header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Вапај за моћи Штампај Е-пошта
четвртак, 12 децембар 2024
                    Ана Вуковић: 

Ко су и шта мисле српске феминисткиње:

друштвена обележја феминистичког покрета у Србији

Андрићев институт, Андрићград – Вишеград, 2024

1. Увод

Др Ана Вуковић је написала књигу Ко су и шта мисле српске феминисткиње: друштвена обележја феминистичког покрета у Србији са плeменитом намером да објективно прикаже савремени феминистички покрет у Србији. Те племените намере треба поздравити. Али то што неко има племените намере не значи да их је и остварио.

Наиме, у књизи др Ане Вуковић упадљиво недостаје критика предмета који се истражује. Не постоје критичке дистанце у односу на предмет који се истражује. То се вероватно може приписати чињеници да је она професионално везана за феминистички миље. Наиме, она је – како и стоји у биографској белешци на крају књиге – научни сарадник на Институту друштвених наука у Београду, а делује на Студијско-истраживачкој групи за родну равноправност.[1] Вероватно је сматрала да није конјуктурно критиковати концепт „родне равноправности”, јер би то подразумевало критику сопствене професионалне позиције. Није мудро сећи грану на којој се седи. Али ми који нисмо професионално везани за феминистички миље можемо концепт „родне равноправности” анализирати објективно, а то подразумева и критички.

2. Шта је „родна равноправност”?

Прво питање које себи можемо поставити гласи: шта је то уопште „родна равноправност”? Шта та синтагма уопште подразумева? Дабоме да је та синтагма ушла у наш језик из енглеског, где гласи gender equality. Али шта је то? Човек би на прву лопту помислио да је то равноправност родова, тј. полова. Ако би то помислио, допустио би себи да буде обманут. Јер равноправност полова је скоро свуда у свету – па и код нас – одавно правна чињеница. Не само да је то одавно успостављена правна чињеница, него је одавно нико ни не доводи у питање. Око тога одавно нема дебате. Ако је то тако, онда се сваки добронамерни човек може питати: чему онда тај концепт и чему уопште нека студијско-истраживачка група за тако нешто? Чему испитивати нешто што нико не доводи у питање и око чега се сви слажу? Одговор је једноставан: концепт „родне равноправности” нема никакве везе са равноправноћшу полова. Заправо, он му је дијаметрално супротан.

Наиме, концепт „родне равноправности” подразумева равномерну или релативно равномерну заступљеност мушкараца и жена у неким занимањима или на неким друштвеним позицијама. По неписаном правилу, то су престижна и лукративна занимања и друштвене позиције. А да би се то постигло потребно је један пол (женски) фаворизовати, а други пол (мушки) дискриминисати. Дакле, концепт родне равноправности” је заправо концепт женске привилегованости, а мушке дискриминације. Као такав, он је антипод концепту равноправности полова. Управо зато и постоји толико дебате око њега и управо зато се феминисткиње толико жучљиво боре за њега. Није далеко од памети помислити да су и читаву ту студијско-истраживачку групу основале да би браниле тај концепт, а то фактички значи и своје привилегије.

Појава је одавно уочена. Наиме, бројни истаживачи – међу њима и Канађанин др Џордан Б. Питерсон (Jordan B Peterson) – запазили су да феминисткиње не теже „једнакости прилика” (equality of opportunity), него једнакости резултата (equality of results) или једнакости исхода (equality of outcomes). A да би се то постигло потребно је – како је већ примећено – жене фаворизовати, а мушкарце дискриминисати. Али др Ани Вуковић вероватно није било згодно да раскринкава тај концепт, јер је он темељ и њеног професионалног живота. Како је већ запажено, нико не воли да сече грану на којој седи.

3. Шта је „род”?

Сваки добронамерни истаживач феминизма лако може приметити да је у феминистичком миљеу именица „род” једна од најфреквентнијих, а придев „родни” такође један од најфреквентнијих. Стога се можемо питати: шта је то род? По чему се та реч разликује од речи пол? Зашто jе Закон о равноправности полова преименован у Закон о родној равноправности? Већини људи та семантичка разлика нема много смисла. По њима, то је обично ситничарење. Да бисмо добили одговоре на та питања морамо најпре дати одговор на питање: које је основно гледиште феминисткиња на полне разлике?

Најбоље је да одговор на то питање дају саме феминисткиње. Једна од најпрононсиранијих феминисктиња код нас – др Зорица Мрешевић – приредила је публикацију у којој се – између осталог – бави и пореклом полних разлика. У њој она тврди „да је узрок и основа за постојање полних разлика специфична социјализација која води ка прихватању одређених полних улога.”[2] Ускоро је додала „да жене и мушкарци имају различите психологије највише зато што имају различита очекивања која произилазе из различитог друштвеног искуства и друштвеног условљавања”.[3] Ускоро је додала: „Многа савремена феминистичка истраживања доказују да уочена психолошка разлика између полова није урођена, већ да је резултат васпитања усмереног на прихватање стереотипне полне улоге.”[4] Напослетку се тврди да полне разлике представљају „резултат друштвене присиле и условљавања у процесу васпитања и социјализације”.[5]

Ауторка чланка који се појавио у тој феминистикој публикацији – а коју је уредила др Зорица Мршевић – практично пориче да биолошки чиниоци имају било каквог утицаја на полне разлике. По њој, све полне разлике су искључиво плод друштвених чинилаца. Дакле, она заступа најекстремни вид доктрине социјалног констуктивизма (social constructivism). По тој доктрини сви односи у друштву су пуки социјални конструкти. По феминистињама, сви односи међу половима су такође социјални конструкти. Феминисткиње су све та соцконструктивистичка значења самовољно натовариле на реч род. По њима, род је пол упрегнут соцконструктивистичким значењима. Већина људи није свесна те крцатости.

Соцконструктивистичка употреба речи род није спецификум др Зорице Мршевић. То није њено оригинално мишљење, него га је она преузела од својих феминистичких сестара из САД. Исто чине и друге наше феминисткиње. Стога је разумљиво да истаживачица др Ана Вуковић бележи да се „појам род користи да се изрази друштвено-културна условљеност” полне разлике.[6] Одмах затим цитира др Анђелку Милић – такође нашу експонирану феминисткињу – које тврди да „језик разликује значење пола у чисто биолошком репродуктивном значењу подела улога и испитивања нагона (мужјаци и женке) од ширег поимања полности у људском друштву које има чисто социјалну конотацију (мушкарци и жене као социјална бића)”.[7] Ускоро ауторка поново наводи др Анђелку Милић која тврди „да је код људских бића полност социо-културно дефинисана и практикована”.[8] Још јаснија је иста ауторка када тврди да су феминисткиње узеле израз род „да би означиле социјалну, културолошку и историјску детерминацију полних разлика у друштву”.[9] У наставку рада ауторка – позивајући на психолога др Николу Рота – пише да се полни идентитет „формира још у детињству. То је процес у коме дечаци и девојчице усвајају особине, вредности, понашања примерена њиховим мушким и женским родним улогама у одређеној култури, а које ће им ʼпомоћиʼ да касније преузму одговарајуће родне улоге.”[10] Одмах је додала: „Тако се у традиционалним друштвима, између осталог, девојчице васпитавају да буду послушне, емотивне, толерантне итд., а дечаци да буду храбри, активни, успешни итд.”[11] Додала је: „Као и свако друго понашање, и ʼженскоʼ и ʼмушкоʼ понашање такође се учи, па се мушкарци и жене често понашају према очекивањима која поставља култура у којој одрастају и живе.”[12]

Књига др Ана Вуковић – као и књига било које друге феминисткње – натоварена је таквим ставовима екстремног културног детерминизам (cultural determinism), тј. социјалног констуктивизма (social constuctivism). Феминисткиње су сав културдетерминистички, тј. соцконструктивистички бараж натовариле на чедну и невину реч род. Тако обремењена реч род проширила се и ван феминистичких кругова. Премера ради, средњошколски уџбеник Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу – а написало га је пет феминисткиња – дефинише род у типично соцконструктивистичком кључу. Ти стоји да је род „социјално или културолошки дефинисана представа о маскулином/мушком (мушким улогама, особинама и понашању) и феминином/женском (женским улогама, особинама и понашању).”[13] Да би се потцртала дихотомија род-пол одмах је додато: „Род није исто што и пол.”[14]

Товарење соцконструктивистичких значења на реч род супротно је српској линвистичкој традицији. Наиме, у стандардном српском језику реч род има многа значења, а основно је: „оно што је рођено, пород, потомство, врста”, као и стоји у Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске.[15] И код свих других основних значења те речи постоје јаке биолошке денотације и конотације. Феминисткиње су ту реч лишиле било какве везе са биологијом, што је потпуно у нескладу са српском језичком традицијом.

Реч род – када се употребљава за мушкарце и жене – синоним је са речју пол. У том случају, између те две речи не постоји никаква дихотомија. Нити је реч пол лишена било којих друштвених конотација, нити је реч род лишена било којих биолошких конотација. Стога је феминистичка употреба речи пол и род у нескладу не само са стандардним српским језиком, него и са научним чињеницама. А научна чињеница је та да се полови разликују биолошки и психолошки, дакле, природно. Друштвени чиниоци те разлике могу појачати, а могу и утишати, али их не могу анулирати.

Све у свему, биолошке чињенице није могуће пренебрегнути, како то чине феминисткиње у хору са другим соцконструктивистима. Биолошке утицаје није могуће одвојити од друштвених, нити друштвене од биолошких. То вештачко подвајање је омиљено у круговима феминиста и других екстремних соцконструктивиста, али не и биолога, а посебно не еволуционих психолога (evolutionary psychologists). Дакле, феминизам је научно погрешан из бројних разлога, а на првом месту стога што флагрантно занемарује биолошке чиниоце. Критику због занемаривања биологије у редовима феминиста исказали су већ многи аутори, па и др Слободан Антонић. Он је записао: „Феминизам је, ношен горљивошћу борбе за једнакост, потиснуо, па и занемарио, узрочно деловање биолошких чинилаца на понашање жена и мушкараца.”[16] Критику занемаривања биологије у круговима феминиста изразио сам и ја у монографији Занемаривање биологије у друштвеним наукама: критика феминистичког култур-детеминизма. У њеном закључку сам написао: „Теорије ʼродногʼ феминизма далеко су од научне објективности. Оне флагрантно занемарују биологију. Свесно занемаривање биологије представља erreur fondamentale екстремног културног детерминизма, па и теорија ʼродногʼ феминизма.”[17]

4. Зашто феминисткиње форсирају реч „род”?

Ако је употреба речи род у феминистичком аргоу нетачна и лингвистички и научно, онда се добронамеран човек може питати: зашто је феминисткиње форсирају? У чему је њена магична привлачност? У бити, оне је форсирају, јер конвергира њиховим социјално-економским интересима.

Наиме, реч род – натопљена соцконструктивистичким значењима – феминисткињама сугерише да улога жена у друштву није фиксна и статична, већ променљива и динамична. По импликацијама, она подразумева то да жене могу ићи горе на социјалној лествици (social upward mobility). Дакле, та реч има за њих толику магију, јер им шапатом обећава да ће отићи друштвено навише. Она им служи као логичко оправдање за задржавање постојећих социјално-економских привилегија и као лозинка за стицање нових. Она им тихо улива наду да ће стећи нове друштвено-економске и правно-политичке привилегије. То је потајни разлог зашто су феминисткиње Закон о равноправности полова преименовале у Закон у родној равноправности. Да нема у новом називу тих егоистичних економских конотација могле су задржати и стари назив. Али оне су опијене тежњом ка моћи, па зато форсирају именицу род и придев родни. Из истог разлога професионална феминисткиња, програмска координаторка Аутономног женског центра Тања Игњатовић пише чланак Питање свих питања – род или пол.[18] За човека ван феминистичког кружока тај наслов звучи као чисто ситничарење, али за феминисткиње то није пуко лингвистичко цепидлачење: то је вапај за моћи. Феминисткиње су гладне моћи, па измишљају и шире научно нетачне или бар научно проблематичне „родне теорије”. Све оне су им параван за незајажљиву тежњу ка моћи. Јер основни циљ феминисткиња је освајање друштвене моћи. Ауторка то управо и тврди. Наиме, она поново наводи др Анђелку Милић, а она је једна од корифејки нашег феминизма, која тврди да је појам рода „примарни начин за означавање односа социјалне неједнакости међу половима, тј. овде је реч о објашњењу односа између полова на основу категорије друштвене моћи”.[19]

Дакле, феминисткиње користе реч род да би истакле идеју друштвене моћи. Да би повећале друштвену моћ жена феминисткиње стално говоре о „неравноправности”, борби против „породичног насиља”, „сексизма” и „дискриминације”, Све те приче им служе као средства за освајање веће друштвене моћи. Оне су свесне да су у необјављеном рату против мушкараца, а мушкарци тога махом нису свесни. Они учествују у рату, а да тога махом нису ни свесни. А чак и они који су свесни тога рата махом ћуте. Боје се да не постану жртве „културе поништавања”, чији су главни егзекутори управо феминисткиње и њихови савезници хомосексуалци. Будући да др Ана Вуковић суштински припада тим истим структурама, она се трудила да не упути ниједну критичку ноту феминистичком лобију.

5. Постмодерни феминизам

Како смо видели, феминисткиње су опседнуте односом друштвене моћи међу половима. Али то је само специфичан вид општег нагласка постмодерниста на важност друштвене моћи. Стога се савремени феминизам с правом и зове постмодерни феминизам, а ауторка с правом у том контексту спомиње Мишела Фукоа (Michel Foucault), једног од најважних постмодерниста.[20]

Али зар није свођење односа међу половима на однос моћи некако суморан и мрачан? Мислим да би већини људи више одговарало да слушају теорије о сарадњи и љубави међу половима, а не теорије о њиховом сукобу и такмичењу. Наша врста је опстала и умножила се управо због сарадње међу половима, а не због њихових сукоба и надметања.

Феминистички нагласак на однос моћи међу половима само ствара тензије међу половима. То је неминован, али и намерно индукован исход. Имајући у виду податке о броју развода и броју склопљених бракова може се тврдити да постоји експанзија полног дистанцирања и отуђења. Једноставно речено, постоји тренд погоршања односа међу половима. А са таквим стањем нико не може бити задовољан. Изгледа да те негативне последице полне борбе за моћ нашу ауторку не брину превише.

6. Ко се жели на „дискриминацију”?

Др Ана Вуковић је најпре као хипотезу истакла то да феминисткиње „већином чине високообразоване жене и жене из средњих и виших друштвених слојева које су углавном запослене и јавном сектору”.[21]

Ускоро је тај став и потврдила тврдећи „да високообразоване и материјално релативно добростојеће, натпросечно политички моћне жене, пореклом из виших друштвених слојева чине интелектуалну феминистичку елиту”.[22]

Касније је тај став поновила констатујући „да већина феминисткиња потиче из средњег и вишег друштвеног слоја”.[23] Оне су махом „завршиле факултете”.[24] Махом су „запослене у јавном сектору[25] или су „почеле да раде у цивилном сектору (женске групе и организације)”.[26] А те женска НВО такође су махом финансиране од државе или од страних спонзора. На крају је др Ана Вуковић закључила да су феминисткиње махом „високообразоване, запослене, пореклом из средњег слоја”.[27]

Ако је то тако, свако добронамеран мора се питати: зашто се оне желе на дискриминацију? У чему су то оне социјално дискриминисане? На шта то имају да се жале „високообразоване и материјално релативно добростојеће, натпросечно политички моћне жене, пореклом из виших друштвених слојева”? Које неправде трпе? Која права немају? Жене без много образовања и које припадају нижим слојевима не жале се на дискриминацију. Тај парадокс се може протумачити само тиме да социјално и економски повлашћене феминисткиње тим жалбама желе оправдати те своје привилегије и створити социјалну климу за добијање нових. Што више жалби и кукњава – то ће јавност лакше пристати да им се доделе нове привиегије. Све њихове жалбе су у ствари блефирања: маневар за стицање нове моћи.

Све у свему, феминисткиње – које уживају највеће друштвене привилегије – жале се на свој друштвени положај и кукају на недостатак друштвене моћи, а жене којима је заиста тешко и које заиста немају друштвену моћ не жале се. То је само једно од бројних феминистичких лицемерја. Има их доста.

7. Феминистичка лицемерја

Једна од најупадљивијих одлика феминисткиња јесте та да постоји велика разлика између њихове самоперцепције – перцепције о томе шта оне јесу и за шта се боре – и онога шта стварно раде. Другачије речено, постоји велико феминистичко лецемерје. Већ смо истакли да се феминисткиње „материјално релативно добростојеће” лицемерно жале на социјалну дискриминацију.

Постоје и друга лицемерја. Она су посебно уочљива у поглављу „Ставови феминисткиња о феминизму и положају жена у Србији”. Истакнимо неке.

Из навода феминисткња произилази да су оне антимилитаристички настројене. Једна управо дефинише феминизам као супротстављање „свему што је милитаристичко”.[28] Али то противречи једном од основих захтева феминисткиња, а то је да жене имају право да ступе у редове војске и полиције. Штавише, оне степен „родне равноправности” и мере процентом заступљености жена у тим државним службама. Дакле, феминисткиње се декларативно залажу за пацифизам, а истовремено наговарају жене да ступе у редове војске и полиције. Све то сугерише да феминисткиње – ма шта причале – у основи само вапе за моћи.

Др Ана Вуковић истиче да се феминисткиње „у већини, изјашњавају као атеисткиње”.[29] Неретко то прелази у милитантни антиклерикализам. Она то и бележи: „Наше феминисткиње су очигледно не само атеисткиње, већ заступају класични милитантни антиклерикализам, који иде до еклезиофобије.”[30] Али све то стоји у контрадикцији са чињеницом да у феминистичкој теорији постоји и „феминистичка теологија”, чији је основи захтев да се и женама допусти да буду чланови клира, тј. буду рукоположене за неки клирикални чин. Дакле, феминисткиње су махом атеисткиње и гнушају се Цркве, али се не гнушају плата које им Црква даје. Тај парадокс се може протумчити чињеницом да су феминисткиње – ма шта причале – напросто гладне плата, па ако ће то бити и црквене.

Др Ана Вуковић тврди да су неке феминисткиње анархисткиње, тј. да се жале на државу. Она преноси речи једне: „Држава је конзервативна”.[31] Али та жалба стоји у суштој супротности са чињеницом да је држава данас највећи савезник феминисткиња. Оне од државе траже све већа и већа права, тј. све веће и веће привилегије. Стога се данашњи феминизам с правом и зове државни феминизам (state feminism). Дакле, „конзервативна” држава све више и више усваја феминистичке законе – попут Закона о спречавању насиља у породици и Закона о родној равноправности, а и инкорпорира у постојеће законе феминистичке правне институте, као што су „насиље у породици”, „родно осетљив језик” и „квоте”. У целини узев, држава жене много боље штити. Дакле, феминисткиње се желе на „конзервативну” државу, а од ње добијају све веће и веће правно-политичке и социјално-економске привилегије. Тако су се избориле за бројне мере социјалне повлашћености, укључујући и квоте.

8. Квоте

У књизи постоји поглавље „Ставови жена на истакнутим положајима о феминизму и квотама”.[32] У њему др Ана Вуковић запажа: „Од 2004. године на кандидатским листама обавезна је заступљеност једне трећине жена.”[33] Та мера је довела до тога да се број жена у Скупштини Србије драстично повећао. Пре увођења те мере – 2001. – жена у Скупштини је било 12,8%, а после увођења те мере – 2007. – 20,8%. Касније – 2011. – уведена је још једна административна мера. Наиме, од те године, „промена редоследа није дозвољена”.[34] Та мера је довела до тога да је 2012. постотак жена у Скупштини порастао на 33,6%. Али све те мере нису задовољавале феминисткиње. Оне су вапиле за још већом моћи, па су се избориле за нову измену изборног закона. Ауторка о томе пише: „Од 2020. године заступљеност жена на кандидатским листама подигнута је на 40%”.[35] Та мера је довела до тога да од 2023. у Скупштини има 36,4% жена. Дакле, административним мерама, тј. системом обавезних квота постотак жена у Скупштини је драстично порастао. Те мере се зову „афирмативна акција, позитивна дискриминација, бенигна дискриминација, повратна (реверзна) дискриминација, преференцијални третман, систем квота”.[36] Назива је много, али суштина је иста. A то је да је жени потребно да уложи мање напора да би ушла у Скупштину. То подразумева и то да је мушкарацу потребно да уложи више напора да би ушао у Скупштину. Дакле, систем квота је начин фаворизовања жена, а дискриминисања мушкараца. Али ауторка пропушта да извуче тај логичан закључак. Вероватно то чини како не би реметила феминистички наратив да су жене и даље дискриминисане. А тај „жртвени” наратив им служа као средство за освајање нове моћи.

9. Женске привилегије свуда

У књизи постоји и поглавље „Две важне теме за идентитет женског покрета у Србији: 8. март и синдикализованост жена”.[37]  У њему се спомиње то да неке жене 8. марта нешто добијају. Међу инима спомињу се: „слободан дан, поклони, пажња”.[38] Др Ана Вуковић не извлачи логичан закључак да је тај празник такође мера социјалне привилегованости жена, а дискриминације мушкараца, јер мушкарци немају дан када добијају оно што многе жене добијају за 8. март.

У том поглављу реч је и о томе да у већини синдиката постоје и „женске секције”. Али чиму уопште „женске секције” у синдикатима? Биће да је то само један од видова феминистичке „родне политике”. А ако већ постоје „женске секције”, зашто не постоје и „мушке секције”? Којим то правом жене имају своје секције, а мукарци не?! Практично је и то вид привилеговности жена.

И сама ауторка вапи за привилеговношћу жена. Она то јасно исказује пледоајеом да се уведу женске квоте за руководеће позиције у синдикатима. По њој, треба да постоји „статутарно утврђивање система минималних квота”.[39] По њој, то би била „привремена мера афирмације, охрабривања и оснаживања жена”.[40] Дакле, жене у свим сегметнима друштва треба привилеговати. Не сме да постоји ниједно друштевно поље у коме жене не треба да су привилеговане. Ауторка – попут свих других феминисткиња – вапи за још више друштвене моћи.

Ауторка у том делу често спомиње и то да у једном индустријском колективу жене не могу ни да седну на столицу и мало се одморе.[41] Али то није специфично женски проблем. Исти проблем имају и мушки радници. Она то искрено и признаје: „Ни мушки радници не смеју да седну на ону забрањену столицу у фабрици”.[42] Дакле, то није пример женске дискриминације, него пример тешког положаја свих радника у индустрији. Стога тај пример и није за књигу која се бави феминизмом. Изгледа да га аутрка форсира само зато да би читаоца навукла на „жртвену” нит, на коју феминисткиње иначе навлаче јавност. Опет је на делу психологија кукњаве и у том дар-мару тражења нових женских привилегија. Увек се све своди на вапај за моћи.

10. Хомосексуалност и радикализам

Др Ана Вуковић је релативно доста простора посветила социоекономском и образовном статусу феминисткња, али не и њиховој сексуалној оријентацију. У књизи о томе постоји само једна реченица: „Утврђена је веза између хомосексуалне оријентације и оредељења за радикалну феминистичку струју.”[43] Теза се не елаборира. Можда да је то заобилажење учињено стога да би се избегао непријатан закључак да је за радикализам савременог феминизма одговорна управо сексуална оријентација феминисткиња. А радикални феминизам је данас у суштини једини феминизам. Како је и рекла једна од њених саговорница: „Цео феминистички покрет у Србији припада радикалном феминизаму”.[44] Али хомосексаулна оријентација радикалних феминисткиња није једини „врући кромпир” којег ауторка избегава да дружи у руци. Има их доста.

11. „Врући кромпири”

Књига др Ана Вуковић је драгоцена по ономе што даје, али мањкава у ономе шта пропушта да спомене. У њој има много „мртвих углова”: многе ствари напросто нису споменуте. По правилу, то су ствари које компромитују феминизам.

На пример, феминизам је за најшире слојеве становништва постао ноторан по инсистирању на „родно осетљивом језику”, против којег су се побуниле не само наше најугледније установе, укључујући Матицу српску, Одбор за стандардизцију српског језика САНУ и СПЦ, него и многе жене. Али о томе у књизи ни реч. Није споменута чак ни др Свенка Савић, главни промотер тог језика.

Феминизам је постао ноторан и по деловању феминистичких књижевних критичарки, које су о делима српске књижевности судиле са ванестетских позиција. Није споменута ни Јелена Лалатовић, једна од експониранијих представница таквог идеолошког приступа књижевости. Дабоме, многи књижевници су се побунили против таквог ускогрудог и вануметничког приступа књижевности, али о томе др Ана Вуковић ћути.

Феминизам је постао ноторан и по перформансима у којима су феминисткиње скрнавиле неке од најважнијих београдских споменика, укључујући и онај Патријарху Павлу. Није споменута ни Нађа Духачек, једна од коловоћа тог бешчашћа.

Феминизам је постао ноторан и по увођењу у правни систем деликта мишљења, па феминисткиње судски погањају оне који другачије мисле него оне. Али у књизи нису споменуте ни Невена Петрушић, ни Бранкица Јанковић – ноторне повернице за родну равноправност и погонитељице неистомишљеника. Међу жртвама њихових прогона су: Владимир Димитријевић, Југослав Кипијановића, Урош Шуваковић и Бранислав Ристивојевић – све наши угледници, чија је кривица само та што не мисле као ЛГБТ лобисти.

Феминизам је постао ноторан и по увођењу у новинарство сензационалистичког стила, најчешће у вези са недовољно провереним делима силовања. Иако су оптужбе често на климавим ногама, феминистички медији их прихватају без имало критичке дистанце или скепсе. Дакле, феминистичко новинарство је склизнуло у најбруталнији сенционализам и грубо одбацивање препоставке невиности.

Феминизам је постао ноторани и по својим кампањама против „насиља у породици”, које често прати огољена антимушка реторика. Читав један пол – мушки – проглашава се насилничким. Практично те кампање „против насиља” имају антимушку агенду (anti-male agеnda). Све је то далеко од објективности и истинске борбе за породични мир и равноправност полова.

Феминизам је постао ноторан и по прихватању и ширењу лажних оптужби за силовање или сексуално злостављање. Има много тих лажних оптужби (false or fake accusations or allegations). На основу тих неутемељених оптужби многи мушкарци се дифамирају. Појава је одавно уочена и названа „култура поништавања” (cancel culture). Др Ани Вуковић та проблематика није позната.

Феминизам је постао ноторан и по дискриминацији очева у бројним државаним службама, а посебно у центрима за социјални рад. Појава је одавно уочена. О њој је снимљен документарни филм „Брисање очева” (шп. Barrando a papa) и играни „Отац”. Очигледно ту појаву др Ани Вуковић не увиђа. Њен поглед на феминизам је узак. Он га заснива само на оном шта саме феминисткиње говоре, а то је далеко од објективности.

Феминизам има тоталитарне претензије. Има амбицију да обухвати све сегменте друштва. Тај план се зове „уродњавање” (gendering), а подразумева усађивање родне идеологије у све институције друштва. Тај задатак поверен је „родним комесаркама”. Нашој ауторки тај тотаалитарни и економски штетни аспект феминизма није познат.

Феминизaм је данас део екстремистичке воук културe (woke culture), али о том феминистичком екстремизму у књизи нема ни речи.

Дакле, ауторка пропушта да примети штету коју феминизам наноси друштву, а штета је на бројним пољима, укључујући: линвистику, књижевну критику, културу, право, новинарство и породицу. Све те појаве истраживачица феминизма др Ана Вуковић не узима у обзир. Она пажљиво избегава све феминистичке „вруће кромпире”. Оставља другима да се њима баве. Стога су у праву они који су приметили да она у свом раду занемарује „негативне последице феминизма као идеологије”.[45] Али то занемаривање је и разумљиво када се узме у обзир да је она по професији управо аналитичарка „родне равноправности”. Нико не сече грану на којој седи.

12. Систематска женска привилегованост

Да је савремени феминизам заправо агенда систематске женске привилегованости није прошло назапажено. Социолог др Слободан Антонић – анализирајући Националну стратегију за родну равноправност 2021-2030. – примећује: „Где год да се уочавају извесне полне диспопорције, ту се, од конкретних мера, предлажу само мере за унапређење положаја жена.”[46] Другачије речено, тај стратешки документ „нападно форсира жене”.[47] Дакле, идеологија „родне равноправности” апсолутно нема никакве везе са равноправношћу полова, него је то нападно фаворизовање жена, наушртб мушкараца.

А сво то фаворизовање жена могуће је спровести само уз активно учешће многих професионалних феминисткиња. Знајући то, др Слободан Антонић умесно иронише:„Каква ʼродна равноправностʼ – читав овај документ требало би да се зове: Стратегија за доживотно ухлебљење средњокласних НВО активистиња, феминистиња и њихових потомака/киња.”[48]

Дакле, не само да је феминизам неправедан, јер дискриминише читаву једну половину популације, него је економски штетан за све, па и за већину самих жена. Имајући у виду српске феминисткиње др Слободан Антонић примећује: „И све ће оне лепо да заседну на грбачу наше сироте касирке из самопослуге, те да јој објасне да за то што не сме да седне док ради за касом није крива страна компанија – већ мушкарац. Јер, ето, њен положај биће много бољи кад се обезбеде квоте за политичарке и официрке, додатна буџетска места за Родне студије, та када се све феминистичке НВО пребаце на српски буџет.”[49]

Анализу Националне стратегије за родну равноправност 2021-2030. др Слободан Антонић закључује ефектном поентом: „Стратегија је изругивање здравом разуму, елементарном научном мишљењу, култури и интересима сваког од нас – осим касте колонизатора и њихових слугу.”[50] Одмах за Стратегију тврди да је „накрадна”, а та оцена би се мирне душе могла приписти целом данашњем феминизму.[51]

Дабоме да у књизи др Ане Вуковић нема ничег од свега тога, а нема вероватно из личних разлога. Такви увиди би компромитовали и њен професионални положај. И она врло лепо живи од непотребне и заправо штетне позиције научне сараднице Студијско-истраживачке групе за родну равноправност. Зато је изабрала да у својој књизи о свим тим компромитујућим аспектима феминизма ћути.

13. Закључак

У бити књига др Ана Вуковић Ко су и шта мисле српске феминисткиње служи као нормализација и легализација једне социопатологије. Злоћудност феминизма ауторка не увиђа. Заправо, није јој у личном интересу да га увиди. Она практично читаоца заварава дајући му утисак да је феминизам један бенигни покрет, а то је заправо социјални рак. Она портретише феминизам као доброћудни покрет који се само бори за „равноправност”. Али савремени феминизам нема апсолутно никакве везе са борбом за „равноправност”. Равноправност мушкараца и жена одавно је правна чињеница. Савремени феминизам је у бити нешто потпуно супротно. То је идеологија систематске фаворизације жена у свим пољима друштва. Та идеологија се на мири са постојећим женским социјалним привилегијама, него тежи ка још већим. Она је огољени вапај за још већом моћи, за још већим социјалним привилегијама једног рода.

И поред свих тих пропуста и искривљавања, добро је што се књига др Ана Вуковић појавила, јер отвара врата за дијалог о тој важној теми.



[1] Ана Вуковић, Ко су и шта мисле српске феминистиње: друштвена обележја феминистиког покрета у Србији, Андрићев инситут, Андрићград – Вишеград, 2024, ненумерисано [стр. 225].

[2] Зорица Мрђевић (ур.), Речник основних феминистичких појмова, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 1999, стр. 108.

[3] Ibidem

[4] Ibidem, стр. 109.

[5] Ibidem, стр. 134.

[6] Ана Вуковић, Ко су и шта мисле српске феминисткиње: друштвена обележја феминистиког покрета у Србији, Андрићев институт, Андрићград – Вишеград, 2024, стр. 21.

[7] Ibidem

[8] Ibidem

[9] Ibidem, стр. 22.

[10] Ibidem, стр. 79.

[11] Ibidem

[12] Ibidem, у фусноти 59.

[13] Александра Капамаџија, Марија Зотовић, Снежана Укропина, Душанка Добановачки и Лидиа Туро, Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу, 2. издање, Покрајински секретаријат за спорт и омладину, Нови Сад, 2015, стр. 182.

[14] Ibidem

[15] Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске, том V, Нови Сад, 1973, стр. 551.

[16] Слободан Антонић, Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжињеринга, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 253.

[17] Владислав Ђорђевић, Занемаривање биологије у друштвеним наукама: критика феминистичког култур-детерминизма, Центар за конзервативне студије, Издавачка кућа Конрас, Београд, 2017, стр. 140.

[18] Тања Игњатовић, Питање свих питања – род или пол, сајт Пешчаник, 21. август 2018.

[19] Ана Вуковић, Ко су и шта мисле српске феминисткиње: друштвена обележја феминистичког покрета у Србији, Андрићев институт, Андрићград – Вишеград, 2024, стр. 22.

[20] Ibidem

[21] Ibidem, стр. 33. Курзив у оригиналу.

[22] Ibidem, стр. 34.

[23] Ibidem, ненумарисано [стр. 91]. Курзив у оригиналу.

[24] Ibidem, стр. 94. Курзив у оригиналу.

[25] Ibidem

[26] Ibidem, стр. 95. Курзив у оригиналу.

[27] Ibidem, стр. 96.

[28] Ibidem, стр. 102.

[29] Ibidem, стр. 112.

[30] Ibidem, стр. 116.

[31] Ibidem, стр. 122.

[32] Ibidem, ненумерисано [стр. 141-146].

[33] Ibidem, стр. 141.

[34] Ibidem

[35] Ibidem

[36] Ibidem, стр. 139.

[37] Ibidem, ненумерисано [стр. 141-146].

[38] Ibidem, стр. 180.

[39] Ibidem, стр. 191.

[40] Ibidem

[41] Ibidem, стр. 193.

[42] Ibidem, стр. 195.

[43] Ibidem, ненумерисано [стр. 91]. Курзив у оригиналу.

[44] Ibidem, стр. 106.

[45] Ibidem, стр. 11.

[46] Слободан Антонић, Колонијално (анти)образовање: српско школство под игом атлантизма, Београд, 2024, стр. 99.

[47] Ibidem

[48] Ibidem, стр. 100.

[49] Ibidem

[50] Ibidem, стр. 101.

[51] Ibidem

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 12 децембар 2024 )
 
Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 113 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.