Од неканонског мешања Васељенске Патријаршије у живот Украјинске православне цркве (УПЦ-МП) 2018. године, све очи су упрте у Грчку и Руску Цркву.

Православни свет је био сведок велике миграције православних хришћана из Грчке Православне Цркве у Руску Православну Цркву, где се Московска Патријаршија види као стуб традиционалног православља; где је традиционализам на врху и где снисхођења према светским јересима не постоје. Бар се тако претпоставља. На православну Русију многи гледају као на Трећи Рим у коме ће се, опет, бранити традиционално православље.

Многи православни хришћани виде да су Васељенска патријаршија и Грчка Црква ангажоване у разузданом екуменизму, молећи се са јеретицима у отвореном кршењу канона, отворено бивајући укључени у левичарскo оријентисане политичке покрете, и свеукупно срљајући пуном брзином у екуменистичко отпадништво.

Многи православни хришћани су били изузетно критични према Грчкој Цркви због потпуног испољавања отпадништва које су Васељенска Патријаршија и Грчка Православна Архиепископија у Америци пригрлили и окренули су се Русији као решењу. Међутим, морамо се запитати, да ли је Московска Патријаршија све што људи мисле да јесте? Да ли су се одупрли тим истим јересима које су тако отворено прихватили Васељенска Патријаршија и Грчка Архиепископија? Морамо да се запитамо да ли се Московска Патријаршија изричито одрекла јереси екуменизма и сергијанизма за које је била на делу крива у совјетском периоду?

Прво, морамо укратко испитати шта су ове јереси. Сергијанизам је еклисиолошка јерес која потиче из 20. века када је митрополит Сергије (Страгородски), у Синодалном декрету из 1927. године о односу Цркве према безбожној атеистичкој Совјетској Влади изјавио да су радости Совјетске државе радости Цркве и патње Совјетске државе, туге Цркве. Сергије у својој декларацији иде даље, рекавши да: „Оним људима који не желе да разумеју знаке времена може изгледати да је немогуће раскрстити са старим режимом, па чак и са монархијом, а да се не раскине са Православљем[…]можемо се или повиновати легитимним властима[…]или се повући из друштва. Нико, осим салонских сањара, не може помислити да тако огромна институција као што је наша Православна Црква са целокупном структуром организације може мирно да постоји у земљи и да се огради од званичних власти“ (1).

Ова изјава у светлу наше хришћанске историје у древним римским катакомбама и мученичке смрти Свете царске породице је сама по себи неразумна. Дакле, Сергијанизам је клањање епископа претечама антихриста (у овом случају Совјетског режима) и изјављивање послушности њима и њиховим плановима, што укључује, а историја нам је показала, прогон Православне Цркве и убиство њених светитеља.

Примарне карактеристике сергијанизма су:

1. Гледање на црквену администрацију пре свега као на организацију којој се мора слепо покоравати (иако њени епископи уче отворену јерес) као да је глас организације увек и без изузетка глас Христов (сетите се када су Црквом владали Аријанска фракција, Патријарх Несторије и Иконоборци).

2. Неуспех да се направи разлика између Богом датог Цезаровог ауторитета и Богом допуштеног „ауторитета“ Антихриста који је укорењен у сатани (Апокалипса 13:2).

3. Лагање, чињење зла, прогон светитеља и укидање традиције да би се Црква наводно спасила од зла.

4. Идолизација „каноничности“ и коришћење истог за гашење Духа. Уз то, сергијанизам замењује истински духовни живот мртвим канонским формама; док не успева да направи разлику како Црква мора да делује у нормалним временима насупрот временима прогона.

5. Гледајући у „Тајну безакоња“ и проглашавање совјетских „радости и успеха за наше радости и успехе и чији су неуспеси, (наши) неуспеси“ (2). Тиме се мисија Цркве изопачила и заменила нечим другим (било отворено злим или наизглед добрим) и ефективно се нови владар проглашава за вршиоца дужности поглавара Цркве (уместо Христа).

6. Сагрешења против догмата Цркве изопачавањем њене природе; то се ради тако што се Црква поистовећује са Цезаром или са антихристом, уместо са самим Христом. Овим се покушава да се Црква од лађе спасења претвори у политичку или друштвену организацију.

7. Издаја Христа и гажење истине ради добијања или одржавања легално функционалне црквене организације. Сергијанизам покушава да убије и потисне црквени организам зарад црквене организације.

8. Негирање духа мучеништва и исповедања вере и јавно срамоћење Цркве представљајући Цркву (Тело Христово) као да је патетични роб без слободе и достојанства.

9. И на крају, хилијастички дух (веровање које заступају неке верске деноминације да ће се рај догодити на Земљи пре коначног суда) дух који има за циљ да трансформише постојећи друштвени и политички поредак кроз успостављање хришћанских идеала како би се формирао морални или религијски владин Нови светски поредак или Царство Божије на Земљи.

Сергијанизам је, укратко, идолопоклонство, јерес, еклисиолошко новотарство, расколнички план и отпадништво од истинске православне еклисиологије и коначно православне хришћанске доктрине. То је систем кукавичлука, неотпора злу, криминализација исповедања православне вере и негирања промисла Божијег и презир према исихастичком предању Светих. Блажени првојерарх и оснивач Руске Заграничне Цркве митрополит Антоније (Храповицки) каже за митрополита Сергија да: „Није задржао неопходно достојанство Цркве; везао ју је за безбожну државу таквом везом која ју је лишила унутрашње слободе, а у исто време одступио од праведности чији носилац треба да буде првојерарх Руске Цркве. Митрополит Сергије је у својој декларацији, с једне стране, оправдавао совјетски режим за многе злочине против Цркве и религије уопште, а са друге стране, супротно очигледној истини, оптужио је многе достојне руске јерархе и пастире који су постали исповедници истине Православља да су били контрареволуционарних настројења, и укаљао ореол мучеништва целе Руске Цркве, коју признаје цео хришћански свет“ (3).

На другој страни јеретичког новчића је екуменизам који је, као и његов брат, сергијанизам, још једна еклисиолошка јерес. Ова јерес учи „да је Христова Црква подељена на такозване 'гране' које се разликују по науци и начину живота, и да Црква не постоји видљиво, већ ће се формирати у будућности када се све 'гране' или секте или деноминације , и чак и религије сједине у једно тело“ (4) и која тврди да тајне јеретика постоје ван Православне Цркве и да су ове такозване тајне јеретика делотворне за спасење“ (5).

Сада када су ове две јереси и њихове дефиниције разјашњене, можемо истражити питање; Да ли се московска Патријаршија икада одрекла ових јереси? За почетак у вези сергијанизма можемо се осврнути на речи московског патријарха Алексеја II из 2001. године у којима он каже: „Што се тиче оптужби за такозвано сергијанство, желим да кажем да се овде, у отаџбини, мора живети, да би се схватило да је то вештачка оптужба и вештачки изговор измишљен само да се спречи поновно уједињење (уједињење са Руском Заграничном Црквом). Углавном се помиње порука митрополита Сергија (Страгородског) из 1927. године, такозвана декларација митрополита Сергија. Овом поруком он је хтео да покаже властима, које су, подсетићу, свештенство и вернике стрпали у затворе и стрељали их, да Црква није контрареволуционарна организација. Стога је у поруци стајало: „.Ми желимо да будемо православни и желимо да будемо свесни Совјетског Савеза као наше отаџбине чије су радости наше радости и чије су туге наше тугe“. Чешће него не, ове речи изазивају неубедљиву критику: „Које радости неко може имати заједничко са атеистичком државом?“ Али поента није била на атеистичкој држави, поента је била на отаџбини, иако је 1927. овај појам био готово заборављен. Био је то храбар корак којим је митрополит Сергије покушао да спасе Цркву и свештенство. Изјавом да су чланови Цркве желели да буду свесни себе као дела своје отаџбине и да су желели да деле њене радости и туге, покушао је да покаже онима који су прогонили Цркву, који су је уништавали, да ми, деца Цркве, желимо бити њихови лојални грађани, тако да нечија припадност Цркви не би истога ставила ван закона. Дакле, то је неубедљива оптужба. Што се оптужбе за екуменизам тиче, рећи ћу да се данас ниједна Црква, укључујући и Руску Заграничну Цркву, не може повући у изолацију. Живимо у овом свету и треба и хоћемо да одржавамо однос са људима других вера и исповедања. Посебно данас када се шири глобални тероризам, сви треба да уједине своје напоре против зла. Желим да истакнем да је Руска Православна Црква, учествујући у раду међународних хришћанских организација, увек сведочила о Светом Православљу. Њено присуство помогло је представницима западних религија да разумеју православни став. Нико од оних који су учествовали у раду међународних хришћанских организација никада није одступио од своје вере ни најмање. Ми смо увек сведочили о Православљу, о својој припадности Светој Православној Цркви“ (6).

Став московске Патријаршије, у вези са митрополитом Сергијем и његовом декларацијом из 1927. године, нажалост, никада није званично одбачен као јеретички, проблематичан, па чак ни у најмању руку достојан јавног покајања. Патријарх Кирил, садашњи патријарх Руске Православне Цркве, чак је 2017. године посветио и споменик бившем тад већ патријарху Сергију, када се приликом његовог говора на посвети Сергију наводи: „Вероватно многи од вас знају да је Његова Светост Сергије улагао напоре у најтеже време у историји Руске Православне Цркве. Као предстојатељ Цркве, суочио се са таквим тешкоћама са којима се нико други није суочио, јер се радило о самом постојању православне вере у Русији. Његова Светост Сергије је достојно прошао свој крсни пут као патријарх. И зато, ми, благодарни потомци, сећајући се годишњице од дана његовог рођења, обраћамо се Богу са молитвом да упокоји душу Његове Светости патријарха Сергија у Његовим небеским насељима и сачува вечну благодарну успомену на њега у нашим срца. Срдачно вам честитам овај дивни празник и отварање споменика у центру Арзамаса, родном граду Његове Светости патријарха, споменика који сведочи о признању његових дела од стране наших савременика“ (7).

Тог истог дана у манастиру Преображења Господњег код Арзамаса, гувернер Ниженовгородске области каже за патријарха Сергија: „Патријарх Сергије упијао је све најбоље што је било на овој земљи и постао истински светитељ земље наше, чувар вере православне и велики патриота“ (8).

Као што видимо из чисто историјске перспективе, московска Патријаршија никад није осудила сергијанизам нити поступке митрополита Сергија, већ је учинила супротно, негирала је постојање сергијанизма и чак подигла споменик са посветом у његову част у Русији и уз похвале локалне Руске Владе. Следеће питање које треба испитати је питање јереси екуменизма. Да ли се московска Патријаршија икада одрекла јереси екуменизма као што је то учинила Руска Православна Загранична Црква 1983. године? Да бисмо одговорили на ово питање, прво можемо погледати листу „цркава“ чланица Светског Савета Цркава на којој је Руска православна црква (Московска Патријаршија) наведена као чланица од 1961. године. (9)

Даље, можемо истражити активности московске Патријаршије и видети да је велики учесник екуменског покрета од 1960-их. На основу ових историјских активности московске Патријаршије јасно је да се никада нису одрекли учешћа у јеретичком екуменистичком покрету, (https://www.theorthodoxarchive.org) нити су прекинули учествовање на екуменистичким скуповима, укључујући заједничку молитву са јеретицима (http://www.patriarchia.ru) тако кршећи црквене каноне. (https://www.orthodoxethos.com/). Искрено говорећи, московска Патријаршија је у документу „О односу Православне Цркве према инославним и међуверским организацијама“осудила теорију 'грана’. (https://www.russianorthodoxchurch).

Московска Патријаршија је 1969. године, синодском одлуком, потписала декларацију којом је де фаkто ступила у евхаристијску заједницу са римокатолицима, чиме је дозволила да паписти примају православне Свете Тајне од Руских православних свештеника (10). Међутим, у децембру 1987. Синод московске Патријаршије је одлучио да ову одлуку одложи (не елиминише). Иако је ова одлука одложена касних 1980-их, екуменистичко признање папских тајни никада није поништено, осуђено или покајано.

Још један пример учешћа московске Патријаршије у екуменизму може се видети у изјави из 2009. године митрополита Илариона (Алфејева), тада званичног портпарола Одељења за спољне односе Руске Православне Цркве, који је изјавио у разговору за емисију „Црква и Свет“ на руској телевизији,: „Свакако, међусобно признавање Светих Тајни већ постоји међу нама. Ми немамо причешће у Светим Тајнама, али признајемо једни другима Свете Тајне,[...] Ако римокатолички свештеник пређе у Православље, ми га примамо за свештеника, и не рукополажемо га поново. А то значи да, де факто, признајемо Тајне римокатоличке цркве“ (10).

У другом разговору митрополит Иларион (Алфејев) поново каже: „Ако римокатолички свештеник пређе у Православље, примамо га за свештеника, и не рукополажемо га поново. А то значи да, де факто, признајемо Свете Тајне римокатоличке Цркве“ (11).

Митрополит Иларион (Алфејев) у вези са одговором на питање: „Да ли представници московске Патријаршије учествују у заједничким молитвама током сусрета са инославнима“? Он наводи: „Што се молитве са јеретицима тиче, постоје древни канони које нико никада није укинуо. Али у тумачењу ових закона, сматрам да треба пажљиво проучити контекст у којем су се појавили. Ко су били ти јеретици наведени у канонима? Аријанци који су одбацили Божанство Исуса Христа, Пнеуматици који су одбацили Божанство Светог Духа, Евтихијци, који су одбацили људску природу Христа, итд. Ни католици ни протестанти не одбацују Свето Тројство, не одбацују Христово Божанство или Његову људску природу. Зато их не можемо поистовећивати са јеретицима о којима се говори у канонима древне Цркве [...] када канонско право говори о недопустивости молитве са јеретицима, односи се, по мом мишљењу, на молитву богослужбеног карактера, не на заједничку неслужбену молитву. Када позовете инославног хришћанина у свој дом, зар не бисте заједно са њим прочитали молитву Господњу пре јела? Или на међухришћанским конференцијама — зар не бисмо могли, пре него што састанак почне, прочитати молитву Господњу? Или, као православни хришћанин, при уласку у неправославни храм, чак и за време службе, зар не бисте могли да узнесете молитву Богу? Може се молити у шуми, може се молити у аутобусу (пуном, можда, атеистима или припадницима других религија), али не може се молити у хришћанској цркви, чак и ако није православна? Искрено, не видим логику у томе“ (12).

Као што видимо из званичних изјава, поступака и друге историјске документације, московска Патријаршија није званично или у пракси осудила ни јерес екуменизма ни сергијанизма, већ је наставила са праксом једног (екуменизма) и игнорисала историјску реалност другог (сергијанизам). Док Руска Загранична Црква у писму московској Патријаршији препознаје сергијанство као стварност изјавом: „Поделу између вас и нас многи одбацују као политичку. Међутим, у револуционарним догађајима у Русији који су криви за почетак наше поделе не видимо ништа политичко у правом смислу те речи. Мотивациони фактори тих крвавих догађаја били су лаж, обмана, отпадништво и теомахизам. Морате се сложити да нам то даје за право да оценимо совјетизацију Русије као моралну и дубоко верску катастрофу. Декларација митрополита Сергија из 1927. проширила је ову катастрофу на унутрашњи живот Цркве, постављајући темељ за појаву коју називамо сергијанством. Ово сергијанство се нарочито манифестовало у сарадњи црквених јерараха са КГБ –ом.“(13).

Последње питање које морамо себи да поставимо јесте шта то значи за оне православне хришћане који су у саставу московске Патријаршије и који су сада свесни ових проблематичних историјских реалности и чињеница? Да ли је одговор прогласити московску Патријаршију безблагодатном структуром и придружити се једним од руских Синода у отпору? На то питање не могу да одговорим за вас. Септембра 1974. године Руска Православна Загранична Црква објавила је синодално писмо у коме РПЦЗ наводи у вези са новокалендарском новотаријом и питањем безблагодатности, да коначну одлуку може донети само правилно сазван, надлежни Васељенски сабор (14). Уз то, питање које се тиче новог календара није исто питање око канонског статуса московске патријаршије и уније која је настала 2007. између московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве. Оно што сваки појединац мора да уради у вези са одговорима на ово крајње питање јесте да сам истражи и открије истину. Међутим, завршићу са овим. Митрополит њујоршки Филарет, првојерарх и нови исповедник вере православне, који је московску Патријаршију често називао совјетском лажном црквом, у једној проповеди која је недавно преведена на енглески језик каже: „Али ево на шта сам хтео да вам скренем пажњу, на нешто о чему многи људи уопште не размишљају. Отац архимандрит Константин (Заицев), вероватно га многи од вас познају, покојни уредник часописа ′Православни Рус′ (излазио у Џорданвилу), дубоког, хришћанског ума, сматрао је најстрашнијим од свих комунистичких ′подвига′ то што је комунизам створио своју лажну цркву, совјетску цркву, коју су несрећном народу предложили уместо праве Цркве, која је отишла у катакомбе, нестала је са лица земље. Немојте мислити да ја претерујем, или да је отац Константин претерао. Догодио се 1918. сверуски црквени сабор. На овом сабору је цела Руска Црква, на челу са својим првојерархом патријархом Тихоном, анатемисала (изопштила из Цркве) и саме непријатеље Божије и све оне који су сарађивали са њима” (15).

Свако од нас је дужан да сачува своју веру православну, научи православну историју, догмате и да сачува црквена предања и да живи побожан хришћански живот тако да када се јерес појави, ми сви можемо да је препознамо и да не ћутимо о томе! Како каже свети Теодор Студит: „Заповест је Господња да не ћутимо када је вера у опасности. Дакле, када је реч о вери, не може се рећи: Ко сам ја? Свештеник , владар, војник, земљорадник, сиромах? Не тиче ме се или равнодушн сам по овом питању. Авај! Камење ће проговорити, а ти ћутиш и равнодушан си?”

РЕФЕРЕНЦЕ:

(1). Declaration On Recognition of the Soviet Regime, "ROCOR Studies: Historical Studies of the Russian Church Abroad," accessed February 7th, 2023, https://www.rocorstudies.org

(2). Ibid.

(3). "Encyclical Letter of the Council of Russian Bishops Abroad to the Russian Orthodox Flock," The Official Website of the Synod of Bishops of the Russian Orthodox Church Outside of Russia, accessed February 14th, 2023, https://www.russianorthodoxchurch.ws/

(4). Metropolitan Philaret (Voznesensky) of New York, “The Russian Orthodox Church Outside of Russia's Anathema Against Ecumenism,” in Metropolitan Philaret of New York: Zealous Confessor for the Faith, ed. Subdeacon Nektarios Harrison & Maria Spanos (Florence: Uncut Mountain Press, 2022), 257-258.

(5). Ibid, 257-258.

(6). Patriarch Alexy II of Moscow and All Russia comments the response of the Bishops’ Council of the Church Outside Russia to the Fraternal Massage of the Moscow Patriarchate, "Russian Orthodox Church: Official Website of the Department for External Church Relations," accessed February 7th, 2023, https://old.mospat.ru/archive/en/2001/11/ne111092/ (7). Patriarch Kirill the Primate of the Russian Church consecrated the monument to Patriarch Sergius (Stragorodsky) in Arzamas, "Russian Orthodox Church: Official Website of the Department for External Church Relations," accessed February 8th, 2023, http://www.patriarchia.ru/db/text

(8). Ibid.

(9). Russian Orthodox Church (Moscow Patriarchate), "World Council of Churches: Member Churches," accessed February, 8th, 2023, https://www.oikoumene.org/member-churches (10). The Moscow Patriarchate 1969 Synodal Decision for Sacramental Union with the Roman Catholics, "The New York Times, Saturday, February 21st, 1970," accessed February 8th, 2023, https://www.theorthodoxarchive.org/

(11). Metropolitan Hilarion (Alfeyev), "Church and the World," accessed February 8th, 2023, https://www.theorthodoxarchive.org/

(12). Interview with Bishop Hilarion of Vienna and Austria, Head of the Representation of the Russian Orthodox Church to the European Institutions, with the Official Website of the Russian Orthodox Church Outside of Russia, "Russian Orthodox Church: Official Website of the Department for External Church Relations," accessed February 20th, 2023, https://www.synod.com

(13). The Reply of the Council of Bishops to the Brotherly Epistle of the Bishops of the Moscow Patriarchate," The Official Website of the Synod of Bishops of the Russian Orthodox Church Outside of Russia." accessed February 9th, 2023, https://www.russianorthodoxchurch.ws

(14). Russian Orthodox Church Outside of Russia, "First Resolution of the Holy Council of Bishops of the Russian Orthodox Church Outside of Russia pertaining to the question set forth by the Old-Calendar Church bodies in Greece," accessed February 8th, 2023, https://www.theorthodoxarchive.org/

(15). Metropolitan Philaret of New York, “About the New Martyrs and the Gracelessness of the Soviet False Church,” circa 1964-1985, Russian Orthodox Church Outside of Russia, Audio Recording, 23:29, From the Private Library of Subdeacon Nektarios Harrison, M.A.