Српски народ је доживљавао Јеванђеље и то сведоче саме речи, које је народ изговарао, јер такве речи може да изговара само народ, који доживљава Јеванђеље. Прво српски поздрав помаже Бог, Бог ти помого, збогом или с Богом, - те речи изговара народ, који живи с Богом и коме Бог помаже.

Осим тога, српска реч незнабожац – то је чисто српска реч и осим Срба нико нема ту реч. Види Вуков и Синодски превод Јеванђеља, они једнако преводе наведено пророчанство о доласку Спаситеља: „И (Исус) оставивши Назарет дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим, да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија“ (Мт.4:13-16).

То код Срба „Галилеја незнабожачка“, на грчком је то „Галилеа тон етнон“ и отуда је реч „етнички“, а на црквенословенском је то „Галилеа јазик или јазическаја“. Срби тачно говоре за народ, који не зна истинитог Бога: тај народ не зна Бога, тај народ је незнабожачки. Јер српски народ је доживљавао Jеванђеље и знао је истинитог Бога, а данашњи народ не доживљава Jеванђеље и зато не зна истинитог Бога. Тако је Србија сада постала Галилеја незнабожачка, а црквени свештеници су постали свештеници незнабожачки, тј. постали су жреци незнабожачки.

И у Цркви могу бити незнабошци

И хришћани могу бити незнабошци ако они имају у суштини исте мисли и жеље и осећања као незнабошци. Духовно речено, такви хришћани имају блуд срца и о томе говори Сам Бог у Псалтиру: „Четрдесет година негодовах на тај род (јеврејски), и рекох: свагда заблуђују срцем, и они не познаше путеве Моје, тако да се заклех у гневу Мојем: да неће ући у покој Мој“ (Пс.94:10-11). Шта значи то: „да неће ући у покој Мој“, шта је то покој Божији? То је царство Божије унутра у човеку, то је по апостолу Павлу „правда и мир и радост у Духу Светоме“, то је покој Божији. Према томе, у тај покој Божији, у то царство Божије неће ући ниједан хришћанин, који блуди срцем. Јер ако хришћанин има у суштини исте мисли и жеље и осећања као незнабожац, он у суштини има исто срце као незнабожац и због блуда срца он неће ући у покој Божији, тј. у царство Божије.

Господ заповеда хришћанима да не буду као незнабошци и говори у Jеванђељу: „Не брините се дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или шта ћемо оденути? Јер то све незнабошци ишту: јер зна Отац ваш небески, да треба вама то све. Него иштите најпре царство Божије и правду његову, и све то ће се приложити вама. Не брините се дакле за сутра, јер сутра бринуће се о својем: доста је сваком дану зла својега“ (Мт.6:31-34).

Господ говори, да „то све незнабошци ишту“, да они брину и говоре: „шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или шта ћемо оденути“, али то је за хришћане блуд срца и због тога неће ући у покој Божији. Али опет Господ допушта неку дневну бригу и каже: „не брините се за сутра“, што значи да је допуштена нека дневна брига за тело, с тим да та брига не пређе у молитву личну или црквену, кад хришћанин стане на молитву. Јер ако та брига пређе у молитву, та брига је очигледно – блуд срца.

А кад се каже „блуд срца“, ту се пре свега мисли на жеље и љубав срца, кад се срце окреће од Бога и Божијег царства и предаје се свету и земаљском царству. Тако кад хришћанин стане на молитву, а његово срце мисли и жели нешто земаљско, то је већ блуд срца. Тако исто кад хришћанин дође у Цркву и не тражи Божију благодат, него тражи нешто земаљско, то је већ блуд срца. Господ је рекао, да незнабошци само траже земаљско, па ако и хришћани траже исто као незнабошци, онда су они лицемери, они су лажни хришћани. И они су тада за душевну болницу, јер ако човек не зна шта тражи у Цркви и ако не зна да се у Цркви тражи небеско а не земаљско, он је за душевну болницу. Такви су данашњи лицемерни хришћани, такви су данашњи лицемерни епископи и свештеници, па такви су и многи данашњи лицемерни монаси.