За нас, манастир не почиње молитвом, већ спољашњим организовањем, ширењем и привлачењем нових људи. Ми се сви организујемо, деорганизуемо, узнемиримо, смештамо се, и сви очекујемо да ћемо, када све будемо удобније, окупити братство, распоредити све обавезе, онда склопити руке на прсима и почети да се молимо.

Али древни манастири нису почињали тако: подвижник је ишао, малтене је бежао од свега што га је одвлачило од молитве и усамљености у Богу; тражио је пусто место, погодно за заборав света, поставио крст и одмах почео да се моли, саградио просту колибу и сав свој труд усмерио ка борби против страсти, проницао у своје срце и кроз молитву протеривао из њега све што му је замрачивало сенком поглед ка небу. Није му ни падало на памет да окупи братство, да око себе организује читав град, испуњен свакодневним смећем, сујетом, заузет разним земаљским потребама, свакодневно правећи хиљаде и хиљаде тешко решивих проблема.

То се дешавало противно његовој жељи, чак и поред његовог снажног отпора, када се духовно знање и молитвено успињање нагомилавало, стицала благодат Духа Светога стечена и – на добробит многих – деством деснице Божије, нагртало би братство тражећи спасење, нарушавајући блажену самоћу подвижника; тада је манастир растао сам од себе, као што из семена које је пало у земљу расте велико разгранато дрво.

Дешавало се да је манастир одмах почињао са малим братством, када је неколико душа које су тражиле спас пристајало да се повуку како би се усредсредиле на духовни рад; али и овде нису имали тај циљ, ту тежњу да се нужно прошире, да се уграде у велику „Лавру”. Природно је да монах – самим својим духом – жели да остане у највећој самоћи, у најмањој сујети; То значи да није нормално желети повећање братства; повећање не долази из његове иницијативе, већ према уређењу Божијих судбина, чему се монах не усуђује да се одупре. Сада је обрнуто: свуда у манастирима једва чекају да њихов манастир почне да се шири и претвара у „монашки манастир“. Манастири се хвале једни другима својим грађевинама и бројем братије, као да монах није онај који је своје срце у потпуности предао Богу, него онај који уме да освоји и привуче друга срца.

Али имамо ли ми право да позивамо, гласно позивамо многе да нас прате? Да ли смо већ нешто сами постигли, можемо ли већ нешто истински духовно поделити са ближњим? Знамо ли да будемо монах? Да ли смо већ кренули правим путем, да ли смо сигурни да смо на путу који непогрешиво води ка жељеном циљу? Можда и ми сами још увек лутамо непознатом шумом, само прелазимо са пута на стазу, само не губећи наду да ћемо једног дана изаћи на пут којим су газили наши очеви? Хоћемо ли позвати многе са много бала да нас прате, хоћемо ли гласно обећавати да ћемо брзо постићи свој циљ, смислено куцкати наш пастирски штап – и водити, водити несрећне овце које су нам веровале једва видљивим стазама, кроз неке мрачне клисуре, непроходне мочваре ? Ако су древни оци бежали од учитељства, и крајње нерадо примали ученике, онда можемо ли ми сада – сви ми улцерисани, губави од главе до пете – да се не плашимо, не пазимо, не бежимо од такве одговорности? Одакле сада та ревност међу јучерашњим постриженим монаштвом да сабире братство, да зидају манастирске зграде за стотину братије? Није ли то зато што под монаштвом подразумевају само свечано украшену параду, као неку представу у древним одеждама, у тајанственој атмосфери? Све је уочљивија тежња да се манастир и започне и подигне као нека врста украса, као спољашња имитација нечег древног, што мирише на старину. Оно најважније – усамљеност душе у Богу – једва ко разуме и памти.

Оваквим приступом, духом сујете, циклус земаљских звукова се не завршава.

Грађевинарство шири круг познанстава, привлаче се нови и нови помагачи, они пак захтевају негу и уређење, круг бриге се шири, то доводи до нових познанстава - и тако дуго, све док се чак и сећање на духовно делање не изгуби у братству.

Наравно, такав живот не може задовољити ниједну душу, па ће братија отићи, на њихово место доћи ће нови људи, обманути спољашњом сликом манастира, сами игумани ће се често мењати, јер ће и њима досадити градња све нових објеката. Јасно је: пошто нема положеног молитвеног камена у темељ манастира, онда не може бити ни чување осећања, унутрашњег, духовног рада; најосновнија „монашка култура“ није накалемљена на такву заједницу и њој је туђа. Човек неће помно пратити своје срце, најтананије покрете своје душе, ако се не моли; неће научити да избегава галаму, многословље, шалу, опуштање, будући да није заузет прочишћавањем срца! А ако овога нема, онда нема ничега! Иначе се душа не чисти, срце не лечи, и иако нема спољашњих, вриштећих грехова, све унутра труне, плесни и гњили.

Такав „монашки“ живот неће донети добре плодове.

Можемо ли да проценимо како се одвијају наши послови према томе да ли се постепено учимо кротости и смирености? Не! Нећемо научити.

Сада, док Господ не посети човека са неком великом тугом, док му не допусти да доживи или тешку болест, или пад или другу напаст, нико не покушава да озбиљно размишља о његовој души и тек у невољи почиње да се помало смирава.

Тако произилаци: нема манастира, а само невоље, туге, недаће и искушења могу заменити оно што су манастирски зидови некада пружали, чему је монашки живот учио!