Непосредно пре пада некада Богом заштићеног града Константинопоља у касном петнаестом веку, Православна Црква је поново била суочена са још једним нападом на својe еклиосиолошке границе и догматску теологију.  Овај напад је уследио у виду разбојничког сабора у Ферари-Фиренци, који се одржао између 1431-1449. и који је произвео лажну унију између Латинских паписта и Православних епископа, који су капитулирали и добровољно се потчинили статусу унијата.

И поред ове жалосне и несрећне капитулације архијереја отпадника пред јересима Латина, постојао је један епископ у Православној Цркви који се држао предања православне вере и који је сачувао своје исповедање вере православне против јереси Латина.  Овај епископ је био Свети Марко Ефески, непоколебљиви исповедник Светог Православља.

Византијско царство је током овог периода било у стању пропадања, захваћено сталним ратовима, осакаћеном економијом, претњом од Турака, непријатељима са свих страна који су нападали границе царства и сталним унутрашњим закулисним борбама унутар зидина Константинопољске царске палате, што је све озбиљно ослабило њену спремност на одбрану. Ово слабљење империје и очај царске владе навели су их да траже помоћ од оних изван источног царства — од оних на Западу који су некада били православни хришћани и бивша браћа у Христу.  Преговори између Константинопоља и Рима о уједињењу двеју цркава започели су још за живота Византијског Цара Манојла Палеолога 1415. и завршили се за време цара Јована VIII Палеолога. На почетку ових преговора између цара и папе, папство није губило време на испоруку услова за унију. Септембра 1422. године, папски нунције, Антонио Масана, примљен је у Константинопољу пред царем, патријархом и јерарсима Источне Цркве. (210) Нунције је изјавио да папа од срца жели унију, захтевајући само да цар, према свом обећању, прими доктрину Римске цркве и да јој се пoвинује. (211)

Овај њихов захтев није био очекиван, а „цар није дао безусловну сагласност на унију, већ је само обећао да ће сазвати Сабор попут Седам Васељенских Сабора, и пристати на све одлуке отаца, које би они донели под надахнућем  Духа Светога.“ (212) У време када су чланови сабора кренули на пут са царем и патријархом, Црква у Риму је већ усвојила јеретичке ставове папства, што је папу стављало на супериорнији положај у односу на остале епископе у Источној Цркви. Ово је постало очигледно када је Константинопољски патријарх Јосиф стигао у Ферару, у Италији, и, „Цар је обавестио патријарха да папа очекује да преклони колена пред њим и пољуби му ципелу.“ (213) Патријарх Јосиф, задржавајући своје патријаршијско достојанство до тог момента, одбио је да се повинује и пољуби папину ципелу рекавши: „Реците ми, зашто  папа себи присваја такве привилегије? Који Сабор, који црквени канони су потврдили овај обичај? Ако је папа наследник апостола Петра, ми смо наследници осталих апостола? И да ли су други апостоли целивали Петрове ноге? Ко је икад чуо за ово?“ (214)

После седам месеци прелиминарних дебата и дискусија о темама које су биле намењене за разматрање као што су чистилиште, папска превласт и друго, почео је званични Сабор. Ово површно испитивање почетка Сабора у Ферари-Фиренци говори нам о неким веома важним историјским подацима у вези са патристичким одговором на јерес. Од примарне је важности напоменути да је Православна Црква већ прекинула општење са латинским папистима због њиховог уметања јереси филиокве.

Током ових расправа о неканонском додатку Никејском симболу вере, Свети Марко објашњава васељенско учење у вези са било каквим додацима симболу вере и зашто су били забрањени. Прво, Свети Марко се позива на Трећи Васељенски Сабор, који се одржао у Ефесу 431. године, читајући његов седми канон, који каже да је „свети Сабор одлучио да не буде никоме дозвољено да произноси, или пише, или саставља другу веру осим оне донете од Светих Отаца сабраних у Никеји Духом Светим.“ (215)

Свети Марко затим чита пету одлуку Четвртог Васељенског Сабора, одржаног у Халкидону 451. године, у којем се каже: „Свети Васељенски Сабор дефинише да се никоме неће дозволити да износи другачију веру, нити да пише, нити да саставља, нити да промишља, нити да томе учи друге. Али они који се усуђују или да уче другу веру, или да изнесу или да поучавају или да предају другачији симбол вере да по жељи се обрате у познање истине, од незнабожаца, или Јевреја или било које јереси, ако су епископи или клирици нека буду свргнути, епископи из Епископата, и клирици из свештенства; а ако су монаси или лаици нека буду анатемисани.“ (216)

Исто тако, позивајући се на Трулски Сабор из 692. године, Свети Марко је затражио читање Првог Канона који потврђује сваки наредни Васељенски Сабор и који на затварању Првог Канона наводи да: „Одређујемо да ће ова вера света стајати и остати неокаљана до свршетка света као и божански предани списи и поуке свих оних светих отаца који су улепшали и украсили Цркву Божију и били светлост свету, пригрливши  реч живота. И одбацујемо и анатемишемо оне које су они одбацили и анатемисали, као непријатеље Истине, који безумно бесне против Бога, и који неправду на висину подижу. Ако ли неко не држи и не прихвата поменуте благочестиве одлуке (догмате), и не учи и не проповеда тако, него хоће те исте догмате да пориче, нека буде анатема, према одлуци која је већ објављена од светих и блажених отаца, и нека буде искључен и избачен као туђин из именика хришћанског. Јер ми утврђујемо да у нашим пређашњим одлукама се несме ништа додавати нити шта одузимати, нити смо ми другачије могли поступити.“ (217)

Најзад, битно је истаћи значај Осмог Васељенског Сабора, одржаног у Цариграду 879. године под вођством Светог Фотија Великог, уз пуно учешће православне Римске Патријаршије. Свети Марко Ефески је признао овај Сабор као Осми Васељенски Сабор, потврђујући његов ауторитет у свом писменом исповедању вере на Флорентинском Сабору изјавом: „Такође прихватам и поштујем и Сабор сазван после, за време благочестивог цара Василија Римског и пресветог патријарха Фотија, који је назван Осми Васељенски Сабор.“ (218)

Овај Васељенски Сабор,  својом одлуком и анатемом, одлучно је осудио сваки додатак или измену Никејском симболу вере, наводећи: „Заједнички освештавајући и чувајући неокрњено часну и божанску науку Господа и Спаса нашег Исуса Христа, која је утврђена у недрима нашег ума, са непоколебљивом одлучношћу и чистотом вере, као и свештене уредбе и канонске одредбе Његових светих ученика и апостола са непоколебљивим судом, а такође и одлукама седам Светих Васељенских Сабора који су усмеравани и донешени надахнућем једног истог Духа Светога, и поштујући и заједнички чувајући најискренијом и непоколебљивом одлучношћу неповредиве и непогрешиве канонске установе, протерујемо оне које су они уклонили из Цркве, и грлимо и  сматрамо достојним примања оних за које су прогласили да заслужују част и свето поштовање као људе исте вере и учитеље  побожности. Тако верујући и тако изјављујући о овим стварима, ми умом и језиком прихватамо и свим људима из свег гласа објављујемо симбол пречисте вере хришћанске која је и до нас дошла од почетка кроз свете оце не одузимајући ништа, ништа не додајући, ништа не мењајући, ништа не фалсификујући; јер одузимање и додавање, када је јерес подстакнута домишљатим измишљотинама злога, уводи осуду неосудивог и постаје неопростиви напад на свете оце, а кривотворењем лажних речи мењати писања светих отаца много је горе од претходног наведеног. Дакле, овај свети и Васељенски Сабор, који са божанском чежњом и праведношћу ума прихвата дефиницију симбола вере која је од почетка била и сматрајући је божанском, у њој и оснивајући и подижући небески свод спасоносни, овога је ума и вапије свима да прогласи: „Верујем у једнога Бога Оца, (итд....)

„Тако, верујемо;  у ово исповедање вере у којој смо крштени;  кроз њу је реч истине показала да је свака јерес разбијена и уништена.  Оне који су овог ума називамо браћом и очевима и сунаследницима небеске заједнице.  Али ако се неко усуди да састави друго исповедање поред овог светог симбола вере, који је и до нас дошао од наших блажених и светих отаца, и назове га „симболом вере“, и тако украде достојанство исповедања тих божанских отаца и  обухвати га својим сопственим изумима и изложи га као заједничку поуку верницима или чак онима који се враћају из неке јереси, и буде толико одважан да потпуно кривотвори лажним речима или додацима или одузимањима старину ове свештене и часне дефиниције симбола вере, у складу са декретом који је већ пред нама проглашен од светих и Васељенских Сабора, ако је један од свештенослужитеља (клирика), подвргавамо га потпуном рашчињењу, а ако је од лаика, предајемо га анатеми.“

После овог читања, свештени Сабор је прогласио: „Тако смо сви једномислени, тако верујемо, у овој исповести смо крштени и удостојили се свештеничког чина. Оне који другачије мисле, кршећи ове ствари, сматрамо непријатељима Бога и Истине.  Ако се неко усуђује да састави и прогласи други симбол вере осим овог или да дода или одузме, и буде толико смео да га прогласи симболом вере, осуђен је и одбачен од свих хришћанских исповедања. Јер одузимати или додавати значи приказати као несавршено исповедање симбола вере и јединствене и неподељене Тројице, која постоји од почетка до данас. То осуђује апостолско предање и учења светих отаца. Треба ли, дакле, неко доћи до таквог краја безумља да се усуђује, као што је горе речено, да постави други симбол вере и назове га „симболом вере“, или да дода или одузиме у симболу вере оно што нам је предато од Првог светог и Васељенског великог сабора у Никеји, нека буде анатема“. (219)

Ову анатему произведену на Осмом Васељенском Сабору 879 године, Римска Патријаршија је прихватала више од 100 година, која се сматрала обавезујућом за Васељенску Цркву. Али, нажалост, Латини су 1014. године одбацили овај истински Васељенски Сабор и усвојили јерес филиокве у своју теологију и литургијску праксу, што их је наравно одсекло од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, јер су тада пали под Васељенску анатему из 879 године.

Сада када смо се осврнули на Васељенске Саборе и њихове одлуке у вези са сваким додавањем или одузимањем од Симбола Вере, треба да размотримо како је Свети Марко Ефески гледао на Латине у време овог сабора и како се односио према оним епископима који су били његови  вршњаци и саслужитељи архијереји, али су на крају капитулирали пред лажном унијом у Фиренци и постали унијати. Какво је било мишљење Светог Марка о Латинима док је сабор још био у току? Какво је било његово мишљење након што је сабор потписао ову такозвану унију, која је у потпуности била заснована на јереси? Да ли је Свети Марко остао у заједници са овим унијатским отпадницима, или је задржао светоотачко држање светих отаца и прекинуо свако општење са њима?

Током расправа о филиоквама и након пресељења из Фераре у Фиренцу 1439 године, Грчки епископи су се изузетно уморили од боравка у Италији и још више уморили од малтретирања које су трпели под папистима. Ово малтретирање је укључивало ускраћивање њихових договорених плата и издржавања осим ако прихвате све оно што су Латини предлагали. (220) Док су Грци били под великим притиском да прихвате унију између Римске и Источне Цркве, а неки епископи су хтели да капитулирају пред жељама Латина како би окончали сабор и отишли ​​кући, Свети Марко Ефески је наставио да исповеда православну  веру, упркос томе што је и сам био исцрпљен и уморан од останка у Италији. На једном заседању међу грчким епископима, Свети Марко, који је одважнији од осталих, прогласио је да Латини нису само расколници, већ и јеретици. „Наша Црква“, рече Марко, „о томе је ћутала, јер су Латини моћнији и бројнији од нас; али ми смо, у ствари, прекинули све везе са њима, управо из разлога што су јеретици. Мир са њима може се обновити само ако одбаце додатак симболу вере и приме наше учење о исходу Светог Духа.“ (221)

Сам Свети Марко говори да треба да раскинемо везе са онима који одступају и одбацују православно хришћанско учење. Свети Марко не учи да треба да останемо у заједници са онима који су јеретици. Даље на Сабору, папство је поново изнело своју дефиницију филиокве и захтевало да се Источне Цркве сложе да усвоје ово погрешно  учење. Међутим, један број грчких епископа, који су и даље били непоколебљиви у свом противљењу захтевима папства и дела латинизатора међу Грцима, није пристао да прихвати њихово учење нити прихвати компромис који је направљен међу самим грчким епископима. У то време патријарх је позвао све епископе у своје одаје и успео је да убеди један број првобитних исповедника да се придржавају његовог плана. „Патријарх је такође разговарао са Светим Марком и умолио га у име свих Светих, и ради сећања на његовог оца, да пристане на унију са Римском Црквом. Али овај преподобни човек остаде чврст против свих молби. Од њега је већ било тражено да пристане на унију, чак и ако је то очигледно било због других. Његов одговор је био: 'У делима вере не сме бити одступања, нема колебања.' А када се показало да је разлика између та два признања безначајна, Свети Марко је одговорио: 'Говориш исто као и префект, који је Теодора наговорио да прими јеретике и причести их само једном, а онда да поступи како му је драго.' Светитељ даље одговора: 'Твоја молба је као да је неко рекао: дозволи ми да ти одсечем главу, а  онда можеш ићи где год желиш.’ Следећи овај пример, Марко је остао чврст до краја.“ (222) (223)

Приликом потписивања ове лажне уније између Латина и ново отпадничких грчких епископа и цара који je, пре затварања сабора, „изјавиo да пошто Сабор одобрава учење Латинске Цркве и жели унију са њом, свако противљење саборској уредби је забрањено, као и свако обнављање полемике, под претњом строге казне;  и одмах је наредиo својим стражарима да се старају о миру чланова Сабора.” (224) Свети Марко је у свом непоколебљивом исповедању Православља подигао глас и рекао: „Нећу потписати. Никада нећу учинити оно што тражиш, чак и ако доведеш мој живот у опасност.“ (225)

После званичног читања Флорентинског акта уније, кардинал Јулијан Цезарини упитао је Латине да ли се слажу са декретом, на шта су се сви једногласно сложили.  Када је Бесарион исто упитао Грке, већина Грка се такође сложила, али не и сви. Након ове декларације и читања декрета, празник је завршен Литургијом по латинском обреду, у коме, међутим, ниједан од грчких епископа није хтео да суделује, упркос папиној жељи, да то учине; и нико од Грка није суделовао у хостији. Такав је био закључак мира; али мира није било. Проглашен је пакт између Цркава, а ничег мирног није било у духу помирених страна. Усмено, и у декрету, признато је да Света Евхаристија има подједнак значај било да се врши уз хостију или просфору; али, заправо, Грци су одбили да приме Свету Тајну из руку Латина, и њихов целив мира размењен је међусобно, али не и са Латинима; а Латини су пак, као што ћемо касније видети, одбили да присуствују – грчкој Литургији.” (226) Иако је на папиру утврђена унија између две цркве, Латини и Грци никада се нису сјединили у евхаристијском причешћу, већ су извршили помињање папе током своје Литургије, како је захтевала унија. (227)

Поред тога што је одбио да потпише издају Православља, као што су то добровољно учинили његова сабраћа архијереји, Свети Марко је написао одговор у виду посланице на ову лажну унију рекавши: „Издајници сопственог спасења нису били задовољни све док нису постигли јавно исповедање латинског симбола вере на скупштини коју су сазвали и својим присуством почаствовали цар, патријарх и деспот. Додајући пасусе из дела западних учитеља и великог Светог Кирила, очигледно наклоњеног латинизму, и пошто су ме пре тога редом напали својим мудровањем, они су потом упитали присутне чланове Сабора шта  мисле о наведеним одломцима и да ли признају да из Сина происходи Свети Дух. Чланови су одговорили да не сумњају у аутентичност ових одломака, ослањајући се на посланицу божанског Максима; али ипак, већина чланова је одбила да  призна да из Сина происходи Свети Дух (према овим пасусима) јер и премудри Максим изражава исто мишљење о наведеним пасусима. Они који би се усудили да кажу било шта лоше, кушани различитим слаткоречивим обећањима, нису хтели никога да слушају, и објавили би да из Сина происходи Свети Дух, — идеја која се чак ни не помиње у латинским цитатима. Њихове речи потврдио је бедни патријарх, који је и раније био наклоњен њима, а сада је нестрпљиво чекао слободу, али узалуд, јер му је судбина била смрт. Написао сам своје мишљење, односно исповедање вере, јер је договор био да свако писмено изнесе своје мишљење. Када сам видео да су веома загрејани за унију и да су моја некадашња сабраћа запала у исту заблуду са њима, и да су сви заборавили да запишу своје мишљење, задржао сам своје писање за себе бојећи се да и сам не западнем у опасност изазвавши њихов бес. Ја сам своје мишљење смело образложио речима, и показао да се речи источних и западних отаца могу помирити само путем објашњења датог у Максимовој посланици, тј. не сме да се сматра да Дух Свети происходи од Сина. Осим тога, приметио сам, у вези са додатком, да га нисам одобрио у латинском симболу вере, будући да је овај додатак сачињен без довољно разлога. Након овога, наставили су свој посао; а ја сам их препустио самима себи, држао сам се и држим подаље од свега, да бих све своје време посветио светим оцима и учитељима. (228)

Након што је Свети Марко Ефески одбио да потпише лажну декларацију о унији у Фиренци, напослетку је прогнан и послат у затвор на Лимносу, где је написао своју чувену енциклику против отпадничких униониста и латинских паписта (јула 1440). У овом писму он је подстицао вернике да остану одани православљу. Био је то православни став против јереси Римске цркве и оних који желе да нас одведу у Вавилон‘ латинских обреда и догмата. Својим читаоцима он описује грчке латинизаторе као оне који су заробили истинске православце и предали их у ропство склапањем лажне уније. „Какво је то јединство, кад нема ни очигледног ни јасног знака за то...?  Као и раније два различита симбола вере; врше се различите Литургије, једна са квасним хлебом, друга са бесквасним хлебом; два крштења, једно троструким погружењем, друго кропљењем главе, једно уз миропомазање, друго без њега; исто тако, посни и црквени поредак се разликују.“ (229)

На крају ове енциклике, Свети Марко опомиње верне да беже од тих проповедника и учитеља јереси, као и да прекину општење са њима. У овој енциклици он пише: „Зато, браћо и сестре, бежите од њих и од општења са њима;  јер су такви људи лажни апостоли, лажљиви делатници, који се прерушавају у апостоле Христове.  И није ни чудо, јер се чак и сатана прерушава у анђела светлости. Дакле, није изненађење ако се и његове слуге преруше у слуге праведности, чији ће крај бити према њиховим делима.” (230)

Свети Марко се, као и сви истински православни оци, позива и на посланицу Светог Павла Галатима, говорећи: „Знате шта нам апостоли заповедају: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1, 8.) И Христов љубљени ученик каже: „Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се: јер ко се поздравља с  њим, учествује у његовим злим делима (2 Јован. 10, 11.) Држите се, дакле, предања које сте примили, и оних који су писани и неписани, да не изгубите сопствену сигурност (спасење) уступајући место злим учењима.“  (231)

Када су се грчки унионисти вратили у Константинопољ, приступили су им лаици и друго свештенство који су желели да знају какав је био исход дугог Сабора.  Питали су епископе повратнике: „Како се завршио Сабор? Да ли смо извојевали победу?“ Они који су били принуђени на унију, или су јој приступили из интересних мотива, али још нису изгубили сваку савест о свом преступу, нису крили истину. Осећајући се сада на слободи у својој родној земљи, усред своје православне браће, они су са срдачном тугом одговорили: „Продали смо веру, заменили смо православље за инославље, и изгубивши некадашњу чисту веру постали смо азимити. (232) Нека се одсеку руке, које су потписале неправедни декрет! Нека се ишчупају наши језици који су се сложили са Латинима!“ (233)

Када се Свети Марко на крају вратио у Константинопољ, царске власти и новоизабрани патријарх унијата, Митрофан Кизички, покушали су да натерају ревнитељско православно свештенство (укључујући и Светог Марка) да служи литургију користећи азиме, што су они одлучно одбили. Многи од свештенства су побегли из града како не би морали да служе литургију са унијатским отпадницима. (234)

На крају свог живота Свети Марко је и даље остао чврст у свом учењу да морамо бити ограђени од  проповедника и учитеља јереси. С обзиром да му је смрт била неминовна, Свети Марко је изрекао последње речи својим следбеницима, охрабрујући своје вернике да буду чврсти у борби за свето Православље и против оних који су се одрекли свог Православља ради лажне заједнице са папом зарад његове материјалне и  светске подршке, рекавши, „Желим да детаљније изнесем своје мишљење, посебно сада када ми се ближи смрт, како бих био доследан себи од почетка до краја, и да неко не би помислио да сам једно рекао, а друго прикрио у својим мислима, због чега би ме само посрамили у овом часу смрти. За Патријарха ћу рећи ово, да му не би можда пало на памет да ми искаже извесно поштовање на сахрани овог мог скромног тела, или да пошаље на мој гроб неког од својих архијереја или свештенства или уопште неког од оних који су у заједници са њим да учествује у молитви или се придружи свештеницима, међу нама, позваним на сахрану, са мишљу да сам некада, или можда тајно, дозволио причешћивање са  њим. И да не би мојe ћутање дало повода онима који не познају моје ставове добро и у потпуности посумњају у неку врсту помирења, овим путем изјављујем и сведочим пред многим присутним достојним људима да не желим, ни на који начин и апсолутно, не прихватам општење  са њим или са онима који су у општењу са њим, ни у овом животу ни после моје смрти, као што не прихватам ни унијатске ни латинске догме, које су он и његови следбеници прихватили, и ради чијег спровођења је заузео ово председавајуће место, са циљем да се оборе истински догмати Цркве. (235) Потпуно сам убеђен да што сам даље од њега и њему сличних, то сам ближи Богу и свим светима; и у оној мери у којој се одвајам од њих сам у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве;  и исто тако сам уверен да они који себе прибрајају са њима стоје далеко од Истине и од блажених учитеља Цркве.  И зато кажем да: као што сам током целог свог живота био одвојен од њих, тако и у време свог одласка, и после своје смрти, одступам од општења са њима и дајем завет и заповедам да нико од њих не сме приступити ни мојој сахрани ни мом гробу, као ни било ко други са наше стране, са циљем да се придруже и саучествују у нашим Богослужењима; јер би ово било мешање онога што се не може мешати. Њима приличи да буду потпуно одвојени од нас све док Бог не подари исправљање и мир својој Цркви.“ (236)

Као што сведоче историчари и његови лични списи, став Светог Марка према јеретицима, без обзира да ли су они саборно осуђени или не, био је да се прекине општење са њима.  Ово је пример историјског патристичког става.  Оградивши се од Латина, од Константинопољског  патријарха и од оних који су са њима били у заједници, Свети Марко нам својим деловањем потврђује да останак у заједници са онима који јавно проповедају и поучавају јерес, заправо, не прати светоотачку методологију као одговор на јерес, већ надограђује нову јеретичку еклисиологију коју нису практиковали оци Цркве. (237)

Референце:

(210) Нунције: Папин посланик при некој страној влади, односно стални дипломатски папски представник при некој држави.

(211) Иван Н. Остроумоф: „Историја Флорентинског Сабора”, превод Василије Попоф (Лондон: Јосиф Мастерс & Co., 1859), 16.

(212) Ibid, 16.

(213) Ibid, 38.

(214) Ibid, 39.

(215) „Трећи Васељенски Сабор, Канон VII, никејски и пост-никејски оци”, том 14, ур. Филип Шаф & Хенри Вејс (Пеабоди: Хендриксон Публикација, 1999), 231.

(216) „Четврти Васељенски Сабор: дефиниција вере Сабора у Халкидону, никејски и пост-никејски оци“, том 14, ур. Филип Шаф & Хенри Вејс (Пеабоди: Хендриксон Публикација, 1999), 265.

(217) „Трулски Сабор, Канон I, никејски и пост-никејски оци, том 14, ур. Филип Шаф & Хенри Вејс (Пеабоди: Хендриксон Публикација, 1999), 360.

(218) „Свети Марко Ефески, (Мarci Ephesii Confessio Fidei, Patrologia Orientalis)“, том 17, ed. E.W. Brooks, превод Архимандрит Амброзије (Погодин) & Вера Логинов (Paris:Firmin-Didot Et Cie, Imprimeurs-Editeurs, 1923), 440.

(219) „Патријарх Јерусалимски Доситеј II (Нотарас): Запис са Фотијевог Сабора у Константинопољу“, написан од Игњатија из Патријаршије, превод јеромонах Поликарп (Строснидер) ed. Kostantinos Siamakis & Gregory Heers (Thessaloniki: Rigopoulos, 1985), 379-381.

(220) Иван Н. Остроумоф: „Историја Флорентинског Сабора“, превод Василије Попоф (London: Joseph Masters & Co, 1859), 121.

(221) Ibid, 122.

(222) Иван Н. Остроумоф: „Историја Флорентинског Сабора“, превод Василије Попоф (London: Joseph Masters & Co, 1859), 137.

(223) Ова изјава светог Марка Ефеског илуструје његово гледиште да је примање јеретика у општење, макар и једном, духовно погубно. Ако је Свети Марко толико непоколебљив у свом учењу да не смемо ни да причешћујемо јеретике нити да се од њих „причешћујемо“, колико се више може рећи против модерне јеретичке „борба изнутра“ еклисиологије, која промовише идеју да се мора остати у заједници са такозваним званичним патријаршијским црквама и синодима који јавно проповедају јерес и учествују у свејереси екуменизма?

(224) Иван Н. Остроумоф: „Историја Флорентинског Сабора“, превод Василије Попоф (London: Joseph Masters & Co, 1859), 141.

(225) „Манастир светих апостола, житија стубова Православља“ (Буена Виста: Манастир Светих Апостола и Успенски Скит, 1990), 463.

(226) Иван Н. Остроумоф: „Историја Флорентинског Сабора“, превод Василије Попоф (London: Joseph Masters & Co, 1859), 156-157.

(227) Ова ситуација подсећа на савремену ситуацију у Васељенској Патријаршији, где је 2006. патријарх Вартоломеј (Архондонис) помињао папу Бенедикта XVI током божанске литургије на Фанару, иако се папа уздржао од евхаристијског причешћа. „Литургијски помен папе од стране Васељенске Патријаршије“, православни архив, приступљено 20. марта 2024, https://www.theorthodoxarchive.org/

(228) Иван Н, Острумоф: „Историја Флорентинског Сабора“, прев. Василије Попоф (Лондон; Joseph Masters & Co, 1859), 140-141.

(229) „Манастир Светих Апостола, житија стубова Православља“, (Буена Виста: Манастир Светих Апостола и Успенски скит, 1990), 487- 488.

(230) Свети Марко Ефески: Енциклика Марка Ефеског против грчко-латинских униониста и декрет Флорентинског сабора“, у Concilium Florentinum: Marci Eugenici Metropolitae Ephesi, Opera Anti-Unionistica (Roma: Pontificium Institutum Otientalium Studiorum, 1977), 150-151.

(231) Иван Н. Острумоф: „Историја Флорентинског Сабора“, прев. Василије Попоф (Лондон: Joseph Masters & Co, 1859), 172.

(232) Азимити: Термин који се користи да опише оне јеретичке секте које користе бесквасни хлеб током свог евхаристијског литургијског обреда.

(233) Иван Н. Острумоф: „Историја Флорентинског Сабора“, прев. Василије Попоф (Лондон: Joseph Masters & Co, 1859), 164.

(234) Ibid, 167.

(235) Према присталицама јеретичке еклисиологије „борба изнутра“, концепт „повезаних сасуда“ сматра се антипатристичком идеологијом. Већина ових присталица сматра да се са јавним проповедником јереси не може прекинути општење ни под којим околностима док се не сазове Васељенски Сабор, док други тврде да се са проповедником јереси може прекинути општење (у хитним околностима) само ако је он сам њихов епископ. Они даље тврде да се општење не може прекинути са онима који су у заједници са примарним преступником (проповедником јереси). Међутим, Свети Марко Ефески је у својој исповести на самртној постељи тврдио управо супротно, рекавши: „Не желим, ни на који начин нити апсолутно, нити прихватам да се причешћујем ни с њим (патријархом) ни са онима који су с њим (патријархом)“. Штавише, у новијем примеру овог истог учења чак и међу непомињућим новокалендарацима, имамо познатог непомињућег оца Грчке Цркве, Теодора Зисиса, професора емеритуса Богословске школе Аристотеловог универзитета у Солуну, који учи  да је овај приступ потпуно патристички.  У „Православном правопису“ отац Теодор Зисис наводи: „Питање општења са јеретицима, као и последичног општења са онима који су са њима – који се овим чином изопштавају – је главно и горуће питање у данашњем еклисиолошком црквеном животу. Еклисиолошко тело је опасно болесно; сви смо одговорни за болест, не само они који опште са неправославнима, већ и они који се причешћују (су у општењу) са онима који опште са неправославним. Девијација и преступ личе на повезане сасуде, слично као и загађење животне средине, које није ограничено на оно што га узрокује. Помињући патријараха, архиепископа и епископа у свештеним службама, ми учествујемо у ЕКУМЕНИСТИЧКОМ ОДПАДНИШТВУ.” Отац Теодор Зисис, „Мучеништво или отпадништво?  Мисли о Равени,” Orthodox Typos, Број 1466, (2002).

(236) „Свети Марко Ефески: исповест Његове светости митрополита Ефеског Марка, Евгеника“, George Scholarius Unpublished Works, прев. Count Abraham Norov (Париз: Firmin-Didot Fréres, Fils, et Cie, 1859), 160.; „Свети Марко Ефески: „обраћање Светог Марка на дан његове смрти“, у „Православној речи“ 3, бр. 3, прев. Архимандрит Амвросије Погодин (јун - јул: 1967), 103 - 104;  Архимандрит Амвросије Погодин, „Свети Марко Ефески и савез силе“ (Москва: Московска богословска академија, 1994), 369-370.

(237) „Сви учитељи Цркве, сви Сабори и сва божанска писма подстичу нас да избегавамо оне другачије доктрине (јереси) и да се одвојимо од причасне заједнице са њима. Свети Марко Ефески, Marci Ephesii Confessio Fidei, Patrologia Orientalis, том 17, ед.  Е.В. Брукс, транс. Архимандрит Амвросије (Погодин) и Вера Логинов (Париз: Firmin-Didot Et Cie, Imprimeurs-Editeurs, 1923), 442.

Извор:

Свети Марко Ефески и разбојнички Флорентински Сабор, део из текста књиге „Историја отпора (јересима) од апостола до 20 века“, стр. 128 – 142, 2024, аутора ипођакона мр Нектарија Харисона

Оригинал: „The History of Resistance: From the Apostles to the Twentieth Century“, Subdeacon Nektarios, M.A.