Апостол Павле је питао ученике у Ефесу: „Јесте ли примили Духа Светога кад сте поверовали (у Христа)? Они рекоше њему: нисмо ни чули да има Дух Свети. А (он) рече њима: у шта се онда крстисте? Они рекоше: у крштење Јованово. Тада рече Павле:
Јован дакле крсти крштењем покајања, говорећи народу, да верују у Онога, Који иде за њим, то јест, у Христа Исуса. Тада (они) чувши крстише се у име Господа Исуса; и кад положи Павле руке на њих, дође Дух Свети на њих, (и) говораху језике и прорицаху“ (Дап.19:2-6). То исто питање поставља се свим хришћанима: јесте ли примили Духа Светога кад сте поверовали (у Христа)? А боље је рећи: јесте ли доживели Духа Светога кад сте поверовали? Јер „кад положи Павле руке на њих, дође Дух Свети на њих, (и) говораху језике и прорицаху“, то значи, кад су примили Духа Светога они „говораху језике и прорицаху“, и то значи да су они доживели Духа Светога, да су познали Духа Светога из доживљаја, из искуства. По учењу светих Отаца сваки хришћанин добија благодат Светога Духа још на крштењу, али обично ту благодат брзо губи и онда целог живота мора да тражи изгубљену благодат и тек на крају молитвама светих Отаца и Матера може поново да прими благодат Светога Духа. Али без обзира на то, циљ хришћанског живота је задобијање благодати Светога Духа, и неки су стекли ту благодат још за живота, мада мало њих, по светим Оцима – један између неколико хиљада хришћана. То опет потврђују Дела Апостолска на дан Педесетнице, где се говори: „Ово је (про)речено кроз пророка Јоила: и биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на сваку плот, и прорећи ће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши усниће снове; јер ћу на рабе Моје и на рабиње Моје у оне дане излити од Духа Мојега, и прорећи ће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доле на земљи, крв и огањ и пушење дима: сунце ће се преобратити у таму, и луна у крв, пре него дође Дан Господњи велики и славни. И биће, да ће се спасти сваки, који год призове име Господње“ (Дап.2:16-21). Међутим, ту благодат ми не видимо данас, осим што има скривених стараца који су стекли ту благодат Светога Духа. Па ипак, по светим оцима, циљ хришћанског живота је задобијање благодати Светога Духа, јер без те благодати човек није рођен од Бога и није у сродству са Богом. То потврђује и Сам Господ и говори Никодиму: „Не чуди се, што ти рекох: ваља вам се родити свише. Дух дише, где хоће, и глас Његов чујеш, али не знаш, откуда долази и куда иде: тако је сваки (човек) рођени од Духа“ (Јн.3:7-8). А шта бива ако се не проповеда у Цркви духовно рађање и ако хришћани не знају циљ свог живота? Тада се не проповеда најважније и што је главно, и тада се проповеда јерес. Данашња јерес је слична јереси рационалиста, против којих се борио свети Григорије Палама, јер код рационалиста сва вера се држи на уму и разуму и на земаљској благодати и на умишљеној божанској благодати. Јер не може човек да тражи и земаљско и Небеско царство, него од једног мора да се одрекне. Јер Небеско царство је унутра у човеку, то је духовно царство, то је благодат Светога Духа и ту благодат не може да стекне човек, који тражи земаљску благодат. Зато је Господ заповедио: „Иштите најпре царство Божије и правду његову, и све то (земаљско) ће се приложити вама“ (Мт.6:33). Жеља за земаљским може бити на изглед природна и добра, али она је погубна ако одбаца жељу за Небеским, јер не можеш имати и једну и другу жељу. О томе говори Апостол: „Ја греха не знадох, осим кроз закон: јер не знадох за похоту, да закон не каза: не пожели. Али грех узе повод од заповести и произведе у мени сваку похоту... и ја умрех: и нађе се мени заповест, која је (дата) на живот, (да) она је на смрт; јер грех узевши повод од заповести, превари ме и умртви ме њоме“ (Рим.7:7-11). Апостол каже: заповест не пожели (земаљско) изазва у мени сваку жељу (земаљску) и уби ме, умртви ме. Апостол говори да земаљска жеља убија човека, јер жеља за земаљским одбаца жељу за Небеским и тако убија човека. Али јеретици могу рећи: не може духовно рађање да се проповеда слабим хришћанима, и апостол Павле је говорио таквима: „И ја, браћо, не могох вама говорити као духовнима, него као телеснима (плотскима), као младенцима у Христу (као малој деци). Млеком вас напојих, а не јелом: јер и не могосте: па ни сада још не можете, јер сте још телесни. Јер где су у вама зависти и свађе и расправе, зар нисте телесни, и зар не ходите по човеку“ (1Кор.3:1-3). Да, али Апостол одмах затим исправља њих и говори им: „Не знате ли, да сте ви храм Божији, и Дух Божији живи у вама? Ако неко поквари храм Божији, поквариће њега Бог: јер храм Божији је свет, а то сте ви. Нико себе да не прелашћује: ако неко мисли мудар бити међу вама у овом веку, нека буде јурод, да би био премудар. Јер мудрост света овога глупост је пред Богом“ (1Кор.3:16-19). Тој јереси рационализма нарочито су склони Грци и зато их Апостол изобличава и говори им: „Нико себе да не вара: ако неко мисли мудар бити међу вама у овом веку, нека буде јурод, да би био премудар. Јер мудрост света овога (тј. рационализам) је глупост пред Богом“. И опет: „Ми смо јуроди Христа ради, а ви мудри (рационалисти)...“ (1Кор.4:10). Апостол захтева од свих хришћана да буду духовни и јуродиви за свет, а нарочито епископи, свештеници и монаси, па ако они не знају циљ хришћанског живота, зашто онда узимају чинове и намећу се да воде друге? Јер они тако саблажњавају друге, они су јеретици (рационалисти) и о њима је прорекао преподобни Анатолије Оптински: „Према томе, сине мој, кад видиш рушење Божанског реда Цркве, отачког Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, иако ће можда понекад скривати своје нечестије (безбожност), и они ће кварити веру неприметно, да би што више успели (постигли), прелашћујући и привлачећи неискусне (хришћане) у мреже. Прогон неће бити само на пастире, него и на све рабе Божије, јер демон, који води јерес, неће трпети благочестије (побожност). Познај те вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу и властољубљу: то ће бити и клеветници и издајници, који сеју непријатељство и злобу... Али тешко ће бити у те дане монасима, који су се снабдели имовином и богатством, и из љубави према спокоју биће спремни да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест говорећи: ако ми сачувамо и спасимо обитељ, Господ ће нам опростити. Несрећни и заслепљени (монаси) не помишљају на то, да ће уз јерес ући у обитељ демон, и тада она већ неће бити света обитељ, него прости зидови, одакле ће одступити благодат“. Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|