Срби су горди кад одбацају вековно свето Предање, како је их је Бог научио да се спашавају и како су се вековима спашавали. На тај начин они одбацају свете српске Оце и Матере и узимају јеретике за своје учитеље.

По светим Оцима, сви јеретици су горди и они не могу да избаце тај грех из себе, а гордост је њихова основна особина као и њиховог оца ђавола.

+ + +

Основна разлика између монаха и свештеника није у безбрачности и брачности, јер може и свештеник да живи формално брачно а у ствари безбрачно, него основна разлика се односи на благодат свештенства. Наиме, обичан монах може и мора да крије своју монашку благодат, док свештеник не може и не сме да крије своју свештеничку благодат, иначе он нема благодати. Јер сама реч говори, да свештеник освештава друге, иначе он није свештеник ако не освештава друге, а то значи да он мора да пројављује свештеничку благодат, ако је има. Тако говори апостол Павле: „Ја сам најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију. Али благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат Његова, која је у мени, не беше празна, него се потрудих више од свију њих: али не ја, него благодат Божија, која је са мном“ (1Кор.15:9-10).

Апостол говори хришћанима: све што сте ви од мене видели и доживели у Цркви, ништа то нисам учинио ја, него благодат Божија, која је са мном. То исто мора да говори и сваки епископ, свештеник и јеромонах, иначе он нема свештеничку благодат. И пошто монах обично крије своју монашку благодат, зато није лако утврдити да ли је он прави или лажни монах, а за свештеника је лако утврдити да ли је прави или лажни, јер он мора да освештава друге Божанском благодаћу, иначе он је лажни свештеник. То потврђује сам чин рукоположења свештеника, кад се говори у цркви: „Божанска благодат, свагда немоћно лечећи и оскудно допуњујући, поставља (име рећи) најпобожнијег ипођакона за ђакона (или најпобожнијег ђакона за свештеника, или најпобожнијег свештеника за епископа); зато се помолимо за њега, да сиђе на њега благодат Свесветога Духа“.

У свештенству све савршава Божанска благодат, а не епископ, као што говоре данашњи јеретици. Не даје епископ Божанску благодат, него епископ само призива Божанску благодат, „која немоћно исцељује и оскудно надопуњује“. То значи, да ће од тог тренутка Сам Бог давати силе свештенику да служи Цркви, ако је најпобожнији, или ће то рукоположење бити на осуду епископу, свештенику и свима у цркви, ако он није најпобожнији, као што је речено.

Раније у Српској Цркви можда се и бирао најпобожнији до Другог светског рата, али после тога је државна Удба контролисала избор свештенства, а данас још и масонерија, јеретици и шпијунаже. И тако данас видимо да се навукли у Цркву многи јеретици и безбожници, ово је време Апокалипсе и то је допуштење Божије. Али нека их, нека они служе ђаволу и антихристу, ипак они не могу да сруше Цркву, јер као што је речено: у свештенству све савршава Божанска благодат, и она указује ко је достојан и ко није достојан свештенства, и она указује ко је прави свештеник и ко је лажни свештеник. Данас говоре, како епископ има велику благодат и власт у Цркви, али ми видимо да њих не подржава Божанска благодат и сила, која се показује у немоћи по апостолу Павлу.

Разлика је између речи просвећење и освештавање, јер просвећење потиче од грчке речи фос, светлост и то је донекле скривено просвећење духа, док освештавање потиче од грчке речи агиос, освештан, очишћен, и ту је обавезно освештавање тела и то није скривено, јер се освештавање пројављује на телу. Према томе: мирјанин може да скрива своју подвижничку благодат и монах може да скрива своју подвижничку благодат, док свештеник не може да скрива, јер он освештава друге свештеничком благодаћу и зато не може да скрива свештеничку благодат, ако је има.

Треба имати на уму пророчанство светог Козме Етолског: „Свештеници ће бити гори од свих“, и помиње се пророчанство светог Златоуста: „У последње време од хиљаду свештеника спасиће се три“. И зато за многе данашње лажне епископе, свештенике и јеромонахе боље је да се повуку и да спашавају себе, него да лажно освештавају друге. Осим тога, сада готово да немаш кога да освештаваш, пошто су садашњи људи горди и недостојни светог причешћа и било каквог освештавања. Срби су горди кад одбацају вековно свето Предање, како је их је Бог научио да се спашавају и како су се вековима спашавали. На тај начин они одбацају свете српске Оце и Матере и узимају јеретике за своје учитеље. По светим Оцима, сви јеретици су горди и они не могу да избаце тај грех из себе, а гордост је њихова основна особина као и њиховог оца ђавола.

Беседа изговорена на празник Светог Игњатија Богоносца Антиохијског