РИМОКАТОЛИЧКИ "СВЕТАЦ" АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ

Уношење у римокатолички календар, у јесен 1998, кардинала Алојзија Степинца ("беатификација", проглашавање "блаженим", што је увод у канонизацију), упркос противљењу многих угледних личности Запада, била је плод жеље римског папе да се одужи својим верним Хрватима, вековном "предзиђу кршћанства" пред "Бизантом" и источним "шизматицима", то јест православнима. Папа Иван Павао Други, упркос помирљивом и екуменистичком речнику, није био нимало мањи мрзитељ православног Истока од било ког свог претходника. То је папа који је отворено тражио бомбардовање Срба у Босни и Херцеговини 1995. године ("Понекад је потребно објавити рат рату", рекао је тада).

Ко је био Алојзије Степинац, довољно је познато. Још пре Другог светског рата у свој дневник је записао речи непријатељства према Србима. Када је Ендехазија почела да постоји, он ју је одмах поздравио надбискупском окружницом, у којој је истакао да се римокатолички пастири у Хрватској придружују "народном весељу и заносу", "пуни дубоког ганућа и топле захвалности Божијем Величанству." Тада је изјавио: "Познајући мужеве који данас управљају судбином хрватскога народа, ми смо дубоко увјерени да ће наш рад наићи на пуно разумијевање и помоћ." Свим свештеницима је наредио да служе "Te Deum", службу захвалности Богу због успостављања Ендехазије. Крижарска братства су била редови нарочито активних римокатоличких верника, који су и у Краљевини Југославији деловали са Степинчевим благословом. У њиховом листу "Недјеља", 27. априла 1941. писало је: "Војска Адолфа Хитлера, вође њемачког народа, била је најсвечаније дочекана у хрватским крајевима, јер су срушили ту омражену кулу звану Југославија. (...) Да живи Поглавник др Анте Павелић!"

Римски папа Пио XII послао је одмах свог легата Рамира Марконеа (слика 2), који ће му бити повереник за односе са Павелићевим режимом. Исти тај папа поставио је надбискупа Степинца за војног викара "sine titulo" за хрватску војску. Хрватска војска су били домобрани (регуларне јединице) и усташе (ударна песница режима). И једнима и другима духовни отац је био Степинац.

Сл. 1

Сл. 1:      Папа Пије XII (1939-1958), најамбициознији, најбезобзирнији и најокрутнији папа овога столећа. Изванредан дипломата, лукав политичар и верски варалица. Ове црте карактера, направиле су од њега једну суверену личност за наше време. Био је парњак својим друговима фашистичким и комунистичким диктаторима. Он је више него ико други ван Немачке, помогао Хитлеру да дође на власт. Ово је учинио тиме што је гурао немачку католичку партију и високе католичке вође, да помажу Фурера. За Пија XII комунизам је био права напаст. После Првог светског рата он је повезао Цркву са италијанским, шпанским и немачким фашизмом, а са САД после Другог светског рата. Он је био главни подстрекач на хладни рат који је следовао.

Сл. 2

Сл. 2:  Ватикан је био добро обавештен о свему што се дешава у усташкој Хрватској. Не само зато што је католичка јерархија слала папи редовне извештаје, већ и стога што је папа имао тамо свог личног представника.

Папски легат је имао дужност да шаље редовне и тачне извештаје о раду католичког свештенства и бискупа. Исто тако и о политичким и војним акцијама усташке владе и усташких вођа.

Представник Папе Пија XII је био папски легат, монсињор Марконе, који је био акредитован код усташке владе и Павелића. Монсињор Марконе је све детаљно знао у сваком погледу о католичкој јерархији и усташким сарадницима. Уствари био је посланик не само католичке јерархије ка да је извештавао Ватикан, већ исто тако и Пија XII кад се обраћао Надбискупу Степинцу и Павелићу.

Горе на слици, монсињор Марконе окружен је Надбискупом Степинцем и нацистичко-усташким официрима на усташком састанку.

Исте, 1942. године, Степинац је ушао у Хрватски сабор заједно са још једанаест свештених лица Римокатоличке цркве. Степинац је том приликом, пре но што је Павелић крочио у Маркову цркву у Загребу, одржао поздравни говор. Као што у својој студији запажа ђакон Милорад Лазић: "Психолошки и морално, А. Степинац је пристао на пуну сарадњу са усташком НДХ тиме што се укључио у фундаменталне структуре режима - војску, као викар, и Хрватски сабор, као његов члан" (М. Лазић, "Крсташки рат НДХ", Сфаирос, Београд 1991).

Сви су следили пример надбискупа. Хрватски језуити, у свом "Гласнику Срца Исусова", писали су да су се око поглавника "окупили најбољи синови хрватског народа". Број 3 из 1942. године, поводом дана крунисања папе, дао је слику Хрватске као "Државе Божје", која постоји са папиним благословом. Текст се завршава клицањем: "Папа је нама Крист на земљи! Рим је нама вјечни град! Пио XII је за нас који вјерујемо носилац свију Божијих права, живи господар вјечнога краљевства."

У фебруару 1944, опет са Степинчевим благословом, изашао је молитвеник "Хрватски војник", у коме се налази оваква молитва за поглавника: "Боже, кому свака власт и достојанство служи, подај слуги својему Поглавнику нашему Антуну, сретан напредак његова достојанства у којем да се Тебе увијек боји. Теби, вазда угодити настоји. По Кристу Господину нашему. Амен." Ту је била и молитва за усташе после давања "присеге" (заклетве), а молитвеник је садржавао поуке од којих се истиче она о обавезној послушности свакој наредби претпостављених. У кратком прегледу "кршћанског" смисла хрватске "повијести" наведена је (као хрватска!) изрека: "За крст часни и слободу златну!" (иако Хрвати кажу "криж"), а међу јунацима је истакнут Јуре Францетић, оснивач злогласне, чудовишне "Црне легије".

Још 1934. Степинац је у свом дневнику записао: "Да је већа слобода и довољно радника (већина) - Србија би била за 20 година католичка." Жеља да се Срби покатоличе остварила се кад је основана Павелићева држава. Тада је папина "Света Конгрегација за Источну Цркву" Степинцу послала упутство о превођењу "несједињених" (православаца) на папину веру. Степинац је одредио комисију за прекрштавање Срба, који, по одлуци хрватске владе, одмах по преласку на католицизам, сматрани Хрватима. Људи су мењали своју веру у страху од усташког ножа, штитећи голи живот, мада је Степинац лицемерно упозоравао да нико не треба то да чини под принудом.

Усташтво је и после Другог светског рата сарађивало са Степинцем. Усташе су се криле на Каптолу, и ватиканским "пацовским каналима" бежали на сигурно. На Каптолу је чувана и њихова државна архива; на Каптолу је било и злато које су опљачкали од својих жртава. Све је то Степинац знао, и све то није могло проћи без његове дозволе.

И такав човек, духовни отац Ендехазије у којој је убијено око милион људи, од којих највећи број Срба, унет је у римокатолички календар као "блаженик". Папа га је свим верницима препоручио као новог заступника пред Богом!

Сл. 3

Сл. 3:  На једном усташком састанку, са десна на лево - Надбискуп Степинац, генерал Роата, командант фашистичких окупационих снага у Југославији, усташки фелдмаршал Славко Кватерник и командант немачких окупационих снага у Хрватској.

Као Врховни војни апостолски викар Усташке војске, Надбискуп Степинац је имао и војне као и политичке функције, дружећи се са фашистичким, нацистичким и усташким командантима.

Једно време је Степинац руководио усташком герилом после бегства Павелића из Југославије. Успоставио је везе и координирао разбијене усташке банде, упућујући свештенике и калуђере, да служе за везу с њима.

Када је коначно католичка Хрватска пропала и распала се, Степинац је поново 8. новембра 1945. благословио усташке крсташке снаге са заставом у својој сопственој капели. После тога је примио „петицију усташких интелектуалаца“   да се бори до краја за ослобођење усташке Хрватске.

Био је у сталном додиру са усташким одредима који су пустошили православна села и вароши. И такође са нацистичким окупационим снагама у Хрватској и ван ње.

Усташтво је било дубоко прожето духом римокатолицизма. Идеолог усташки, књижевник Миле Будак, у свом говору у Карловцу 13. јула 1941. рекао је: "Браћо и сестре! Цијели усташки покрет темељи се на вјери. То је прије свега велика вјера у нашу праведну ствар, велика вјера у Свемогућега који праведнога никад не оставља. На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се цијели наш рад, јер нас је повијест научила да кад овдје не бисмо били католици, да би нас давно нестало..." Зато су и хтели да непоклане Србе покатоличе.

Да Степинац није крив ни за шта друго, крив је за прекрштавање 240 хиљада православних Срба у Павелићевој Ендехазији. Чим су усташке власти донеле закон о покрштавању, хрватски бискупи, на челу са Степинцем, и уз благослов Ватикана, кренули су да преобраћају "гркоисточњаке" уз помоћ усташких метода мисије - то јест, или нож или криж. Све је већ било спремно - "повјесничари" попут хрватског фратра Крунослава Драгановића (кога је Павелић одликовао 1944. за "ревни повјеснички рад у одбрану хрватских права у Јужној Хрватској као и за судијеловање у свим гранама усташког рада", а Тито примио да дође из емиграције и да умре у Југославији) "доказали" су да су и Црна Гора и Босна "хрватске земље", и да су тамошњи становници насилно "поправослављени", а Ватикан је био спреман да се освети за обарање конкордата 1937. године. Чим је Павелићева машина за убијање почела да ради, хрватски бискупи су се потрудили да доведу папи што више "прелазника", који су, као у жупи св. Терезије у Бјеловару, морални да набаве блокчиће да би се у њих уписивало редовно присуствовање мисама и "вјеронауку". Тих дана је Степинац показао нарочиту "човечност" према Србима. Наиме, "прочелник одјела за богоштовље", заменик Миле Будака, А. Р. Главаш, писао је Степинцу (14. српња 1941) како су "интенције хрватске владе, да се у католичку цркву не примају православни попови, учитељи, затим уопће интелигенција и напокон богати слој трговаца, обртника и сељака ради каснијих евентуалних одредаба с обзиром на њих, да се не би извргавала неугодностима вјера и углед католицизма". Истичући да ту заиста ваља бити на опрезу, Степинац ипак каже да "милост Божја дјелује невидљиво у душама људи, а тко може рећи, да се многима баш по тешким данима садашњице неће отворити очи за спознаје истине /.../ па ако и нису били пречести случајеви у прошлости, ипак је било доста случајева, да су се и интелигентни православци свим срцем приљубили католичкој цркви и у практичном вјерском животу престигли и католике". Дакле, тешка су времена (или нож или криж), па би се многима могле отворити очи. "Човекољубиви блаженик" Алојзије је протествовао и против намера усташа да Србе преводе само на "чист" римски обред, а не и на унијатски.

Сл. 4

Сл. 4.  У селу Миклеус, 1942, католички парохијски поп "прекрштава" на велико сељаке.

Многи католички попови су били усташке поглавице. Сведок поп Мате Могуш, из удбинске парохије, Лика, рекао је насилно прекрштеним Србима: "Ми католици до сада смо радили за католицизам са крстом и требником. Дан је дошао, међутим, да се ради са револвером и пушком."

Отац Д. Јурић, фрањевац, био је изабран на чело установе којој је био задатак систематска и насилна прекрштавања свих оних православаца који су избегли концентрационе логоре или клања.

Већина насилно прекрштених је била повремено објављивана у билтенима бискупија. То сведочи - КАТОЛИЧКИ ЛИСТ, орган загребачке бискупије, под контролом надбискупа Степинца. У Бр. 31,1941., је објављено да је "нова парохија од преко 2,300, душа" створена у селу Будинци, пошто је цело село било прекрштено у католичку веру,

На заједнички отпор одговорено је заједничким немилосрдним кажњавањем.

Сл. 5

Сл. 5: Католички свештеник "прекрштава" цело село. По правилу ово је значило колективно, масовно крштење, нарочито када усташке јединице опколе село. Католички оци су често употребљавали потресну тактику да би убрзали ствар. На пример, отац Анте Таурић, из среза Двор, увек је започео своју проповед следећим примером: -"Православци у овом срезу имају свега три начина да се спасе: да приме католичку веру, да се иселе (остављајући сву своју имовину) или да се збришу челичном метлом..."

Више свештенство није било ништа мање јасно. Пример бискупа Акшамовића из Ђакова, који је послао следећу прокламацију свим православцима у његовој бискупији: "До сада сам примио у тор Католичке цркве неколико туцета хиљада православаца. Следујте примеру ове ваше браће. Пошаљите без оклевања ваш захтев за ваше брзо преобраћање у католицизам. Тиме што сте прекрштени ви ћете бити остављени на миру у вашим кућама..." За оне који су одбили или који су се противили, алтернатива је била гоњење, хапшење, концентрациони логори, па чак и смрт.

У те дане, "Хрватски народ" (278, 20. XI 1941) писао је како су Срби "спознали заблуде прошлости" и решили да се "сврстају у нову Европу духовно и срцем", да би пришли "великој духовној заједници која негује љубав и сурадњу" (Католичка црква, погађамо!)

Ватиканска "Конгрегација за Источну цркву" била је, још јула 1941, одушевљена "толиким надама за обраћање несједињених". Кардинал Маљоне, десна рука Пија XII, каже усташком дипломати у Ватикану Рушиновићу да се "Света Столица весели" мноштву "прелазника", али због напада "америчког и енглеског новинства" и њихову тврдњу да се "прелази" обављају насилно, треба бити опрезан с покрштавањем и радити постепено. У извештају Рушиновића усташком министру спољних послова Лорковићу о разговору с Маљонеом 26. фебруара 1942. стоји и ово: "Што се тиче повратника, нагласио сам да је хрватска влада то препустила цркви, и црква је била потпуно слободна у томе, што ми је и сам преузвишени Степинац потврдио пред мој одлазак за Рим, изјавивши да их је могао превести до 400 000, а није него тек 100 000, јер их није хтио примити без темељите приправе, пошто је православни елеменат тако заостао да не зна ни за најбитнија начела свете вјере." Ватикан је сасвим подржавао свог "блаженог Алојзија". Када је било суђење Степинцу, "Osservatore Romano" (235/1946) је објавио одговор папе Пија XII југословенској Влади у Лондону из 1942. На протесте Владе у вези са насилним католичењем Срба у НДХ, папа је одговорио да "чињеница да је одједном велики број хрватских дисидената затражио да буде примљен у Католичку цркву није могао а да не изазове живу пажњу хрватског епископата". За Ватикан су Срби били "хрватски дисиденти".

И код нас је изашла књига Марка Аурелија Ривелија "Надбискуп геноцида / Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941-1945" ("Јасен", Никшић, 1999). Описујући беатификацију Степинца у Госпином светилишту у Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели: "Одмах послије тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет новога блаженога: Степинац, означен као 'слуга Божји' и 'мученик Вјере', овјековјечен је између загребачке катедрале и базилике Светог Петра. /.../ Предсједник Хрватске државе, бивши комуниста Фрањо Туђман, придружује се Понтифексу на олтару. У светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју вјерници пјевају из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држећи десну руку на срцу. Светилиште опсједају десетине хиљада вјерника (по неким процјенама, свих триста хиљада). Јован Павле II се обраћа маси жалосним гласом: 'Блажени Степинац није пролио своју крв у уском значењу те ријечи: његова смрт узрокована је дугом патњом, посљедњих петнаест година његовог живота бијаху непрестано низање патња' /.../ О годинама усташке диктатуре и о балканском холокаусту Јован Павле II не каже ни једну једину ријеч." У закључку на крају књиге, Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве са усташама: "Највећу одговорност имао је примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац; повезан са усташком аристократијом, члан сабора Независне Државе Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад 'протестовао': али не постоји никакав документовани траг о било каквом 'протесту', о било каквом одлучном акту, о било каквој одлучној интервенцији загребачког надбискупа у циљу супротстављања усташким покољима. Језуита Петер Гумпел, извјеститељ о проглашењу Степинца за блаженога, тврди: 'Имамо доказе да је барем дванаест пута (Степинац) у катедрали протествовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове од Степинца.' Ако и допустимо да је примас Хрватске католичке цркве 'дванаест пута протестовао' против нацизма, није познато да је икада протестовао против Поглавника. Ако и допустимо да се монсињор Степинац ангажовао да спаси понеког Јеврејина од прогона, језуита Гумпел се претвара да не зна да су усташе извршиле балкански холокауст првенствено зато да би истријебили Србе православце: у ствари, није позната ниједна Степинчева интервенција у одбрану Срба из Хрватске, који за Гумпела, језуиту проглашавача блаженога, уопште не постоје.

Истина - потврђена ван икакве сумње - лежи у томе да будући блажени, монсињор Степинац, није ни прстом мрднуо да би зауставио етничковјерски геноцид. Монсињор Степинац није искористио ни трунчицу своје несумњиве моћи да призове разуму бискупство и свештенство који су били обузети екстремним национализмом и који су служили као оруђе тиранске хегемоније. Није се никад обратио хрватским католицима да се срже Пете Божије Заповијести: Не убиј! Хрватска католичка црква бијаше и сама СУОСНИВАЧ хрватске нацифашистичке државе, до краја заинтересована да Хрватску претвори у земљу једне вјере."

Дакле, то је једна страна - историјске чињенице. А друга страна је култ "блаженог Алојзија" код хрватских римокатолика. Поводом беатификације, "Глас концила" је 1999. године објавио књигу "Светац! / Свједочанства о Блаженику" у којој се наводе сведочења Хрвата о свом омиљеном свецу. Хрватски кардинал Фрањо Кухарић каже да је "Свети отац Пио XII сматрао надбискупа Степинца светим човјеком", а он сам "свецем и мучеником". Степинац је, по изласку из затвора, био конфиниран у свом родном Крашићу. Био је болестан од полицитемије. Лечили су га добри лекари, а добијао је и америчке инјекције. Но, међу Хрватима се ширила вест да га комунисти трују. Кухарић каже да ту треба бити опрезан, али "читава ситуација надбискупа Степинца била је мучеништво". Оптужбе против њега су биле тако страшне да је "његов организам аутоматски реагирао - то је мучеништво". Чудо Божје, по Кухарићу, била је дозвола да Степинца сахране у загребачкој катедрали - иако то нису дозвољавали осталим осуђеницима, који су сахрањивани тамо где умру. (Или је, пак, реч о чињеници да су верске слободе Хрвата у СФРЈ биле много веће од верских слобода Срба?) Кухарић се сећа како је Јакову Блажевићу који је био главни комунистички извршитељ на процесу Степинцу, пред Титом и Јованком рекао да Степинац није стао "иза конкретне власти" (Павелића), него "иза идеје да хрватски народ има право бити слободан". Кухарић је одушевљено поздравио и одлуку хрватског Сабора с почетка 1992. (доба најжешћег рата против Срба и доба нових прелазака у "римску веру" оних који су се, као православци, плашили за свој живот) о поништавању "монтираног процеса" Степинцу, који је, као "мученик", имао "патњу срца, душе, па онда и патњу тијела". И додаје Кухарић: "Сад ћемо му се моћи молити као блаженику, градити му олтаре, посвећивати му цркве... Он сад заиста постаје наш небески адвокат. /.../ Његово хрватско родољубље била је љубав која је укључивала и добре жеље у односу према сваком народу." Жупник Јосип Ђуран се сећа да му је Степинац причао како га "Павелићев режим због његових ставова није волио, а он је то знао".

У "Кратком животопису" објављеном у књизи "Светац" пише да је "блаженик" за време рата "неуморно осуђивао и све друге неправде", спасавајући "Жидове, Србе, Цигане, Словенце, Пољаке, као и Хрвате комунисте"; чак се и "противио насилним вјерским пријелазима", али је пристао на њих да би људи на тај начин сачували живот. Због тога га нису волели ни Немци, ни НДХ власти, које су тражиле да га и Света Столица макне с надбискупске столице у Загребу.

Тако хрватски римокатолици.

Потписник ових редова нема ништа против тога да римокатолици доживљавају као свеца кога они хоће. Ионако папу сматрају, у складу с догматом Првог ватиканског концила, незаблудивим ex cathedra по питањима вере. Но, не заборавимо: Титов режим је изједначавао Степинца и Николаја. Има таквих изједначавања и данас. А замислимо да је Степинац од 1941. до 1945. био под немачком стражом или, којим случајем, одведен, макар и на један дан, у Дахау! Од тога би било начињено на десетине хиљада страна "житија" и "чуда", а Степинац би био познат целом свету као највећи антинацистички страдалник XX века...

Но, хвала Богу! Срби нису имали, нити ће имати, "свеце" попут Степинца. Нека нама оставе Светог Николаја Жичког, а Степинца - нека њима. Свима онима који су србофобију узели као принцип мишљења и делања нека Степинац буде крсна слава.

Извор: Владимир Димитријевић, „Оклеветани Светац / Владика Николај и србофобија“, ЛИО Горњи Милановац, 2007, стр. 154 -160.