У последње време, све чешће смо сведоци дубоких подела унутар православног света, изазваних темама као што су екуменизам, унијаћење и питања црквене дисциплине. Један од најгласнијих критичара ових појава у Србији је отац Симеон, игуман манастира Рукумија.

Његов став против екуменизма, као и инсистирање на очувању чистоте вере, подсећају нас на континуитет борбе за идентитет православља, нарочито у контексту односа са Католичком црквом.

Унијаћење, које се историјски односило на покушаје насилног или дипломатског приближавања православних католицима, за многе је и данас симбол компромиса који се чини на рачун истине. Православни верници често истичу да је дијалог могућ само ако се поштује историјска истина Великог раскола из 1054. године, када су католици напустили Једну Свету Саборну и Апостолску цркву. Питање јединства Цркве, међутим, и данас остаје веома осетљива тема. Многи екуменистички напори се критикују као површни и недовољно укорењени у покајању и враћању древној вери.

Игуман Симеон подсећа на једноставну, али снажну поруку: без Истине, Љубави и покајања, јединство губи свој смисао и постаје протокол потчињавања, подсећајући на ,,хипи комуне". У његовим јавним иступима често се може чути ехо светоотачког учења, који позива на чување вере „коју једном примисмо од светих апостола.“ Његова критика иде и даље од теолошких питања – он се усуђује да јавно говори о моралним слабостима унутар саме Цркве.

Овде долазимо до сржи једног од највећих изазова наше епохе: како православна Црква може да задржи свој ауторитет и морални интегритет ако неке њене вође, оптужене за озбиљне преступе, попут рецимо педофилије, остају на својим позицијама, док се прогоне људи попут покојног епископа Артемија и оца Симеона? 

 Овакве појаве остављају горак укус и указују на озбиљне двоструке аршине, што уместо да нас јача као СПЦ управо нас изнутра подрива. Нама је најпре потребан дијалог унутар саме СПЦ и верног народа, потребан нам је велики Црквено - народни Сабор, јер овако делује да смо се сви погубили у шумовима у комуникацији.

Поред овога, узнемирује и ћутање Српске православне цркве или њено млако обраћање поводом друштвених немира који потресају Србију. Верни народ, који јесте тело Цркве Христове, са правом вапи за директним пастирским обраћањем Патријарха, барем у мери у којој је то радио патријарх Павле. Његова реч је увек била јасна, смирена и снажна, усмеравајући народ ка истини, правди и љубави. У овим тешким временима, тишина Цркве није само одсуство речи већ и одсуство утехе коју она мора да пружи свом народу.

Питање је да ли се овде ради о заиста теолошким разликама или о дубоко укорењеним структурама моћи које бране своје позиције. У времену када су људи све више разочарани у институције, Црква је позвана да буде пример светости и истине. Уместо што се унутрашњи конфликти користе као повод за поделе, управо ти изазови могу бити прилика за преиспитивање и обнову.

Православна вера није само догма – она је живот у Христу. Она позива на покајање, али и на непрекидну борбу за истину и правду. У том духу, гласови попут оца Симеона подсећају да Црква није институција у служби власти, већ заједница верних окупљена око Христа. Ако се повратимо тим вредностима, православље ће опстати и у најтежим временима.