корист? Можда ћеш ме, сине мој, питати оно што ме је питао председник Апелационог суда на прекјучерашњем суђењу: „Знаш ли ти, оче, више од митрополита? Ево мог одговора теби, сине мој. Моји Свети Оци — Златоуст, Василије, Григорије и многи други — знају и за мене, неписменог свештеника, и за образованог митрополита. А пошто су сви Оци служили Богу по старом календару, сви од њих две хиљаде који су чинили седам Васељенских Сабора и који су одредили како ми свештеници и мирјани треба да вршимо своје дужности, како хоћете да прекршим своју заклетву, одрекнем се мојих Светих Отаца, и следујем за архијерејима са подшишаном косом и брадом? Ово се никада неће десити. Верујем, сине мој, као што верујем, да сам свештеник Свевишњег и да нисам променио предања Цркве, него да сам их чувао као зеницу ока мога. Остајем, милошћу Господњом, свештеник Христов, и нисам свештеник архијереја који подрезују косу и браду. Служићу увек у Дому Божијем, докле год ме не спречавају Пилатова копља, јер нисам рашчињен ни због неморалних дела ни због јеретичких идеја. Не, него су ми ошишали косу и браду и бацили у тамницу јер сам заклетву и сву веру своју држао и држим. А шта каже Свето Писмо: „Треба да се покоравамо Богу а не људима“[40]. Иди, сине мој, и учини тако“ [41]

Благословивши ме, тај верни и истински православни свештеник, достојан дивљења и љубави, отиде у свој неосунчани део тамнице, да би тамо служио Богу који га је утврдио у вери [42].

Завршавајући ово обраћање, морам да нагласим да представљањем ових докумената који се односе на прогоне наших предака није ми био циљ да изазовем мржњу, већ да разоткријем лицемерје; не да би повећао јаз између старокалендараца и новокалендараца, већ да би изнео истину, која ослобађа људе и зближава их. Много вам хвала“.

Извор:

Nikolaos Mannes. „Прогон  грчких старокалендараца од стране званичне Цркве током првих година календарске промене (1924-1928).“ Orthodox Tradition 33, no. 1 (2016), 16-30.

Овај чланак, који је са оригиналног грчког превео архимандрит Патапије, преузет је из објављене монографије, Oi διωγμοί των Ελλήνων Παλαιοημερολογιτών από την επίσημη Εκκλησία κατά τα πρώτα ετη τής Ημερολογιακής Καινοτομίας (1924-1928), објављено у Атини 2015, и преузето из предавања аутора, наставника јавне школе, истакнутог верског и теолошког писца, побожног породичног човека и верног следбеника светоотачког календара.

Објашњења или додаци у заградама у тексту су од преводиоца.

 ___________

Референце

[1]. 1 Cf Romans 10:2—trans.

[2]. Letter to Nicodemos, July 22,1971.

[3]. Хризостом (Пападопулос) (1868-1938), који је прво служио као Митрополит, а потом и Архиепископ Атински од 1923. до 1938. године, био је одговоран за наметање Новог Календара Грчкој Цркви у марту 1924. На својој сахрани он је био хваљен за „своје надљудске трудове” у име приближавајућег савеза „свих Хришћанских Цркава, за које је уложио тако велике напоре” (архимандрит Теоклетос Странгас, Εκκλησίας Ελλάδος Ιστορία έκ πηγών άψεuδών [1817-1967] [Историја Грчке Цркве из поузданих извора], \61. Ill [Атина: 1971], ст. 2160)—превод.

[4]. Βραδuνή, April 7,1924; Νέα Ήμερα, April 7,1924; Σκρίπ, April 7,1924; Εμπρός, April 7,1924.

[5]. Ελεύθερος Λόγος, April 7,1927; Εμπρός, April 8,1924; Νέα Αλήθεια, April 8,1924.

[6]. Πάνταινος, May 31,1924.

[7]. Πάνταινος, September 27/October 10,1924.

[8]. Ελεύθερος Λόγος, January 8,1925; Ελεύθερον Βήμα, January 8,1925.

[9]. Σκρίπ, January 10, 1925. The Synaxis of St. John the Baptist falls on January 7—trans.

[10]. Σκρίπ, January 8,1925.

[11. Σφαίρα, January 7,1925; Απογευματινή, January 7,1925; Βραδυνή, January 7, 1925; Σκρίπ, January 8,1925; Απογευματινή, January 8, 1925; Ελεύθερον Βήμα, January 8,1925; ’Έθνος, January 8,1925; Σκρίπ, January 9, 1925; ’Εμπρός, January 9, 1925; ’Ελεύθερος Τύπος, January 9, 1925; ’Ελεύθερος Λόγος, January 9,1925; Σκρίπ, January 10,1925; Σκρίπ, January 13,1925.

[12]. Σκρίπ, January 19,1925.

[13]. Σκρίπ, January 25,1925.

[14]. In June of 1925, Tеодор Пангалос (1878-1952) staged a coup and had himself installed as prime minister. He ruled Greece as a dictator from January 3-August 22,1926—trans.

[15]. Σκρίπ, April 15, 1926; Έλληνιkή, April 15, 1926; Πολιτεία, April 15, 1926; Εμπρός, April 15,1926; Νέα Ημέρα, April 15,1926; Ελληνική, April 17,1926.

[16]. Ελληνική, April 25,1926.

[17]. Σκρίπ, January 9,1927.

[18]. Σκρίπ, January 10,1927.

[19]. Tα Πάτρία,\61.Υ pp. 38-46; To Φως (Thessalonike), January 20,1927.

[20]. To Φως (Thessalonike), January 22, 1927; Μακεδονία, January 22, 1927.

[21]. Σκρίπ, November 22,1927; Χρονικά, November 22,1927; Ελεύθερος Λόγος, November 23,1927; Νέα Ήμερα, November 24,1927; Πολιτεία, November 24,1927; Πρωία, November 29,1927.

[22]. Σκρίπ, November 24, 1927. See also Σκρίπ, April 30, 1928; Ή άναγέννησις τοϋ λαού, March 25,1928.

[23]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοΰ, December 11,1927.

[24]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοϋ, January 14,1928.

[25]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοϋ, March 4,1928.

[26]. Σκρίπ, March 6,1928; March 7,1928.

[27]. Σκρίπ, April 7,1928.

[28]. The Superior of an idiorrhythmic monastic community—trans.

[29]. The Service of the Twelve Gospels—trans.

[30]. Σκρίπ, April 15,1928.

[31]. Земљотрес јачине 6,3 степени Рихтерове скале погодио је Коринт 22. априла 1928. године, разорио град, изазвавши двадесеторо мртвих, уништивши три хиљаде домова и оставивши око петнаест хиљада људи без крова над главом—превод.

[32]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοϋ, May 13,1928.

[33]. Ibid.

[34]. Напомена за геноцид над Грчким становништвом у Турској почетком 1920-их—превод.

[35]. Елеутериос Венизелос (1864—1936), који је био премијер Грчке у пет мандата, укључујући 1928-32—превод.

[36]. Σκρίπ, October 1,1928.

[37]. Σκρίπ, Maј 13, 1928. године. Можемо приметити да је жеља државне Цркве да се модернизује и прилагоди преовлађујућим трендовима Европе после Првог Светског Рата била обележена не само реформом календара, већ и презиром према монаштву, традиционалној ношњи свештенства (а посебно одеждама, неошишаним косама и брадама свештенства, наглашавајући њихово избегавање сујете и моде), као и „мистичну“ теологију Православне Цркве—превод.

[38]. Јавно негодовање због бедности овог затвора довело је до његовог рушења 1929 године.

[39]. Турска реч која означава мрачни подземни затвор без вентилације—превод.

[40]. Acts 5:29.

[41]. Cf. St Luke 10:37.

[42]. Σκρίπ, April 28, 1928; May 11, 1928; June 12, 1928; November 29, 1928; November 30,1928; December 2,1928.

Крај.

1. део: ОВДЕ: