У листу „Независимаја газета“ објављен је чланак заменика председника Светског руског сабора, ректора Руског православног универзитета „Свети Јован Богослов“ и политичког филозофа А. В. Шчипкова.

Истински суверенитет, а управо суверенитет прдставља наш циљ и нашу идеологију, није могућ без националног календара који смо приморани да називамо старим. Он није стари, већ је наш и потпуно је жив, пошто га користе десетине милиона верника. Што пре му се вратимо, тим ће јача бити Русија која данас враћа свој цивилизацијски субјективитет. Зато је важно да имамо сопствену верзију историје која обухвата традиционално рачунање времена које је повезано с јулијанским календарем.

Календар је један од најважнијих језика културе. Одрицање од историјског календара подрива културу народа и брише његов идентитет. Лењин је врло свесно преусмерио Русију на католички календар. Његови циљеви су јасни и нећемо се задржавати на њима.

Последњи бедем нашег националног календара остаје Руска Православна Црква која чува традицију руског рачунања врмена и за своју паству и за друштво у целини.

Они којима се оваква упорност чини бесмисленом не осећају дубину која је својствена симболизму времена, не схватају да суверенитет нису само оружје и новац, већ и национални поглед на историју и културу.

Календар је једна од оса културе. Она спаја време свакодневице са временом земаљске историје, херојским делима предака и сакралним, надсветским временом – за нас је то библијски контекст. На пример, славећи Христово Васкрсење и Његову победу над смрћу, говоримо: „Смрти, где ти је жалац? Пакле, где је твоја победа?“ (Кор. 15: 55).

Дана 9. маја такође славимо победу над смрћу, над присталицама „идеологије смрти“, над нацистима. И осећамо: ко је горео у тенку ради припадника исте вере и народа, ишао је путем обожења, јер „нема веће љубави него ако неко положи душу своју за другове своје“ (Јн. 15, 13). Календар дејства Бога, светаца, подвижника и хероја своди у јединствени космос историје и ово јединство је подједнако битно као васионски космос, и оно је део Божјег света.

Руска традиција се, као и византијска, базира на јулијанском рачунању времена које је Јулије Цезар увео 1. јануара 45. године п.н.е. Међутим, 16. век је поред велике Реформације изнедрио и реформу хронометрије. Римски папа Григорије XIII ју је остварио 1582. године увевши григоријански календар. Николај Коперник је био против, али га нико није послушао. Годину дана касније на Сабору источних патријараха у Цариграду реформа је одлучно одбачена: путеви западне и источне хришћанске мисли су се поново разишли.

У Русији је либерално друштво почевши од 19. века тежило ка спровођењу реформе по сваку цену. Приписујући Западу улогу извршиоца Божије замисли, оно је тврдило да су се православци „затворили у себе“ и да су се „одродили од светске историје“.

Неколико пута су неки покушали да нас скрену на католичко-протестантски колосек. Први пут је то било 1830. године и тада су обезбедили подршку Руске академије наука. Међутим, тада је цар Николај I послушао мишљење министра просвете кнеза Карла Ливена и одбацио је ову идеју. Покушаји понављања календарске револуције извршени су 1860, 1864. и 1890. године, али је Свети синод сваки пут храбро устајао у заштиту традиције.

Бољшевици – крајњи западњаци и млађа браће протестантског либерализма су успели да сломе календарски поредак. У декрету 1918. године јасно стоји да је прелазак на нови календар потребан „како би у Русији било уведено рачунање времена исто као у скоро свим културним народима“. Самим тим се у колективну свест усађивала аксиома да је Русија некултурна земља. И ово се радило практично у ситуацији укидања националне културе.

Међутим, симболизам културе се не може укинути декретом. Чак и сами комунисти своју револуцију називају Октобарском, премда је славе 7. новембра. Тако културно сећање функционише упркос политици.

Међутим, совјетска власт није успела да спроведе реформу календара у свим сферама. На Помесном сабору новатора је 1923. године су донете одговарајуће одлуке. Патријарх Тихон се колебао, али је паства учврстила његову одлучност да пружи отпор – Црква се одупрла. Остала је острвце традиције и сидро за преостали део друштва. Међутим, земљи у целини је наметнуто католичко време по којем и сад живимо.

Неки нас прекоревају због „мрачњаштва“ и постављају услове: одреците се календара, па ћете бити уписани у заједницу културно пуновредних земаља.

Истаћи ћу да велике цивилизације имају своје календаре: исламски, кинески, јапански и индијски. На свету има укупно око 80 календара и не постоји ниједан разлог им се ми, православци прилагођавамо. Осим тога, јулијански календар је прецизнији од григорјанског, јер се у средишту Свете историје за православце налази Васкрс – најважније тачка наше историје и око ње се гради календар.

Ми тежимо ка томе да сачувамо духовни, вредносни суверенитет, што значи да нам предстоји враћање руског календара. Два дела јединственог народа (религиозни и световни) не могу да живе по различитим календарима. Зато је једино логично решење да се у грађански оптицај врати историјски јулијански календар као што је то било до 1918. године.

Нема сумње да је враћање на руски историјски календар политичка одлука, али без ње поред све жеље нећемо моћи да остваримо потпуни суверенитет, нећемо вратити Русији њен историјски субјективитет. Ова одлука треба да буде брза и сад је много важнија од промене назива улица и тога да се Лењин сахрани.

Русија треба да се ослободи категорија туђе културе како би одбранила сопствену победивши колонијалистичку смердјаковштину.

Извор: "Православие.ру"