Помаже Бог браћо, Један брат нам је недавно скренуо пажњу на мемоаре еп. Мардарија Ускоковића (Либертвилског) који су објављени под називом Недокучива Русија [1]. Књига је објављена са благословом еп. новограчаничког и средњезападноамеричког Лонгина.
Као истински црквени човек и богомољац, он је био саблажњен неким деловима књиге (углавном су то записи самог епископа) који су били неправославног (екуменистичког) духа. Иначе, наведену књигу мемоара је приредила извесна Ружица Чупић Марић, која је о владици Мардарију написала и посебан текст Свети Мардарије љешанско либертвилски и свеамерикански - прва струна светосавско косовског завета у Америци и Канади [2]. Поменути брат је имао прилику да од једног човека који је познавао приређиваче књиге чује да је митр. Амфилохије, који је изгледа био и један од највећих заговорника канонизације еп. Мардарија, књигу прерадио, односно инсистирао да се избаце одређени њени делови (можда такође саблажњиве садржине). Питамо се да ли је неко уопште прочитао дела еп. Мардарија пре његове званичне канонизације и да ли је данас уопште више потребно да неко има праву веру да би био званично проглашен за светог. Код еп. Мардарија наилазимо на јако чудна схватања о Цркви. За једног православног владику би било чудно, а камоли за светитеља, да ставља некакво Словенство испред Православља - једине истините вере, и некакво земаљско уједињење изнад вечног спасења душа Словена које су завршиле ван Цркве у разним јересима и сектама. Такво виђење се не може наћи код истинских светих отаца нашег времена - попут св. Игњатија Брјанчанинова, св. Теофана Затворника и св. Амвросија оптинског, у чијим делима се нарочито истиче значај праве вере за спасење душе. Нажалост, сведоци смо врло сумњивих канонизација људи који су проповедали врло сумњива неправославна учења (Софроније Сахаров, Марија Скобцова, а код нас нпр. еп. бачки Иринеј Ћирић - учесник у екуменском покрету), које имају за циљ да лажна учења попут екуменизма и модернизма, која су страна Цркви Божјој, прикажу као истинита и прихватљива у црквеној средини. Ово је очигледно део стратегије непријатеља Православља који се труде да изнутра разруше Цркву преко својих инфилтрираних слугу. Иако у мемоарима еп. Мардарије углавном говори о периоду своје младости и свог боравка у Русији пред и током Првог светског рата и о преломним догађајима чији је сведок био, у мемоарима постоји јасно сведочанство самог аутора да је мемоаре сређивао пред крај живота и да се у њима изнета мишљења не могу схватити као његов младалачки занос и заблуде којих се касније одрекао. Наравно, најстрашнији терористички чин било је убиство краља Александра у Марсељу 9. октобра 1934. године. Сенка ове трагедије надвија се нада мном и данас, док овој књизи придајем коначни облик, јер дани пролазе, а ја не могу да се опоравим од удара. Имајући у виду да је он умро 12. децембра 1935. год, из горе наведеног цитата се види да је мемоаре писао или сређивао пред крај живота. У наставку наводимо неке делове мемоара у којима се аутор више отворио и говорио о својим схватањима. О СЛОВЕНСТВУ И УНИВЕРЗАЛНОЈ “СЛОВЕНСКОЈ ЦРКВИ” Цитати преузети из поглавља XLI Пријатељи и непријатељи Словенства Како ми, Словени, замишљамо уједињено словенство, о чијем остварењу маштамо? На првом месту, свакако, освештано словенском Црквом. Ми се сећамо оних времена када је Света Црква дала свој први благослов словенским племенима на обалама Дњепра и на висовима Њитре, Велехрада и Вишехрада, када је у духу ујединила целу породицу словенских народа, и када су се скоро сви словенски народи, укључујући Пољаке, Хрвате и Словаке, нашли у окриљу једне Свете Цркве, мајке Словена. Ма колико то необично звучало, не само ми, православци, него и Чеси, који су римокатолици, поштују Јана Хуса [3] као заштитника старе словенске Цркве. Једном приликом, пре двадесет пет година, Чеси римокатолици који су живели у Москви замолили су и мене, свештеника Православне Цркве, да присуствујем помену Јану Хусу. На помен се сабрало велико мноштво људи, након чега је уследио величанствени излив словенских осећања. И мада је помен служен у Москви, самом срцу православља, ниједан православни јерарх никада није ни помислио да ми упути критику због тога што је одржан помен једном протестанту. *** На обали Которског залива, у самом подножју планине Ловћен, видео сам једном два хришћанска архијереја како шетају и воде жив пријатељски разговор. Један је био римокатолички бискуп Франо Ућелини, други православни Владика Кирил Митровић, обојица Словени по убеђењу. Словенство није могло имати веће пријатеље и поборнике од припадника клира који нису дозвољавали да се догматска питања испрече на путу међусобног разумевања. Они који се воде било каквим другачијим начелом постају непријатељи словенства и његове будућности. Ма ко били, они не говоре нити делују у име Христово, макар и користили његово име. Широкогрудост ће бити једна од основних одлика Цркве у словенском свету, након што Црква постане потпуно прожета духом Христовим и духом словенства. У овом тренутку све хришћанске цркве и њихови чланови допустили су себи да се превише удаље од духа Христовог, али Словени ипак можда мало мање него неки други хришћани, зато што их је живот натерао да успоставе међусобну сарадњу. А када буду прожети словенском љубављу, словенски народи ће схватити сву истину српске изреке: „Брат је мио које вере био“. *** Носиоци наше будућности корачаће стопама оних који су у прошлости пророчки проникли у будућност: словенских Светитеља Ћирила и Методија, руског Светитеља Тихона Задонског, Светог Јована Бугарског, Свете Јадвиге Пољске, Светог Саве Српског, чешког Јана Хуса и хрватских Јураја Штросмајера и Јураја Крижанића. Тада, тек тада ће словенска Црква испунити своју уистину апостолску мисију међу члановима велике словенске породице, мисију чије скривене способности и плодове нико не може предвидети у потпуности. Биће то права Црква словенског народа, као што је била у давнини, Црква која ће постићи успех, као што га је постигла некада, тамо где ни Рим ни Византија нису били кадри. *** У свим словенским земљама Црква има освећујући улогу. Истински Словен пре сваког посла моли Бога за помоћ, он ниједан посао не заврши а да на олтар Свевишњега не принесе захвалности за примљену помоћ. He каже он узалуд: „Без Бога ни до прага“. *** У томе је њена мисија међу народима света. Време је да неко започне узвођење земље на небо и низвођење неба на земљу, како би дух Христов просветлио нашу овоземаљску судбину, тако мрачну да не знамо ни куд идемо, нити због чега идемо. А када словенска Црква оствари своју мисију међу Словенима, онда ће, убеђен сам, словенство испунити своју мисију у свету. Ову страшну заблуду делио је у младости и владика Николај, који је о томе и писао и проповедао, о чему је писао наш брат Влада Димитријевић [4], али се јасно види да је код њега касније дошло до преокрета и да се он оваквих мишљења одрекао. Код еп. Мардарија међутим ове идеје остају њему блиске и у периоду пред смрт. О ПОСЕТИ СТУДЕНАТА ПЕТРОГРАДСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ СТУДЕНТИМА РИМОКАТОЛИЧКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ Цитати преузети из поглавља XLI Пријатељи и непријатељи Словенства Као Владика словенске Православне Цркве, знам о чему говорим када кажем да она не само што проповеда, него и поседује широкогрудо разумевање. Године 1912. био сам један од иницијатора посете студената Петроградске духовне академије студентима Римокатоличке духовне академије на Васиљевском острву, у циљу међусобног упознавања. Након посете укорен сам као покретач овог подухвата, али тај укор ми није упутио неки од православних јерараха, већ лаик, оберпрокурор Светог синода, В. К. Саблер. О ЖЕНИДБИ СВОГА БРАТА Цитати преузети из поглавља XLI Пријатељи и непријатељи Словенства Ево и једног догађаја из Београда, главног града Југославије. Маја месеца 1926. године мој старији брат је решио да се жени. За венчање је све било спремно, али он је месецима чекао да дођем из Америке, с тим што ми није рекао ни реч док се нисмо видели. Када сам коначно дошао, казао ми је да се жени. Честитао сам му и рекао да је већ одавно време. „Немој још да ми честиташ“, рекао је. „Можда ти се неће свидјети ђевојка. Ти си мој брат и православни Владика, па нијесам био слободан да учиним последњи корак без твог пристанка“. „У чему је проблем са ђевојком?“, питао сам га. Био је то непријатан тренутак за мог брата. Дао сам му времена да скупи храбрости, пре него што ми је тихим и несигурним гласом рекао: „Она је римокатолкиња…“ „Па шта?, одмах сам га прекинуо. „Најважније je да je ти волиш. Ако је римокатолкиња – римокатолкиња је, и то је то. Чисте савјести благосиљам ваш брак“. Очигледно није очекивао да одговор буде овако великодушан. Устао је и, у жељи да ми узврати за широкогрудост, рекао: „Али, знаш, она је фина и добра, и ја сам сигуран да ће касније, кад се навикне на нашу кућу, и она примити православље“. На то сам му одговорио тако да искључим сваку сумњу: „Вјера је лична светиња над светињама сваког човјека, ствар сопствене савјести, најсветије што човјек има. Сјети се шта је рекао руски цар Петар Велики: “Човјекова савјест је под влашћу јединога Бога, и ниједан владар нема права да је приморава на другу вјеру”. Касније је мој брат многима говорио да чак ни он, брат православног Владике, није схватао у којој мери је Православна Црква широковида и спремна да своју широковидост спроведе у дело. Трећег дана после нашег кратког разговора одржано је венчање. Његова римокатолкиња је постала вољени члан наше породице и ускоро се, када је реч о њеним верским убеђењима, осећала као код куће. Сваке недеље и празника, кад бисмо породичним аутом кренули на богослужење, ја бих најпре оставио своју снаху испред римокатоличке цркве, на опште чуђење римокатоличког свештенства. Моја је бескрајна туга што брат и његова супруга више нису међу живима. Заједно су погинули у аутомобилској несрећи три године након венчања. Да је његова вереница припадала било којој другој вероисповести, ја бих са њим разговарао на потпуно исти начин. О ВИЂЕЊУ СТАЊА У ЦРКВИ И СВЕРУСКОМ ЦРКВЕНОМ КОНГРЕСУ 1917. ГОД. Цитати преузети из поглавља XXXVII Сверуски црквени конгрес у Москви Одмах након револуције, то јест у рано пролеће 1917. године, црквени кругови су почели да расправљају о потреби за сазивањем општецрквеног конгреса, на ком би били постављени темељи даљих реформи у Цркви. О могућим реформама се много разговарало и много писало, али никада није предузето било шта како би се спровеле у дело. Стотинама година читава машинерија промена у Цркви налазила се у застоју. Сада када је револуција, како су сви тврдили, Руској Цркви донела дуго жељену слободу, било је разумно што пре приступити неопходним променама. *Конгрес је одржан од 1. до 12. јуна 1917. године. Сачинитељ није дочекао да учествује, као што ћемо то видети, на Сверуском конгресу свештенства и лаика (како је у историографији Конгрес остао упамћен), већ само на предсаборским скуповима и састанцима о којима овде и говори. О ПОЗНАНСТВУ СА ЏОНОМ МОТОМ [5] НА САБОРУ 1917. ГОД. Цитати преузети из поглавља XXXIX Мој први сусрет са Американцима Док је у сали још владало узбуђење, чиновник Светог синода је пришао председавајућем и рекао му нешто. По њиховим погледима и по речима које сам успео да начујем било је јасно да су разговарали о страној делегацији и да их је чиновник довео по наредби Светог синода. Кнез Трубецкој је још једном ударио својим чекићем, захтевајући ред, и кад је тишина напокон наступила обратио се конгресу свечаним гласом: „Господо, част ми је да вам представим специјалну делегацију коју је председник Сједињених Америчких Држава Вудро Вилсон послао да слободној Русији пренесе поздраве слободне Америке“. На то су чланови скупа устали и у један глас узвикнули: „Живела Америка! Живео председник Вилсон!“ Затим је делегација предвођена Елихјуом Рутом и Џоном Р. Мотом устала, окренула се према скупу, поклонила и махнула рукама у знак захвалности за топли пријем који јој је управо приређен. Овај срдачни гест наишао је на још један аплауз чланова конгреса. Мало касније, свештеник који је преводио мој говор Американцима – испоставило се да је то протојереј В. Александров, који је неко време био свештеник у руским црквама у Чикагу и Сан Франциску – позвао ме је на састанак са њима, рекавши ми да је др Мот заинтересован и за мој говор и за мене лично. Неке чланове делегације упознао сам након састанка у Москви, а неке у Царском зимском дворцу у Петрограду, неколико дана касније. Углавном сам разговарао са др Џоном Мотом, Чарлсом Е. Раселом, Чарлсом Р. Крејном и Сајрусом X. Макормиком. У говорима које је одржао у Москви и Петрограду др Мот се показао као говорник високог ранга и стекао топло место у руским срцима. Догодило се тако да је др Мот одиграо важну улогу у мом животу када је, као да предвиђа вихор несреће који ми је претио, рекао: „Нама у Америци требају говорници као што сте ви. Ми имамо неколико милиона Словена којима би било драго да им се придружите“. Изговарајући ово, извадио је визит-карту из џепа, написао на њој своју адресу, пружио ми је и додао: „Ако икада дођете у Америку, биће ми драго да свратите код мене кући у Њујорк“. Топло сам му захвалио на љубазности, иако сам тада мислио да нема ни најмање шансе да икад одем у Америку. Али како је судбина већ то хтела, визит-карту сам ипак искористио. НАПОМЕНА Јадвига Пољска (пољ. Jadwiga; 1374 — 17. јул 1399) је била краљица Пољске (1384—1399) из династије Анжујаца. Јадвига је крунисана у Кракову 16. новембра 1384. као краљица Пољске и то као краљица носилац краљевског права. Литванија је потписала са Пољском 1385. савез из Крева. По том споразуму Литванија и Пољска се уједињују под једном круном. Велики кнез Литваније Владислав II Јагеловић жени се са Јадвигом Пољском и покатоличава се.[1] Вјенчали су се у мају 1385. године. Владислав II Јагеловић, зван и Јагело је тада крунисан за краља Пољске иако је Јадвига задржала своја права као краљица Пољске. Као владар Јадвига је имала мало удела у правој власти. Ипак била је ангажована у политичком, дипломатском и културном животу. Водила је дипломатску кореспонденцију са Тевтонским витезовима. Успешно је организовала 1387. повратак делова Галиције, који су остали приликом деобе у мађарским рукама. Превела је многе књиге са латинског на пољски. Основала је много болница. Основала је и бискупију у Вилњусу. Својим донацијама је изузетно много помогла Универзитет у Кракову, који се од тада назива Јагелонски универзитет у част ње и њеног супруга Јагела. Умрла је 22. јуна 1399. због компликација током порођаја. Од времена смрти сматрала се светицом, око чега су створене легенде. Званично је проглашена светицом током понтификата папе Јована Павла II, који је пореклом био Пољак. НАПОМЕНЕ [1] https://svetosavlje.org/nedokuciva-rusija/ [2] https://svetosavlje.org/sveti- [3] Јан Хус је био претеча протестантизма и реформације у Чешкој, спаљен је од стране паписта као јеретик. [4] Владимир Димитријевић: Свети Владика Николај: од модернизма до отачког Предања, http://borbazaveru.info/ [5] Др Џон Р. МОТ (Dr. John R. Mott, †1955) - познат као “отац” Светског Савеза цркава (WCC) и добитник Нобелове награде за мир 1946), постоје основане сумње да је био високорангирани масон Б.С. Подвлачења су моја Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|