РЕЧ ДИОГЕНИСА Д. ВАЛАВАНИДИСА,

НА ПРЕДСТАВЉАЊУ СВОЈЕ КЊИГЕ

„ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ РАЗАРА ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“,

У РУСКОМ ДОМУ 28. ЈАНУАРА 2025. ГОДИНЕ

Поштоване даме и господо,

Пре него што почнем излагање у циљу представљања књиге ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ РАЗАРА ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, која представља моје најзначајније дело у циљу одбране Православне цркве, такође, значајно је да истакнем, да се у данашњем времену значај деструкције Православља налази високо на агенди светске геополитике и геостратегије.

У исто време, Православна вера представља носећи стуб националног идентитета сваког православног народа. Из тога се види, да када је у питању одбрана јединства Православне цркве, није реч само о еклисиолошком, већ и геополитичком и националном питању. Другим речима, то значи да је Православна вера носећи стуб српског националног идентитета, заједно са српским језиком и српским културним и духовним наслеђем.

Књига коју данас представљамо, ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ РАЗАРА ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, у правом смислу речи представља болни вапај у правцу очувања изворних вредности Православне цркве првог миленијума, и вапај, који указује на приближавање смртне опасности по опстанак наше Православне цркве, јер би „успостава катедре ‘источног папе’ била само прелазна форма ка јединству са Римокатоличком црквом. Наиме, Ватикану се жури, ради чега се - обележавање 1700-те годишњице Првог васељенског сабора 2025. године, као и заједничко обележавање Васкрса који Православна и Римокатоличка црква прослављају истога датума ове године - користи само као параван, како би се прикрио прави и крајњи циљ и намера, а то је успостава уније између Рима и Константинопоља, за шта су се фанариотски великодостојници већ изјаснили. Исто тако, Света столица и Цариградска патријаршија су се нескривено изјасниле за обнављање молитвеног и евхаристијског јединства.

 Зато је и планирано да се овај догађај уприличи баш у Никеји, у Малој Азији, данашњој Турској, где је 325. године одржан Први васељенски сабор. 

Као пример подршке Фанариотских великодостојника таквим настојањима, наводимо чињеницу да је поглавар архиепископије Фанара у САД, архиепископ Елпидофорос (Ламбриниадис) одржао предавање на тему: 'Будућност православно-римокатоличких односа у Сједињеним Државама’, на универзитету Фордхам у Њујорку, на којем се јасно и гласно изјаснио за унију са Римом».

У прилог томе сведочи и студијски документ који је представљен 13. јуна 2024. године у Риму, од стране кардинала Курта Коха, надлежног за екуменска питања, и Мариа Греча, генералног секретара Светског бискупског синода. У том документу се «сугерише» хришћанским Црквама да би у будућности требало да прихвате папу као «почасног предстојатеља».

Пазите чега су се досетили – измишљеног достојанства „папе као почасног предстојатеља”, што би представљало ново схватање и другачије пројектовање папског примата, што би, наводно, требало да «допринесе обнављању хришћанског јединства». Све је то учињено само да би се замаглио прави разлог, а то је вишевековна тежња Римокатоличке цркве ка остваривању папског примата над свим хришћанима.

Када је реч о источном папизму, треба рећи да се ради о учењу које је настало пре 100-ак година, чији је оснивач по речима Св. Јустина Ћелијског, био Цариградски патријарх Мелентије Метаксакис, који је између осталог био чак, и масон. У суштини, папизам је главно лажно учење паписта тј. римокатолика, чија је основна порука да римски папа није само први међу једнакима по части (Primus inter pares), како је увек прихватала цела Христова Црква, већ да је први и по власти, тј. без себи равних (Primus sine paribus). Другим речима, „папа жели да буде изнад свих осталих патријараха и, можете замислити, једини заменик Исуса Христа на земљи“! Ово лажно демонско учење које представља последицу гордости римских папа, настало је још пре 11. века и великог раскола између Источне и Западне Цркве, тј. отпадања Римске цркве од Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве – Православне Цркве, управо због многих лажних учења и новотарија. На тај начин се Римокатоличка црква одрекла канонскодогматског учења Хришћанске Цркве првог миленијума. То је био разлог због којег је Свети Цариградски патријарх Фотије, још у 9. веку анатемисао властољубивог и гордог јеретика папу Николу I (858-867), за кога су савременици записали: „Никола себе учини императором целог света“ (Nicolaus totius mundi imperatorem se fecit).

Поштоване даме и господо, не треба бити велики познавалац еклисиолошких и геополитичких прилика, да би се извео закључак о томе да се у данашњем времену Православна црква нашла у вртлогу бројних политичких превирања и геополитичких прерасподела. Овакав след догађаја предвидео је, још пре много година, мудри Андре Малро (1901-1976) познати француски политичар, интелектуалац и министар културе у влади чувеног француског државника Шарла де Гола (1959-1969), који је још тада, пре 50 година, рекао, цитирам: „Црква и вера ће имати значајно место у креирању геополитике XXI века“.

Видите, до истог закључка су дошли и аналитичари ЦИА, па је још почетком прошлог века настала позната „Доктрина америчке борбе против Истока“ чији је креатор директор ЦИА Ален Далс (Allen Welsh Dulles, први цивилни директор ЦИА). У овој доктрини су наведене прецизне смернице како да се разоре традиционалне вредности које су присутне у православним земљама, тј. да се угаси национална свест њихових грађана и сломи војна моћ и дух словенских народа и њихових држава.

Управо је на то упозоравала једна од врхунских професора Правног факултета у Београду, др Смиља Аврамов, када је на округлом столу који је организован од стране Покрета за Србију, поводом заседања европске групе Трилатералне комисије у Београду од 31. октобра до 2. новембра 2014. године, први пут обелоданила да су САД, Ватикан и Немачка још 1976. године, пре 49 година, склопили тајни споразум у 11 тачака од којих се једна односи на „тотално уништење Православља“. Учесници тајног споразума су били кристално јасни, када су рекли да Православље мора бити избачено из светских комуникација као религија, јер је то једини хомогенизујући моменат православних земаља који има политичке димензије, што значи да би глобализација уз Православље веома тешко успела. Другим речима, православље и православни народи су једини прави противници глобализма. Други народи немају алтернативу глобализацији, па тако ни Кина нити земље муслиманског света нису у могућности да понуде нови светски морални пројекат.

Чак је у том контексту, и познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински рекао: „Комунизам је готов, на реду је да уништимо православље“ („Интермагазин“, 14.05.2014). Такође, ништа мање познати Самуел Хантингтон, амерички политиколог, саветник, академик и дугогодишњи директор Харвардовог Центра за међународне послове, записао је да су «Русија и њена православна цивилизација неприкладне за Нови светски поредак, због чега је неопходно ову цивилизацију променити».

Ако се осврнемо на данашње време и догађаје, главни узрок огромних потреса у целокупној Православној цркви, лежи у неканонској одлуци константинопољског патријарха Вартоломеја I да на варварски начин изврши упад у поље јурисдикције, канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије.

Управо такви поступци цариградског канонопрекршитеља, били су један од разлога који је упалио искру међуцрквеног конфликта, искру која је довела до оружаног сукоба два православна народа. У исто време, украјинске власти су покренуле талас државног терора над припадницима канонске Украјинске православне цркве (УПЦ), у виду хапшења и малтретирања архијереја, као и прогона монаха из својих манастира.

Украјинска власт је отишла и корак даље, усвојивши закон број 8371, јуна 2024. г, којим се забрањује деловање КАНОНСКЕ Украјинске православне цркве! Желимо да подвучемо, да се у дугој историји Православне цркве НИКАДА није догодило да се забрани рад неке канонске православне цркве! Реч је, несумњиво, о дискриминаторском закону којим се крше основна права, пре свега, право на слободно исповедање вере, као и право на избор начина на који ће вера бити практикована.

Радећи на уништењу целе Православне цркве, паписти и екуменисти су, уз помоћ англосаксонских политичких кругова, одлучили да следећа на реду буде Летонија. И тако, први пут у историји православне цркве догодило се да је председник једне државе (Еглис Левитс), као највиши политички ауторитет у земљи, поднео националном парламенту (Сејму), као највишој државној институцији, нацрт Закона о промени статуса Летонске православне цркве, која је имала статус аутономије у оквиру јурисдикције Московске патријаршије, на чијем челу се налазио митрополит Курдјашов. Да цинизам буде већи, неопходно је нагласити да је захтев упућен националном парламенту у којем су, молим вас, огромну већину чинили римокатолици и лутеранци, док су припадници православне вероисповести били заступљени са занемарљивим процентом.

Овакав силеџијски однос државне власти над једном црквеном институцијом, у историји није забележен. 

Следећи корак у правцу стезања обруча око Православне цркве, а у циљу њеног распарчавања, јесу покушаји избацивања братства светогорског манастира Есфигмена, што је нови гувернер Атоса, бивши министар одбране Грчке, генерал у пензији Алкибијадис Стефанис, обећао да ће остварити пре новембра 2024. године.

Тим поводом, Александрос Стефанопулос, теолог и грчки стручњак за црквене односе, рекао је да је претходни гувернер Атоса Анастасиос Мицијалис поднео оставку, јер није желео да буде укључен у послове «војне операције» према монасима Есфигмена. Иначе, монаси Есфигмена имају велику подршку верујућег народа, јер оно што се дешава, јесте укидање аватона – тј. забране да по Светој Гори газе поједине категорије људи, јер је реч о аутономној монашкој републици. Смисао аватона јесте, у ствари, не само забрана уласка женама на Свету гору, већ и наоружаним лицима. Већина светогорских манастира, а и манастира ван Свете Горе то разуме, због чега су дигли глас у одбрану манастира Есфигмена.

Слично се данас од стране званичника Српске православне цркве поступа према манастиру Рукумији, односно према оцу Симеону, великом ревнитељу за одбрану чистоте православне вере и истакнутом борцу против доласка папе у Србију. Потпора су му Бог и искрено верујући народ целе Србије. Важиће она мудра изрека псалмопевца Давида: «Ако је Бог са нама, нико не може против нас».

На крају, истичем нешто што је од изузетне важности. Наиме Максим Костенко, верски аналитичар, бивши заменик начелника Синодалног одељења УПЦ за питања младих, констатује да садашњи прогон канонске Украјинске православне цркве не представља само последицу војног сукоба Украјине и Русије, већ има знатно дубље корене. Његовом полазном тачком треба сматрати вишевековне покушаје геополитичких противника Русије да јој отцепе територије, претварајући становнике тих територија у снагу која је спремна да идеолошки и истрајно ратује против Руске државе. При томе, веома је важно истаћи, да је кључна улога стављена на преобликовање духовног кода дела руског народа, пошто је православна вера увек била најважнији елемент у очувању јединства Руског народа.

У том смислу, желим да нагласим да су противници Русије увек били заинтересовани за покатоличавање њених територија и успостављање превласти римокатоличког света над њима. Зато је овај план врло јасан, и састоји се у покушају уништења КАНОНСКЕ Украјинске православне цркве, како би доцније њене остатке само „прелили“ у расколничку „Православну цркву Украјине“, а потом и ујединили са Украјинском гркокатоличком црквом.

То су суштински планови и циљеви Фанара и Ватикана, да дође до „формирања уније“ на било какав начин, па чак и овако насилан и неприродан, чиме би показали да је могуће, заправо, оствариво и реално, поновно уједињење православних и римокатолика, и то без промене начела њиховог догматског и црквеноканонског учења.

Другим речима, то значи потпуно одступање од ИСТИНЕ, што нас директно води у ЕКУМЕНИЗАМ, који је Свети Јустин Ћелијски са разлогом назвао - СВЕЈЕРЕС. Јер Исус Христос је глава ЈЕДНЕ ЦРКВЕ; није основао  две или више цркава; недељив је.

Када је реч о евентуалном давању «аутокефалности» новооснованим «црквама» од стране Цариградског поглавара, неопходно је подсетити креаторе англосаксонске геополитичке мапе света, о томе да треба да се помире са чињеницом, да је империјални период цара Константина Великог далеко иза нас, када је царска власт могла да доноси сличне одлуке. Тада је седиште Цариградског патријарха, као и данас, било у Константинопољу, где је столовао и Византијски цар и где је било седиште Царског синклитоса (Царски савет). Међутим, тај период је трајно окончан, у уторак, 29. маја 1453. године када су Турци освојили Константинопољ. 

Ове речи које изговарам нису једноставне за моју душу, јер је та чињеница посебно болна за мене, чије је порекло из Мале Азије, Кесарије, Кападокије. Међутим, моја оданост према одбрани Христове цркве и Христове вере је много већа, значајнија и вреднија, него што је то примат Цариградске патријаршије и статус њеног поглавара!

После свега реченог, потпуно је јасно да је надбискуп Карло Марио Вигано, бивши нунције Свете столице у САД, био у праву када је крајем јуна 2024. г. папу Франциска и његове истомишљенике јавно оптужио за јерес, и назвао их „сабором јеретика који служе новом светском поретку“.

Поштоване даме и господо, са овога места поручујемо двојици ГОРДИХ и САМОВОЉНИХ представника Западне и Источне цркве, Хорхе Мариу Бергољу (данашњем папи) и пензионисаном официру турске војске Димитриосу Архонтонису (данашњем Цариградском патријарху) као и појединим поглаварима помесних православних цркава, који се својевољно и без икаквих основа, одричу својих значајних административних делова, дајући им аутокефалност као да је реч о њиховој дедовини, а не о носећем стубу идентитета једног целог народа, и све то чине у циљу фрагментације, тј. распарчавања Православне цркве. Сигуран сам да ће се такви у крилу Српске православне цркве посебно, сами препознати у овим речима!

Исто тако, подсећам и истичем, да сваки вид црквенодржавне службе свештених лица представља најгрубљи начин којим се нарушава црквеноканонски поредак. У том смислу наводимо два Апостолска правила, и то: