Као да сви желимо да волимо Господа, али некако „немамо времена“. Сви желимо да се молимо Богу, али увек постоји нешто што треба да се заврши. У ствари, ми тражимо рупу да побегнемо од молитве и других трудова који захтевају самопожртвовање, јер нам је то најтежа активност...

И колико морамо да тугујемо због приближавања смрти, због Страшног суда, због тога што је све око нас потпуна трагедија, што све ове гомиле гину и умиру страшно, ужасно, одлазећи у пакао, хиљаде хиљада људи сваки дан иду у вечне муке.

 А ми, сви се смејемо?!

Тражимо овде спокој и мир?!

Полуживот, полусмрт...

Размишљамо да се спасимо „некако“, „у пролазу“, „успут“, као што радимо и многе друге досадне, али неопходне или корисне ствари.

Или, боље рећи, читав свој црквени и хришћански живот доживљавамо као средство за неку врсту душевног мира, односно, у ствари, као некакву „пилулу за спавање“ која успављује досадног црва – нашу немирну савест, али више често као нека врста ренте или данка, који се мора платити на време да би остало време имало право на безбрижан живот...

Цео текст могу прочитати чланови наше мејлинг листе...