„Не указуј ми на већину... Слушај шта говори божанствени Василије онима, који суде о истини по већини. „Ко се не усуђује“, говори он, „да да темељан одговор на постављено питање и не може да пружи доказе, па зато прибегава ка већини, тај признаје свој пораз, пошто нема подршку за смели говор“. И даље: „Нека ми бар један покаже лепоту истине, и убеђење ће одмах бити готово (тј. и ја ћу одмах поверовати).

Али већина, која присваја себи власт без доказа, може да уплаши, али да убеди не може никада. Које ће хиљаде (људи) убедити мене да дан сматрам за ноћ, или да бакарни новчић признам за злато и као таквог да га узмем, или да узмем очигледан отров уместо добре хране? Тако и у земаљским стварима ми се нећемо бојати већине лажова; па како у небеским истинама ја да следујем наговарањима (лажова), одступајући од тога, што је предано из давнина и веома древних времена, уз велику сагласност и сведочанство светих писама.

Зар ми нисмо чули речи Господње: „Многи су звани, а мало је изабраних“ (Мт.20,16), и још: „Уска су врата и тесан пут који воде у живот, и мало их има, који га налазе” (Мт.7,14). Ко од здраво мислећих не жели боље да буде међу малобројнима, који су тесним путем постигли спасење, него међу многима, који широким путем иду у погибељ (у пропаст)? Ко не би пожелео, ако би се догодило да живи у време подвига блаженог Стефана, боље да буде на страни њега једнога, који је каменован и био предмет свеопштег подсмеха, него на страни многих, који су по неправедној самовласти (деспотизму), сматрали своје дело праведним?

Један праведник, који угађа Богу, достојнији је поштовања, него хиљаде људи, који се својевољно преузносе. Тако и у Старом завету ми налазимо: кад су хиљаде људи падале од казне послате од Бога, једини „Финес стаде, и умилостиви (Бога), и престаде сеча (људи, тј. погибија људи)“ (Бројеви 25,7). А да је он рекао: како ја да се усудим да идем против тога, што сагласно чине многи, како ја да подигнем глас против многих, који су расудили да живе на овај начин? Онда ни он не би учинио храбри подвиг, и не би зауставио зло, и остали људи не би били спашени, и Бог не би исказао Своје благовољење (Своје одобравање поступка Финеса).

И тако, прелепо је, прелепо је и једноме човеку у правди да се одважи (осмели) и да разруши неправедну сагласност многих. Ти претпостави, ако хоћеш, да будеш са већином у потопу, а мени дозволи са Нојем и малобројнима да уђем у ковчег (спасења, у кивот спасења). Такође ти се придружи, ако хоћеш, броју многих у Содому, а ја ћу поћи са Лотом, макар се он једини спасоносно одвојио од гомиле људи. Уосталом, ја поштујем и већину, која не избегава испитивање, него износи доказе, која се не свети тешко (противницима), него поступа очински, која се не радује новотарству, него чува отачко наслеђе (тј. отачко предање).

О којој већини ти мени говориш? Да ли о тој, која је поткупљена ласкањем и даровима, која се обмањује по незнању и неискуству, која се предаје страху и трепету, која вечном животу претпоставља привремену греховну насладу? То су многи изразили јавно. Зар ти не подржаваш лаж кроз већину? Овим си ти показао прекомерност зла (превелико зло). Јер што је већи број људи у злу, то је већа несрећа“ (Дела, 1908, књ. 2, стр. 302-303, „Сину Атанасију“).

Свети Максим Исповедник:

„Значи, ти једини ћеш се спасити, а сви остали ће погинути?“, рекли су монотелити преп. Максиму, који је одбио општење са њима.

Свети Максим је на то одговорио: „Кад се сав народ у Вавилону поклањао златном кипу, три света младића никога нису осуђивали на смрт. Они се нису бринули за то, шта други раде, већ једино за себе саме, да не би отпали од истинитог благочестија (побожности) (Прор.Дан.,гл.3).

Исто тако и Данило, бачен у јаму, није осуђивао никога од оних који, испуњавајући Даријев закон, нису хтели да се моле Богу, него је имао на уму своју дужност и желео је боље да умре, него да згреши и буде осуђен пред својом савешћу за кршење Закона Божијег (гл.14, ст.31 и даље). И не дај Боже мени да осуђујем било кога или да говорим, да ћу се ја једини спасити, па ипак ја бих пре умро, него да одступим у било чему од праве вере и да трпим гриже савести.”

„Али шта ћеш учинити“ кад се Римљани уједине са Византинцима? Јуче су из Рима стигла два апокрисијара, и сутра, у недељу, причестиће се са патријархом Пречистим Тајнама“, рекли су му гласници.

Преподобни је одговорио:

„Ако и цела васељена почне да се причешћује са патријархом, ја се нећу причестити са њим. Јер ја знам из писама св. апостола Павла, да Дух Свети предаје анатеми чак и анђеле, ако они почну да благовесте (да проповедају јеванђеље) другачије, уносећи нешто ново“. (Гал. 1:8). (Житија светих, 21. јануар, стр. 709-710).

Свети Антоније Велики:

„Доћи ће време“ и људи ће негодовати на побожне. Кад виде некога, ко није подвргнут општој болести, они ће устати на њега говорећи: Ти си свакако болестан, зато што ниси сличан нама“ (Отачник, 41).

На ове речи светог Антонија Великог епископ Игњатије Брјанчанинов даје следећу белешку: „Овде ваља приметити, да овај један (здрав) мора се веома чувати помисли лажног смирења (смиреномудрија), које неће пропустити да му укажу демони и људи, који су оруђа демона. Обично у таквим случајевима плотско мудровање приговара: зар си ти једини прав (у праву), а сви (други) или већина људи греше? То је приговор, који нема никаквог значаја. Увек је мало људи, веома мало људи ишло уским путем; а у последње дане света тај пут ће до крајности опустети (биће потпуно пуст)“.