Више је добрих него злих

Христос се роди, синови и децо!

У време оно када се Спаситељ света роди у худој пећини Витлејемској сав свет беше у очајању због духовне немоћи и моралног пада.

Рим је био очајан и поред своје државне величине; Јелада очајна и поред многе мудрости својих философа; Мисир очајан и поред нилског богатства; Индија очајна и поред своје природне чаробности; Израиљ очајан и поред закона и пророка. Тако и сви остали народи и племена на земљи. Очајање није произашло од телесне глади него од духовне, нити од материјалне оскудице него од моралне. Сав свет се жалио на оскудицу у људима, на немање правих људи, који би дисали истином, ходили и водили правим путем и творили правду. Свуда се јадиковало на слепило вођа и вођених, и на поквареност свију и свакога, и горњих и доњих. Ни сила ни мудрост ни богатство нису могли излечити свет од блиске пропасти, као што је пророк из давнине вапијао: Ни силом ни мудрошћу ни богатством хвалимо се. Предвиђала се пропаст света баш кад је спасење било на прагу.

И баш кад се свуда с уздисањем говорило, да само Бог може избавити свет, Бог се јавио у свету видљиво и телесно. Христос се родио.

Па ипак у то мрачно време свеопштег пада и очајања свет није био без правих и праведних људи. У Новом Завету Божјем говори се о праведном Јосифу, сроднику свете Богомајке. Па се говори о мудрим звездарима из далеких земаља, који пођоше за звездом да траже новорођеног Цара Спаситеља; па о пастирима којима због њихове незлобности најпре би јављено о рођењу Сина Божјега; па о старцу Симеону Богопримцу који „беше праведан и побожан и дух свети бијаше у њему“; па о удовици Ани Фануиловој „која не одлажаше од цркве и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом“; о римском капетану у Капернауму који својом вером постиде старешине јеврејске; о црнцу царице арапске, који имаше велику чежњу за истином те потражи савета од апостола Филипа; о девојци Тавити „која бијаше пуна добрих дела и милостиње“; па о четовођи Корнилију који „бијаше побожан и богобојазан са целим домом својим и даваше милостињу многим људима“; па о богобојазној жени Лидији у Тијатири; па о Коринћанину Јусту „који поштоваше Бога“. Па кад је у оно и онакво време било правих људи, великих праведника, безазлених срца и честитих карактера, како то да у ово наше хришћанско време неки говоре да нема правих људи у свету? Немојте им веровати, браћо, јер знано или незнано они хуле на Господа нашег Христа и на Духа Божјега Утешитеља. Као да је ваљда Христос онемоћао да у наше доба ствара онакве херојске душе и славне карактере какве је стварао на милионе и милионе кроз пуних 19 векова! И као да је Дух Свети изнемогао да разгорева у срцима људским огањ божанске љубави, и да теши, и да снажи, и да блажи, и да препорађа и преображава, и да побуђује на покајање и бодри на исправљање! Или се ваљда Господ наш сасвим одвојио од рода људског и удаљио од нас? То не може бити. Јер је рекао следбеницима својим: „Ево ја сам с вама до скончања времена“. Ако ли је пак Он са нама, како да нема правих људи међу нама? То ваистину не може бити.

Ми верујемо, да у свима народима целога света има пуно добрих људи, а знамо поуздано да у нашем српском православном народу има врло много правих правцатих људи. Ако нам они злорекци почну говорити о злотворима у нашем народу, па именују десет или двадесет таквих злотвора, ја и ви ћемо моћи да им говоримо о хиљадама људи који нису злотвори него добротвори. Ако стану јадиковати, како се сав свет покварио, и како су свуда сами лопови, кривоклетници и лажови, ми ћемо их натерати да наброје такве неваљалце; па кад нам они наброје 50 или 100, ја и ви ћемо рећи, да жалимо што их и толико има и желимо да таквих никако нема међу нама, али да ми знамо небројене хиљаде људи који никад не лажу, и који се боје криве клетве као ватре живе, и који ће пре своје прсте одсећи него што ће украсти. Ако ли нам кажу, да је распусност и развратност преовладала у нашој земљи, ја и ви ћемо им опет навести хиљаде примера честитих супруга, добрих матера, брижних и богобојазних удовица, чедних и светих девојака. Ако ли нам они злорекци, који воле да увеличавају зло, кажу да су сви људи постали отмичари, кријумчари, фалсификатори, неправедни гомилари блага, ја и ви ћемо им викнути у уши, да у овој земљи има милиони сељака и занатлија, и хиљаде државних чиновника и службеника, који својим знојем и поштеним трудом зарађују хлеб за себе и своју породицу.

Не хвалимо се кад кажемо да је наш православни народ у огромној већини честит и поштен народ, побожан и родољубив, вредан и умерен, милостив и великодушан. Бог види да сте такви и ви сви, који сте јутрос поранили да у храму Божјем прославите Рођење Сина Божјег; да му се поклоните као некад учени звездари персијски и простодушни чобани витлејемски; да му захвалите што се спустио у овај свет са престола вечне славе ради спасења људи, и да му отворена срца и грла запевате: Рождество твоје, Христе Боже наш, засијало је у свету као светлост разума. Ко осећа да није такав, и да себе не може да стави у ону добру већину нашега народа, нека се још данас покаје и отпочне поправљати. То покајање грешника, уз клицање праведника, јесте дар који Христос најрадије прима у овај дан Свога Рођења.

Слава Христу што се није удаљио од нас, и што Свети Дух његов није изнемогао у нашем народу, него увек силно дејствује на праведнике да се утврде у правди и на безаконике да се покају и исправе. Под упливом Христовога Духа ми видимо да се у ове дане народ свуда поправља. Нека дакле заћуте они језици који испунише сав ваздух виком, како међу нама нема више правих људи, ни хришћана, ни карактера, ни родољуба!

Упитајмо их да ли се они сећају у какву је пустош и пропаст завалио прошли рат нашу земљу? Ко дакле подиже ову земљу из развалина и пепела? Ко је за ових 20 година слободе изида, оправи и поправи, напуни и испуни, засади и обради, очисти и украси, тако да јој је лице светлије него што је било и пре рата? Ко то све изврши, да ли људи или нељуди? Ми кажемо с пуним уверењем људи а не нељуди.

Ко оправи порушене храмове и светиње, и построји хиљаде нових цркава Богу и Божјим свецима за минулих 20 година и увек их још подиже? Да ли људи или нељуди? Заиста, не нељуди него прави људи, истински хришћани задужбинари, потомци задужбинара Немањића и савременици задужбинара Карађорђевића.

Ко основа у наше време толике потпорне фондове за просвету, за веру, за сиротињу? Ко подиже толика склоништа за осамљене старце и старице, и толике трпезе за сиромахе и домове за сирочад, за слепе, за осакаћене и измучене? Ко разви међу нама небивалу ужурбаност за многе добротворне делатности? Да ли душевни или бездушни? Заиста, душевни и милостиви то учинише и чине.

Ко то пали кандила по толиким домовима? Ко то слави свеце Божје као крсне славе? Ко то испуњава храмове Божје и уз постове жури путиру на причешће светом крвљу Христовом, сада као и некада, и више сада него некада? Ко то у масама пева духовне богомољне песме и химне по свој земљи српској? Какве то масе жена и људи излазе на гробља сваке суботе и још више сваких задушница, те покривају гробове запаљеним свећама као сунчаним цвећем? Да ли они који знају за онај други Божји свет или који не знају? Очигледно, они који то знају.

Заиста као што наш народ никад није био без великих јунака, жарких родољуба, истинских духовника, славних карактера, тако ни данас није без њих. О, браћо моја, не поводите се за онима којима је само мрак пред очима, јер им је у души мрак, без светлости Божје, као у души мрачнога цара Ирода. Не слушајте их кад због нешто кукоља у пшеници проглашују сву пшеницу кукољем. Него се молите Домаћину света, да пшеницу умножи, а кукољ стукне и угуши.

Сетите се како је Господ наш укорео апостоле кад су Му рекли да немају хлеба за пет хиљада гладних људи, јер су имали само пет хлебова. Он није хтео дозволити да се каже нема макар се имало и тако мало на тако многе. Следујући тој Науци Христовој Срби су одувек говорили: Имамо, даће Бог! Реч немамо избегавана је као проказа. Јер ко има Бога, тај има или нада се имати све што је потребно. Ако има и пет правих људи у једноме граду са пет хиљада неправих,оних петорица могу, кад Бог благослови, да нахране својим духом и карактером свих пет хиљада духом изгладнелих и карактером ослабљених. И остаће још на претек, да се и други могу истином нахранити и љубављу напојити, исправити и препородити, и обратити од зла на добро, од негативности на позитивност, од синова мрака у децу светлости.

Па кад знате све то, браћо и сестре, не ћутите пред оним очајницима који вичу: нема више правих људи, или нестало је карактера међу Србима! Не ћутите него их ућуткајте снажним одговором: То није истина; имамо, имамо, имамо врло много правих људи, а Бог ће дати да их имамо и више. Бог ће дати, реците, да неправи и недобри људи сасвим ишчезну из овог народа као што дим ишчезава. Да би били и остали свети народ Христов, како нам је од почетка указан наш историјски пут. Јер ево хиљаду година како Христос влада животом и историјом нашом, те смо због тога светињом живели, за светињу се борили, светињу за највиши идеал уздигли и због светиње мучили се и страдали, падали и устајали, умирали и васкрсавали. Сва нам је хиљадугодишња историја у знаку Христовог крста и васкрсења. И славни смо постали кроз Христа и због Христа. Ми смо као народ прославили Њега, а Он је прославио нас. Прославимо Га дакле и данас у овај светли дан Његовог Рождества, с благодарношћу и поклоњењем, решени да у име Његово о добру мислимо, добро чинимо и добру се надамо. Да би нам и Бог добро дао.

Амин, Боже дај!

Христос се роди!

На Божић 1939. године, манастир св. Жича, Епископ Николај

„Мисионар“, децембар 1939. год. бр. 12.