...Како другачије схватити Порфиријеву анатему коју је упутио верном народу, у цркви Светог Саве, у Београду,  на почетку Часног поста прве  недеље, 2023. године, само зато што исправно исповеда своју веру. Лично је моја маленкост упутила Молбу и њему лично, као и Сабору Архијереја, уочи самог заседања у мају месецу исте године,  да се објасни, како се тумачи ово патријархово проклињање народа од кога живи.

 Наравно, по устаљеној пракси деспотизма и ниподаштавања, никакав одговор није уследио. Након овога су се  јавили поједини сатрапи који су бранили понашање патријарха од њега самог, да то не  значи што је речено, баш  тако, него да то има  неко друго значење и да су му речи подметнуте, итд. Пре ове несувисле анатеме, наступило је кривоверно поучавање патријарха Порфирија, да се народ може  причестити кад год жели, без било какве  припреме... 

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

01. 12. 2024. године

Ипођакон Душан Миљковић

Писмо редовном професору на  Православном факултету у Београду, др Предрагу Драгутиновићи

Тема: Православно тумачење Јеванђеља, Прва Посланица Коринћанима,    4. глава, стих, 1 – 2.

Уважени професоре Драгутиновићу!

Помаже Бог!

На почетку овог мог писма, желим да у здрављу и љубављу Христовом дочекамо сви заједно у Цркви Христовој,  празник Христовог Рођења. Уједно користим прилику  да Вам захвалим што сте   ме  удостојили одговора, поводом мог питања о Првој Посланици Коринћанима, глава 4, стих 1 – 2, како Ви тумачите реч пристав  који је  користио Вук Караџић, да би објаснио понашање свештенослужитеља, а која је  у преводу Светог Архијерејског Синода према мишљењу комисије преиначена  у реч управитељ.

Међутим, поводом вашег одговора, провејава и једна  нејасноћа и непотпуност. Наиме, Ви кажете сасвим исправно да је Вук Караџић погодио прави смисао са употребом речи пристав, у времену у коме је  живео, а која се односи, овог пута на  апостоле, док нешто иза тога одмах кажете да је реч  управитељ исправан превод који се односи на „одговарајући превод грчке речи "οικονόμος" - економ, дакле онај који управља имањем и финанисијама. За таквог је тражи да буде поштен и веран ономе за кога ради. Дакле, у питању је метафора која треба да опише апостолску службу, односно службу Павла и Аполоса, који су ипак "само" управитељи, а не неприкосновени  власници, тајни Божијих.“ Приликом вашег писма, чак ми кажете да прочитам Прву Посланицу Коринћанима, стих 3 и 4, како бих боље разумео ова два стиха, која су за црквено тумачење спорна по основу новог превода речи управитељ.

По благодати која ми је дана  од Господа, милошћу Његовом, а да  нисам ничим то заслужио (али која није дата само мени, него је имају сви правоверни хришћани), веома разумем да се  ова реч пристав односи на свештенослужитеље,  и да је све само по себи јасно, ко разуме  учење Цркве  Христове и поучавање апостолско. Међутим, да се не  испостави да се ја гордим,  приступићемо исчитавању ове  наложене  ми Посланице, према преводу Вука Караџића, па ћу је    и вама    цитирати, подсећања ради, да би смо имали чињенично стање испред себе, због саме  истине, и то од 1 до 4.стиха, како би било  што прегледније,  ради саме  истине: 1.Тако да нас држе људи као слуге Христове и приставе тајна Божијех. 2. А од пристава се не тражи више ништа, него да се ко вјеран нађе. „3. А ја мало марим што ме судите ви или човјечиј дан; а ни сам себе не судим. 4. Јер не знам ништа на себи: но за то нијесам оправдан, али онај који мене суди Господ је.“

Исти овај текст код превода Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве гласи: 1.Тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих. 2. А од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе вјеран.3. А ја најмање марим што ме судите ви или човјечији дан; а ни сам себе не судим. 4. Јер не осећам  ништа на својој савести,  али зато нисам оправдан; а  онај који ме  суди јесте Господ.“

Дакле, ни у једном ни у другом преводу у Првој Посланици Коринћанима, апостол Павле  нигде не  помиње економа, или човека који управља некаквим имањем а по најмање, односно ни мало не говори о некавим финансијама како Ви објашњавате у посланом ми писму. Напротив, апостол Павле поучава  верне  у Коринту, о посматрању свештенослужитеља од стране  верујућих у црквеној заједници, као оне који се имају понашати у духу  слугу Божијих! Притом се и сам апостол не представља као неко ко треба да се посматра као управитељ, него пре свега  и искључиво као слуга Божији (Рим.1, 1; 1.Кор. 4,1; Филиб.1,1; Тит. 1,1; па чак за себе  каже да је и сужањ у Господу (Филим. 1,1), поред речи кад за себе  каже да је и апостол (Гал.1,1; Еф.1,1), итд.

Ова реч управитељ, како је  иначе прихваћена  преко превода Синода Српске Православне Цркве, као и од преводиоца Светског савеза - наводних цркава, више упућује  на руковођење и неприкосновеност епископских ставова, него што вуче  према смислу и значају, која подразумева да су свештенослужитељи заиста слуге Божије. По томе, да патријарх и епископи у Српској Цркви своје свештеноначалије сматрају управитељством, као деспотски тип  понашања, јако је  изражено у последње време преко деловања патријарха Порфирија, који усменим налозима диригује свим осталим свештенослужитељима од епископа, преко свештеника и ђакона, као и верницима црквене  заједнице, како би творили сви заједно његов кривоверни став у вери. Дакле, ова  реч управитељ, без обзира на  намере преводиоца, има сасвим погрешну практичну примену јер има  у себи способност злоупотребе, која  се не  усаглашава са духовним деловањем црквене  заједнице. А апостол Павле  није  писао речи да се оне  могу кривотворити, него да се могу правилно тумачити, оног момента кад свештенослужитељ у својој благодати достигне степен поучавајућег карактера, односно способност духовног разматрања.

Кад се прочита 3 и 4 стих ове поменуте Посланице, апостола Павла, уз услов да се у прва два стиха прихвата израз управитељ, сасвим је јасно да ови стихови воде према, самоодлучивању – самовољи појединаца, јер ће се епископи увек покрити  речима, на основу свог својевољног деловања „онај који мене суди Господ је. “Дакле, зато и имамо у данашње време Порфиријевце, Игњатијевце, Арсенијевце, Максимијевце, Григоријевце, Јовановце - шумадијске, итд, који само спроводе у дело оно што им  епископи заповедају без обзира на исправност, тих истих заповести.

На пример, како другачије схватити Порфиријеву анатему коју је упутио верном народу, у цркви Светог Саве, у Београду,  на почетку Часног поста прве  недеље, 2023. године, само зато што исправно исповеда своју веру. Лично је моја маленкост упутила Молбу и њему лично, као и Сабору Архијереја, уочи самог заседања у мају месецу исте године,  да се објасни, како се тумачи ово патријархово проклињање народа од кога живи. Наравно, по устаљеној пракси деспотизма и ниподаштавања, никакав одговор није уследио. Након овога су се  јавили поједини сатрапи који су бранили понашање патријарха од њега самог, да то не  значи што је речено, баш  тако, него да то има  неко друго значење и да су му речи подметнуте, итд. Пре ове несувисле анатеме, наступило је кривоверно поучавање патријарха Порфирија, да се народ може  причестити кад год жели, без било какве  припреме,[1] као и његово залагање за дијалог екуменистичког карактера, преко  мењања богослужења, које прихватају епископи и свештеници??? Уста патријарха која су пуна речи дијалога и љубави, просто се простиру пред кривоверцима, али се не отварају на сопстеној територији ради измирења са браћом у Христу, који припадају Епархији Рашко-Призренској у Прогонству, односно, како они кажу ортодоксном начину исповедања вере, који не  желе екуменизам, мењање садржаја богослужења, итд! Још нико није  ни замислио сто заједничке духовне трпезе, а камо ли да  је  на њему припремио храну, како би дочекао своју браћу у Христу, да их угости и уједно  разговара  о свакој несугластици и кривоверју појединаца,  које се све  више шири и укорењује у српском верном народу!   

Овде ништа друго не  одлучује, него мањкавост вере и  страх за сопствену егзистенцију.

А о комплетнијем  деловању патријарха Порфирија нећемо више  да дискутујемо, јер  је  врло рано показао сопствено филозофско определење, још кад је  био члан радио – телевизијског дифузног тела, кад није  обратио пажњу  приликом доделе државне фреквенције, одређених тв - канала, који су и какви програми неадекватног садржаја са основним нормама моралног начела.

Не може се не приметити ваша реченица кад кажете, за Павла и Апола, да „су ипак "само" управитељи, а не неприкосновени  власници, тајни Божијих.“ Ове речи никако не  могу да стоје у контексту јеванђеоске поруке апостола Павла. Дакле, нити су њих двојица управитељи, јер је Господ једини управитељ над свима  нама, нити су они неприкосновени власници тајни Божијих, како сте већ приметили.  Њих двојица су слуге Божије, који делују у име апостолства са јединственим учењем и једномислијем у вери (Рим.12, 16), поучени од Духа Светог (1. Кор. 2, 10 - 13), да би знали на скупштинама  верским, како да поучавају вернике (Јевр. 10, 25). По овом принципу и верници могу да говоре   и то  један по један, тачно и прецизно,  без било какве  забране и одређених баријера, у тим истим црквеним заједницама које помиње апостол Павле.  Верник може да тумачи Јеванђеље по добијеној благодати (1. Петр. 5,10; Јак. 1,17),   ако тражи и жели да живи према Божијим заповестима (Лука,11,28), свим срцем својим, са вером и сваким поуздањем у Христа (Мат. 16, 16 – 17)!

Код превода Јеванђеља, протођакон Радомир Ракић, пише како се зна „да су својевремено, у заточеништву у манастирима Љубостињи и Војловици, свети  епископ Николај Велимировић и јеромонах Василије Костић (потоњи епископ жички) радили на исправци Вуковог превода Новога завета, и да су на овом пољу урадили прилично много, с обзиром на радне и животне услове.“ У даљем свом објашњењу протођакон објашњава да су средином седамдесетих година прошлога века, кооптирани млади професори Богословског факултета, који су управо били завршили своје богословске постдипломске студије у Грчкој: др Атанасије Јевтић (потоњи епископ банатски, одн. захумско-херцеговачки, сада у мировини), др Амфилохије Радовић (потоњи епископ банатски, одн. данашњи митрополит црногорско-приморски), др Иринеј Буловић (данашњи епископ бачки). Ови стручњаци су првенствено као богослови унели нову динамику у рад Комисије и заједно са старим њеним члановима привели дело крају.“

Шта овде рећи? Да имамо пред собом чисту рачуницу, јер су превод обавили стручњаци,  или да имамо проблем већи него што се може приметити на први поглед! Дакле, ревизију је започео епископ Николај Велимировић. Са великим уважавањем према овом епископу, јавност ипак не  зна, није му преземтовано,  шта је све овај епископ преправио, који смисао и које речи, имајући у виду да се овај епископ, налазио у заточеништву, које  је  морало имати психолошког ефекта на његов рад, што је представљао  одређени вид оптерећења, који је морао имати негативног ефекта на њега. Код овако сложене  тематике, приликом покушаја превода Јеванђеља, потребан је мир, слобода и тиховање молитвено, да би се могао пружити пун допринос. Да ли је и у којој мери овај епископ могао да буде потпун у свом духовном раду, то је  велико питање, као што је и велико питање у којој мери је, и да ли је уопште  утицао на коначно формирање превода Новог Завета, код српских теолога. Кад ово кажемо, имамо у виду и његов докторски рад западњачког карактера, који је могао имати  реалан   утицај  на његово образовање и одређене  верске погледе  и  свесрдно залагање за свесловенску религију? Потом нас протођакон Радомир Ракић обавештава да су на ревизији Јеванђеља радила  тројица јеромонаха, као стручњаци: Амфилохије Радовић, Атанасије Јефтић и Иринеј Буловић, све саме  владике  будућности. Шта за овог честитог човека  представља сама реч стручњак, то је па опет посебно питање. Али за превод Новог Завета свакако није потребна само језичко преводилачка способност, познавање старогрчког и новогрчког језика него и познавање посебне гране научне дисциплине преко етимиологије. Потом долази до изражаја појава локализама који врло често немају истодобност са старим језичким изражавањем и новим језичким изражавањем и тумачењем, а да  не  говоримо о ванрдном духовном искуству и прегалаштву и црквеној утемељености, сваке  врсте, итд.    Колико су све  ово могла ова тројица, у то време  младих људи да  прикупе у својој души и свом мозгу, тешко је просудити, истовремено имајући у виду да се  сва тројица нису исказали као ортодоксни верници и прегаоци јеванђеоски  у току свог епископства, као  врсни носиоци црквености, у оној мери колико се очекивало од њих. На пример, Атанасије Јефтић  био је склон инпровизацијама и својевољном тумачењу црквености на свој начин, док је Иринеј Буловић био и остао поборник екуменизма, а епископ Амфилохије Радовић није се нешто посебно исказао, осим скривеног нагињања према римокатолицизму, итд.  Односно, из овог кратког саопштења, које  Вам предочавамо сасвим јасно и прецизно можемо закључити да новаторски превод Новог Завета нема  у себи линију водиљу у очувању црквености, која се препоручује од самих апостола, већ на делу имамо умовање, које произилази из сопсвеног схватања, без консултације са  Духом Светим. Овде морамо напоменути, да  ми сада дискутујемо само о једној спорној речи, а оваквих спорних момената, наравно има још у преводу Синода Српске Православне Цркве.  

А сад мало и о високошколском систему Српске Православне Цркве, који школује и оспособљава кадрове теолошког карактера.  Из саопштења, које  је  објавио Православни факултет, на дан 16. децембар 2019, стоји записано:

„Пред Православним богословским факултетом се налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога- свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву. То се може остварити само под претпоставком да ова институција посвећено и мирно обавља своју делатност – онако како то задају очекивања проистекла из исправног разумевања његовог теолошког и академског идентитета.

У нади да ће такво разумевање постићи пуни учинак у дане Божићног поста, и затим увек и са правом мером надаље, Управа факултета са посебном пажњом подстиче своје запослене, студенте и све (православне) хришћане као и друге људе добре воље да у духу исконског мира Божијег дочекају рождество Онога који јесте љубав, радост и спасење, Витлејемског Богомладенца Исуса Христа.“

Дакле, све  би ово било добро и тачно, да се овај  факултет држи јеванђеоског принципа, да преко школованих кадрова, може да  оствари исправно тумачење православне вероисповести, не само у данашњем савременом друштву, него и за све  будуће нараштаје  који буду дошли. Једино што је тачно из овог саопштења свакако је констатација да се пред Православним богословским факултетом „налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога - свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву.“ Међутим, овде постоји једна једина    разлика. Ови се захтеви и принципи не  поштују и  не  остварују! Односно, Православни фкултет се определио декларативно за исправно учење, али системски се та иста декларативност не  примењује.

Зашто је ово овако? Није могуће да на  овом факултету  врше предавања људи који имају кривоверне ставове, које износе јавно, рецимо попут Порфирија Перића и Игњатија Мидића.  А да не  говоримо да поједини професори, богослови и свештеници, након завршетка овог факултета одлазе на разне протестанске  факултете и ватиканско свеучилиште, да тамо докторирају, и поново се  враћају на православну њиву да сеју кривоверно семе. И не само то, него чак шта више  овај исти Православни факултет дозвољава  одбрану докторских дисертација на темама које  нису православног садржаја, заправо које  заговарају протестанске  и римокатоличке  идеје. Све  више се испољава тенденција узимања неправославних ментора, чак и за православне теме, као што је случај са протођаконом Љубомиром Ранковићем, који је за своју докторску дисертацију са  темом Крсна Слава у Срба узео протестанског ментора, др Димитрија Попадића, иначе чувеног пентикосталца, са одбраном на  Протестанском факултету у Новом Саду???

 Само у Нишкој епархији имамо чак петорицу људи који не  заступају православље у правом светлу на  једино могући начин.  Један је професор докторирао директно на  ватиканском свеучилишту, са заговарањем екуменистичке идеје, други је као   свештеник  докторирао на православном факултету са рекапитулацијом римокатоличке теме, трећи је па опет као професор одбранио своју докторску дисертацију  у духу  западног и протестанског карактера, четврти је као свештеник завршио протестанску школу, док се пети члан ове  кривоверне  породице, без завршеног факултета  бави активно трговином, као и инвестиционим грађевинарством,  као један од  богатијих људи  у Србији.[2] Сва петорица су изузетно вредни људи, поштени људи, али који не служе својој цркви на  ваљан начин. Заправо, њих није имао ко да поучи, да их правилно припреми, како за свештенички позив, тако и за богословско разматрање и тумачење Јеванђеља, као и за професорски позив.  

   Но да се вратимо започетој теми. Дакле кад прочитамо стихове из 4. главе Прву Посланице  Коринћанима:  „тако да нас држе људи као слуге Христове и приставе тајни Божијих. 2. А од пристава се не тражи више ништа, него да се ко вјеран нађе,“ништа друго не можемо закључити него да се ови стихови односе на  свештенослужитеље,  јер су они заправо чувари Тајни Божијих, односно светих Тајни Црквених. А под појмом, да се од њих ништа друго не тражи него да се ко веран нађе,  заправо значи, да поред вере они имају испољавати и наду, љубав, трпљење, мирољубивост, пожртвовање, опраштање, поучавање у вери, молитвеност за свој народ поверен му од Бога, да стишавају свађе и посебно да се чувају свађе која води према расцепу (1. Кор. 11, 16), него да сви једно говоре по питању вере (1. Кор.1, 10)! Према  овом и оваквом тумачењу вере у Господа Исуса Христа, сама реч управитељ, на  основу свог значаја и тумачења, не  може имати сва ова наведена својства, јер реч управитељ, не подразумева трпење, опраштање и милосрдност, већ напротив, тражи стриктно послушнички однос, свих особа према једној особи,  што нигде не пише у Јеванђељу.“

Вук Караџић у свом преводу Новог Завета, у Првој Посланици Коринћанима, у 4. Глави, 1 и 2 стиха, користи реч  пристав, која ближе објашњава улогу  и позив свештенослужитеља, који је заправо слуга Божији. Као потврду јасне и прецизне разграничености, да свештенослужитељ није исто што и управитељ, према преводу Новог Завета  од стране Светог Архијерејског Синода, сазнајемо нешто касније од апостола Павла у 12 глави, 28. стиха, где децидно пише:  „и једне дакле постави Бог у цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, а по том чудотворце, онда дарове исцјељивања, помагања, управљања, различне језике.“

Дакле, као што и можемо приметити, у овом стиху, прво се помињу апостоли (који су рукополагали епископе, а ови па опет нешто касније, и епископе и евештенике, као и ђаконе, како би обављали Божију службу), потом се  набрајају независно једни од других по својој обавези, али у слози и складу црквене  заједнице: пророци, учитељи, чудотворци, исцелитељи, помагачи, управитељи и људи који говоре раличите језике.

Да свештенослужитељ није  никакав управитељ, онако како то појединци  желе да прикажу, већ да  су у питању слуге Божије, потврђује нам и 14. глава, исте Посланице, где се чак и не помињу управитељи. Кад приступимо читању Посланице Ефесцима, имамо опет исту појаву, где нема помињања управитеља, јер апостол каже: „и он је дао једне апостоле, а једне пророке а једне јеванђелисте, а једне пастире и учитеље“ (Еф. 4, 11). Односно, Бог је дао свештенослужитељима службу помирења, а не да  буду управитељи, како би се  људи међусобно измирили и са том измиритељском љубављу, и мају могућност да потраже помирење са Богом (2.Кор. 5,18 – 20). Другим речима речено, само Христос има апсолутну власт над људима (1.Кор. 15, 27; Еф. 1, 20 – 22), који и једино може да управља људима, јер су верници само њему подчињени (Мат. 7,29; Кол. 1,13), као свом Спаситељу, који управља својим народом (1. Мојс. 32, 12 – 13; Иса. 55, 4; Јован, 10, 4; Гал. 5, 18)!

Имајући у виду све  ово што смо навели, заправо слободно можемо рећи да нико од људи нема  моћ и право управљања човеком, чак ни анђели, као ни демони, кад  човек испуњава вољу  Божију и Закон Божији, живећи у духу љубави Христове. Свештеници јесу посленици Божији (Рим. 10, 15), али нису управитељи и заповедници, него само могу да буду проповедници – гласноговорници, који чувају и употребљавају свете Тајне, као и вршење богослужења, који објављују Реч Божију са пооучавањем и објавом гласа мира, доброте и љубави Божије.

И на  крају, без икакве  намере за било каквим видом полемисања, желимо да напоменемо да смо сви у обавези да правилно тумачимо и преносимо Речи Божије, као речи које утвђују људе у вери. Благодат Божија која тачно и прецизно поучава верне  како требају да схвате веру, јача је  од сваке докторске дисертације. Кад би учење и поучавање Православних професора доктора, било тачно и прецизно, онако како то од нас тражи јеванђеоско поучавање, онда  би сваки доктор правславних наука био у истој равни са верницима који поседују благодат Духа Светог, где  би се испољавала вера која није у мудрости људској (1.Кор. 2, 5), него да делује потпуно сагласје  (Рим.12, 16), јер не проповедамо себе  него  Господа Исуса Христа, као слуге Његове (2. Кор. 4,5). Заиста је потребно, према дару благодати Божије који смо примили од Духа Светог (Еф. 3, 7), како би смо сви разумели шта је дубина и ширина  и висина  духовна (Еф.3, 18), да она буде  претежнија  од сваког разума људског, како би  деловали  према црквеном учењу.  Јер Закон Божији поставља људе за свештенике који имају слабост (Јевр. 7, 28), како би се научили правди и вери у Христа, ради творења и проповедања хришћанске  науке, према апостолском учењу, ради  сопственог поучавања, као и  свих људи, који су поверени свештенослужитељу,  који треба да  приме  истину! А сви они који не  наставе правило вере, постају кривоверници!

Ако се овако настави са разграђивањем вере,  кад Син Човечији други пут буде дошао на свет по Његовом обећању, не само да неће наћи веру у свету (Лука, 18, 8), него је  нигде  неће наћи  ни у Српској Цркви међу свим свештеницима, епископима  и патријархом на челу!  Јер у нама самима има веома мало или чак нимало   разумно - праведних  људи (Рим. 10 – 11), зато што „нема страха Божијега пред очима њиховим“ (Рим. 3,18). Зато нам се ваља молити Богу свагда да се отвори ум сваком људском бићу, како би разумели Јеванђеље (Лука, 24, 45), како за  невернике, тако и за  вернике, како за свештенике, тако и за епископе, како за богослове и професоре,  тако и за докторе наука.

 А многи ће    људи   „говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом. За то гледајте и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах учећи са сузама свакога од вас. И сад вас, браћо, предајем Богу и ријечи благодати његове, који може назидати и дати вам нашљедство међу свима освећенима“ (Дела ап. 20, 30-32).

Јеванђеље нам поручује  да је Господ одабрао своје ученике,  да буду слуге Новом Завету, не по слову него по духу; јер слово убија, а дух оживљује (2. Кор. 3, 6)! Дакле, дух служи а слово управља и заповеда. Зато се и чудимо да се многи окрећу неком новом учењу, од онога које  је  чувано у Цркви Христовој, још од њеног настанка (Гал.1, 6).  И свако ко  мисли да има знање по основу ума свог, само вара себе (Гал. 6, 3), кривотвори истину и  наводи недужан народ да погрешно приступа вери у Христа!

И на крају, рећи ћу Вам још једну појединост. Ја сам одрастао у порти Цркве Христове, ту се обучио и научио вери у Христа. Имао сам дивног свештеника-слугу Божијег,[3]  који ме  је  научио црквености, као и сви богословски професори који су ме упућивали и припремали за хришћански живот. Сви они су били одани светосавском духу. Реч управитељ, никад нико није споменуо.  Ја нисам докторирао на Православном факултету у овоземаљској Цркви, већ сам добио   благодат  Бога Оца и Сина и Светога Духа, да у рангу професора доктора јеванђеоске  науке,[4] као ипођакон Душан Миљковић, кога је рукоположио епископ нишки Иринеј, могу да проповедам и тумачим Речи Божије! Имајући у виду да имам зреле године  живота, као и  огромну одговорност пред Богом за наречену ми благодат, коју примих без било какве  моје  заслуге, већ искључиво вољом Господа,   као Његов слуга, и као слуга испод свих слугу     Божијих, износим и проповедам право учење, које снажи Цркву Христову, поучавајући верне  и неверне људе, како би сви могли да се потруде у спасењу своје душе! Дакле, истичем само своју одговорност, да преносим Речи Божије, онако како сам их примио и како пише у Јеванђељу, да би их народ прихватио на путу свог спасења душе. И ништа више од тога! Сујету, гордост, надимање било које врсте, лицемерство, борба за славу земаљску, егоизам било које  врсте, слободоумност, филозофирање велико, разно умовање, додворавање било коме  ван контекста речи Христових, мржњу према  непријатељу, среброљубље, итд,  апсолутно одбацујем, имајући свагда на  уму:  веру, наду и љубав!