Пракса је показала да – ако ради причешћа, постом савладавам своје тело и себе, онда добијам и тај важан осећај - да нисам достојан! Али такође јасно осећам и слободу да и поред своје недостојности приступим Светој чаши. Другим речима имам и страх Божји и веру, без чега се иначе и не прилази причешћу.

Прво питање: Да ли је за причешће потребна нека припрема у виду неког труда?

Потребна је.

Друго питање: Да ли Црква препоручује бољи труд од молитве и поста?

Не, молитва и пост су основа сваког духовног напретка.

 Треће питање: Зашто онда да не примењујемо најбољу припрему за сусрет са Најузвишенијим?

Владике и свештеници који заступају причешћивање коме не мора да претходи појачан труд, имају два образложења. Једно је да практично нико није достојан причешћа телом и крвљу Господа, те да стога не морају вреници да се превише оптерећују неким трудом и настојањем око причешћа. И друго: ако редовно постимо среду и петак и све постове, можемо се у свако доба причестити без додатног поста или настојања.

Одмах да кажемо да реч „достојан“, у првом образложењу, уопште не објашњава суштину овог питања. Права реч је: Смем ли, имам ли право, да се причестим непажљиво? Што начелно значи – да ли ја довољно поштујем свето причешће, крв и тело Господње?

Већ на ово питање не иде олаки одговор. Тешко би нам ко рекао да не морамо довољно да поштујемо свето причешће.

Поштовање, а још више љубав се, међутим, најбоље исказује трудом. „Ако ме љубите, заповести моје држите“- налаже нам Господ. (Јован 14,15). По учењу Цркве највећи и најбољи труд јесте пост - то јест савладавање свога тела како би се Христово тело сјединило са нашим!

И зашто не примењујемо најбољу припрему за најузвишенији сусрет?...

Боље припреме од  поста (да не кажемо изгладњивања) свакако нема! По Светим оцима „Пост је мајка врлине“ (Св Јован Златоусти), „Основа наших подвига“ (Свети Тихон Задонски), „Начело и основа сваког духовног деловања без кога ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти“ , (Преподобни Доротеј Палестински), „Крило молитве на путу ка небу“ (Св. Василије Велики), „Без телесног поста није могуће савладати страсти“ (Свети владика Николај), „Без поста човек није способан да се бори против демона“ (Свети Јован Кронштатски), итд.

Наравно уз сваку поуку о посту Свети оци упозоравају да се постом не заокружује труд, него да је потребно трудити се у свакој врлини да нам пост не би био на штету, али - нико од отаца не каже да ако се негују све врлине, пост може и да се занемари, него напротив, сви пост одређују као предуслов свих врлина.

Пракса је показала да – ако ради причешћа, постом савладавам своје тело и себе, онда добијам и тај важан осећај - да нисам достојан! Али такође јасно осећам и слободу да и поред своје недостојности приступим Светој чаши. Другим речима имам и страх Божји и веру, без чега се иначе и не прилази причешћу.

На питање – зашто не постити, обично иде један неаргументовани одговор:  „У реду, постити у време поста, али не мора мимо поста“.

Али онда се намеће питање - Зашто се причешћујемо ако не желимо да се потрудимо за прилазак светој чаши? Каква је то жеља за сједињењем са Господом, ако није праћена вером и страхом Божјим?

Уосталом зар није прва проповед Господња – покајте се? Господ је само неколицини одабраних рекао – хајдете за мном. Ако причешће упорно стављамо изнад покајања, онда се ми уздамо у неку магију. Причешће треба да буде печат нашег труда, круна нашег настојања, јер наше настојање, а не наша достојност, удостојава нас Христовог дара.

Али на овај наш став иде друго образложење заговорника причешћивања без посебног труда, које практично тврди да нам посебно настојање није неопходно, него да већ само наше припадање Цркви и живот у Цркви подразумева и наше настојање да се причешћујемо, и да је наше живљење животом Цркве довољно да смемо слободно да примамо свете тајне.

На ово имамо кратко питање: Да ли је довољно љубав само начелно исказати, или је она непрекидно на испиту и не исказује ли се све изнова и изнова?

Драган М.