У новој – уобичајено одличној - анализи  господина Диогениса Валаванидиса (овде:), има један исказ који сматрамо недореченим и недовољно разрађеним, због чега смо сматрали сврсисходним да дамо наш осврт..

Господин Валаванидис је написао:

«Уколико се Цариградски поглавар ипак одлучи да једнострано потпише било какав документ или чак «унију» са Римокатоличком црквом, то никако неће значити да је цела православна црква постала унијатска...»

Међутим, у случају да поглавар Фанара уђе у унију са Римом, свака Помесна Црква која с њим буде у општењу, и буде га признавала за православног поглавара, наћи ће се у јереси и изгубиће благодат православности.

Као што папа римски нема Благодат Божију, и није истинских архијереј Старога Рима, тако ће цариградски престо остати упражњен, осим ако правоверни епископат Цркве која је остала верна Христу, не буде хиротонисао истинског наследника Светих Григорија Богослова и Јована Златоустог.

Јер, како кажу Свети Оци, тамо где нема Благодати нема ни прејемства.

Формално позивање на Апостолско порекло Римске катедре од архијеретика папе не може начити правоверног. А такав ће бити и јеретик са Фанара ако начини корак ка коме стреми.

Канони су јасни: суштина узајамног општења Цркава је у узајамном литургијском помињању предстојатеља. Такво помињање постаће немогуће у случају јереси.

Јер, унија је пројава јединства у вери, чиме би Константинопољска патријаршија - де факто - признала све латинске јереси и сама се идентификовала са истим (самим тим и све Помесне Цркве које не прекину литургијско општење са Фанаром).

Садашњи раскол издајника Вартоломеја који је насрнуо на канонску територију Руске Православне Цркве (али Српске у Словенији и дијаспори) од раскола ће постати јерес и он више неће имати благослов, него ће свима делити проклетство, као што то чини његов екуменистички сабрат римски папа.