Са неверицом смо прочитали Саопштење за јавности Епархије жичке коју је потписао „Архиепископ и Митрополит жички и игуман студенички Г. Јустин“ (овде:).

Ни краћег саопштења ни више пропуста у њему. Намерно говоримо о „пропустима“ да не бисмо неку грубљу реч упутили. Имајући у виду значај пропуста, одговорићемо темељније, како би „јавност“ којој се обраћа Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин могла да разуме актуелна дешавања у Манастиру Студеница.

Прво, потписник саопштења се лажно представио. Наиме, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин није игуман студенички, нити би пак то могао бити. Наиме, Устав СПЦ регулише избор настојатеља манастира (или игумана како се у народу назива) уз Уредбу за унутрашњи и спољашњи манастирски живот. Према Уставу СПЦ, а природно и према поменутој Уредби, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин не може бити изабран нити постављен за игумана Манастира Студенице. Управо због тога, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин и није изабран нити постављен за игумана, већ је себе поставио за в.д. игумана. Чак и лаици знају да приликом примене института вршиоца дужности, нужно мора испред функције да пише „в.д.“. Неки би се могли запитати да ли је ово уопште и битно. Одговор је да је наведено од великог значаја. 

Наиме, након инсистирања братије за спровођење Уставом СПЦ прописане процедуре за избор настојатеља, Митрополит жички је прибегао извргавању руглу правногпоретка СПЦ уводећи Манастир у незаконит правни поредак.

Очигледно, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин, сматра да је његова воља изнад Устава СПЦ и Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот те је након одбијања братије да прихвати наметање о. Дамјана за игумана, који при томе и не испуњава услове да буде изабран за игумана Студенице, дошао на идеју да уместо спровођења Уставом СПЦ предвиђене процедуре за избор настојатеља постави в.д. игумана, и то, ни мање ни више, него самог себе.

Уводећи самовољно правни инситут „вршиоца дужности“ у црквено право, Његово Високопреосвештенство се грубо наругао правном поретку Цркве и изазвао чуђење и неверицу чак и код правно необразованог света тиме што се ставио изнад Устава СПЦ, Синода и Патријарха.

Може ли се уопште замислити да у летописима, односно у историји наше Свете Цркве, наилазимо на в.д. патријархе, в.д. архиепископе, в.д. митрополите, в.д. игумане, в.д.архимандрите, в.д. ђаконе и сл. Можемо ли уопште замислити да молитве узносимо изнад иконе неког в.д.патријаха, епископа, ђакона и сл. Наравно да не можемо. Црква је несумњиво имала своје разлоге зашто није увела тај правни институт, односно зашто није Уставом предвидела могућност успостављења функције вршиоца дужности. С друге стране, они који се мало разумеју у право, у неверици посматрају докле самовоља једног епископа може да иде.

Правно посматрано, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Господин Јустин, није ни применио институт вршиоца дужности већ институт принудне управе. Подразумева се при томе да нису били испуњени услови за примену ни једног ни другог правног института. Сваком здраворазумном образованом човеку, и без нарочитог правничког образовања, јасно је да један правни институт може да се примени искључиво уколико је његова примена предвиђена. Дакле, да би институт „вршилац дужности“ могао да буде примењен, неопходно је да његова примена буде законом предвиђена и регулисана, а како је познато, прописи СПЦ не предвиђају примену овог института. Дакле, будући да се не може применити нешто што не постоји, овај институт је у СПЦ непримењив. Увођење института вршиоца дужности не може се правдати правним преседаном, јер самовољом се не могу уводити правни преседани. Наиме, увођење правног преседана подразумева право жалби и подразумева одлуку врховног ауторитета, у овом случају Сабора СПЦ. Овај преседан представља преседан уставног карактера, те такав преседан може донети само тело које је донело Устав СПЦ, значи Сабор. Друго, правни преседани се доносе искључиво када постоји правна празнина, што овде није случај. Из свега изнетог, поставља се питање да ли одлуке в.д. игумана уопште и производе правно дејство.

Даље, у целокупној правној регулативи СПЦ, предвиђена је примена, једног од фундаменталних правних принципа, према коме лице не може да одлучује о самом себи када су у питању јавна овлашћења, односно води се рачуна о сукобу интереса. Флагратан је овај счучај, где је архијереј поставио самог себе за члана братства, а затим самог себе предложио, а затим и изабрао на ту функцију. Никако се поступак архијереја не може образложити чланом 208 Устава СПЦ који гласи „Епархијски Архијереј врховни је настојатељ и надзорник свих мушких и женских манастира и манастирских братстава у својој епархији.“ Јер су врховном настојатељу Уставом СПЦ (као и Уредбомза унутрашњи и спољашњи манастирски живот) прописане надлежности, које се у случају избора намесника, прописане Чланом 211.  Да Устав СПЦ није ограничио надлежности архијереја чланом 211, самовољним тумачењем става 1 члана 208 Устава СПЦ, архијереј би могао самог себе поставити за игумана свих манастира у епархији, што очито није била намера архијереја приликом доношења Устава СПЦ.

Постављањем самог себе за игумана, урушава се саборност цркве, што представља један од основнихпринципа. Ни један патријарх СПЦ се никада није тако понашао. Нисмо имали случај да патријарх самостално донесе одлуку о постављању самога себе за епископа неке епархије. За администратора неке епархије, Свети Архијерејски Сабор, односно Синод, поставља одређеног архијереја, а не поставља га Патријарх. А камоли да одлуком постави самовољно самога себе.

Према томе, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин није омогућио избор игумана на начин на који предвиђа Устав СПЦ и Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, већ је уместо тога, извршио правно насиље постављајући самог себе за в.д. игумана.

Члан 211 Устава СПЦ гласи:

„У манастиру у коме има више од четири сабрата, за настојатеља и намесника предлаже братство под претседништвом изасланика епархиског Архијереја по два кандидата од којих епархиски Архијереј именује настојатеља и намесника. У манастирима где је мање од четири сабрата настојатеља и намесника поставља Архијереј. Епархиски Архијереј може у случају потребе назначити привременог настојатеља. Он га и разрешава. Стални настојатељ може се разрешити од управе односно преместити по образложеној молби, пристанку или осуди, сем случаја из чл. 220.“ 

Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот(чл.43) такође прописује надлежност епархијског архијереја дајући му у надлежност да поставља и разрешава привременог и сталног настојатеља, и да управља преко намесника манастиром у чијем братству има мање од 3 сабрата.

Према томе, Устав СПЦ не предвиђа могућност да епархиски Архијереј постави самог себе за настојатеља ни у манастирама који имају мање, ни у манастирима који имају више од 4 монаха, с тим да су му дата већа овлашћења у случају избора намесника у манастирима који имају мање од 4 монаха будући да у том случају настојатеља и намесника поставља сам. Како је већ речено, да Устав СПЦ није ограничио надлежности архијереја чланом 211, самовољним и тумачењем става 1 члана 208 Устава СПЦ, архијереј би могао самог себе поставити за игумана свих манастира у епархији, што очито није била намера  приликом доношења Устава СПЦ.

Уместо да је Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустинобјаснио верном народу којем се обраћа у Саопштењу за јавност зашто није омогућио избор игумана сагласно Уставу СПЦ, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустину Саопштењу наводи „Помињање прогона дела братства манастира Студенице и питање избора игумана јесте пример замене теза, где се не виде узрок и последице догађаја.“ 

Узрок јесте потпуно јасан, а и последице. Узрок неспровођења процедуре избора настојатеља и намесника Манастира Студенице је бахатост владике који себе ставља изнад Устава СПЦ. Последице самовоље и бахатости владике је вишемесечна патња студеничке братије поводом чега се више од хиљаду и четири стотине људи обратило Архиепископу и Митрополиту жичком Г. Јустину. 

При томе, у Саопштењу за јавност Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин изврће чињеницу да је више од хиљаду и четири стотине људи потписало молбу, а не петицију, како наводи. Молба и петиција нису ни слична ствар, па остаје отворено питање да ли Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин не прави разлику између молбе и петиције или с намером доводи у заблуду јавност којој се обраћа.

Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин у Саопштењу за јавност наводи да се у „писму/петицији“ помиње на „непримерен начин“. 

У тексту Молбе за престанком прогона студеничке братије, која је прослеђена Архиепископу и Митрополитужичком Г. Јустину, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин се назива искључиво Архиепископом и Митрополитом жичким Г. Јустином и „Ваше високопреосвештентво“.  

Претпостављамо да када Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин  говори о непремиреним називима којима се назива, мисли на реченицу “Након неуспелог насртаја на Жичу, бахати владика због жеље за профитом спроводи прогон у Студеници“, која се налази у тексту саопштења објављеног 6.2.2025. на сајту https://studenicainfo.rs/

У контексту тога, треба рећи да се Епископ Јустин у штампи помиње као „бахати владика“ већ пар месеци након што је изабран на трон Епархије жичке. Подсећања ради, скандал који је изазвала непромишљена одлука епископа Г. мр Јустина о смени дугогодишње игуманије Јелене, доводећи на њено место Науму, управитељицу једног од манастира из Овчарско-кабларске клисуре, изазвало је велико узнемирење међу верним народом, а пропраћено је и бројним новинским натписима у појединим дневним и недељним новинама. Овом сменом, а захваљујући новинским насловима попут „Јустинова самовоља: Монахиње беже из Жиче због владике“(Блиц), „Борба за власт и новац“ (НИН), „Бахати владика сменио монахињу јер није зарадила 30.000 евра“ (Блиц), „Тера игуманију јер му није дала 30.000 евра“ (Оzonpress; Блиц) и сл., начињена је значајна штета угледу СПЦ у целини. 

И тада је владика тумачио самовољно своја овлашћења. Епилог драме у Жичи јесте враћање чина игуманијиЈелени и шлогирање Науме коју је владика тумачећи прописе на свој начин уместо смењене мати Јеленепоставио за игуманију. Није ли епилог овог догађаја показао да јесте било речи о самовољи и бахатости владике. Зар би владика Јустин пред мајски Сабор СПЦ вратио игуманију Јелену да није ово самовољно и бахато понашање претило да проузрокује за њега штетне последице.

Није ли поступак именовања самога себе за в.д. игумана супротно Уставу СПЦ које налаже спровођење процедуре за избора настојатеља (игумана) бахато понашање?  Није ли након постављања самога себе за в.д. игумана, одбијање да се са братијом комуницира непосредно, и упућивање на његове секретаре бахато понашање?

Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин то међутим тумачи на следећи начин: „Непримерени називи којим се назива један Епископ СПЦ сведоче о духу из антицрквених комунистичких времена, који опстаје у појединцима који путем медија покушавају да глуме душебрижништво над Црквом.“

Како се види из Саопштења, људе који долазе у Студеницу и који брину за ову светињу и њено братство, владика описује опседнутим духом из антицрквених комунистичких времена који опстаје у њима. 

Али по речима Архиепископа и Митрополита Г. Јустина,ова група људи није само опседнута духом из антицрквених комунистичких времена, већ је и инструисана, те тежи да се наметне изнад аутентичног Духа Цркве.

Квалификација људи који данас подржавају студеничку братију, а који су пре једне деценије подржавали жичко сестринство на челу са мати Јеленом, не стаје овде. Архиепископ и Митрополит Г. Јустин наставља са образложењем да ова инструисана група тежи „да се Црквом управља на основу лицемерја и злонамерности, као и да се изврши притисак на Архијереја.“

Изгледа да је према Архиепископу и Митрополитужичком Г. Јустину, дух истине и правде само на њему, док су сестринство у Жичи, братство у Студеници и верни народ који је подржавао сестринство у Жичи 2015. године, и братство у Студеници данас задојени антицрквеним и комунистичким духом, па затим и инструисани са тежњом да се наметну изнад аутентичног Духа Цркве, односно да утичу да се Црквом управља на основу лицемерја и злонамерности.

Нејасно остаје, како је владика могао да се повуче пред духом из антицрквених комунистичких времена у време десанта на Жичу, и врати игуманију Јелену на чело Жиче. Није ваљда да је устукнуо пред таквим духом? Није ваљда владика Јустин 2015. године устукнуо над инструисананом групом која се наметала изнад аутентичног Духа Цркве?

Овакво етикетирање људи, осим што је неутемељено до мере апсурда, јесте и некултурно и ружно. Одавно је позната стратегија дисквалификације саговорника уследодсуства рационалних аргумената. Али наведено заиста не приличи ни једном пристојном човеку, а камоли једном архијереју.

Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин даље објашњава: „Оптужбе са којима се излази пред јавност теже да потхрањују причу о врху СПЦ као корумпираном и бахатом, како би се позиција и поверење Цркве у нашем народу нарушили у овим данима великог свенародног метежа.“

Е овде је заиста реч о замени теза, како наводи владика. 

Није врх СПЦ смењивао игуманију Јелену и супротно Уставу СПЦ доводио монахињу из другог манастира за игуманију Жиче, и то због материјалних мотива. То је урадио Епископ Јустин. Исти онај који је вратио игуманију Јелену пред мајски Сабор 2015. године након неуспелог десанта на Жичу. 

Није врх СПЦ онемогућио избор настојатеља (игумана) и намесника Студенице, већ је то урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. 

Није врх СПЦ постављао самог себе за игумана, нити епископа, нити митрополита. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. 

Није врх СПЦ постављао сам себе за в.д. игумане, в.д.епископе, в.д. патријархе, уништавајући правни поредак СПЦ. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жичкиГ. Јустин. 

Није врх СПЦ наметао за игумана манастира о. Дамјана или неког другог монаха супротно одредбама Устава СПЦ. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. 

Није врх СПЦ прибегао промени студеничке братије како би новоформирано братство изабрало игумана по вољи епископа. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.

Није врх СПЦ вређао веран народ да је запоседнутантицрквеним комунистичким духом. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. 

Није врх СПЦ доносио акте о премаштају студеничких монаха уз довођење нових, при чему су поједини манастири остали због њиховог премештаја испражњени. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.

Није врх СПЦ измислио чињеницу да је братство Манастира Студенице бројало 28 монаха пре две деценије. И то је измислио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. 

Није врх СПЦ покушао комерцијализацију Жиче и Студенице. И то је урадио Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин.

Могли био овако подуже да наставимо.

Према томе, овде није реч о рушењу поверења „Цркве у нашем народу у овим данима великог свенародног метежа.“ Овде је реч о обавештавању јавности о дешавању у Студеници, након оглушавања о молбу (не петицију) да се престане са прогоном студеничке братије. И након кажњавања и премештања монаха из Студенице у друге манастире уз довођење нових монаха, који тумаче овлашћења Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина на исти начин на који је то својевремено тумачила Наума, када ју је довео из једног од манастира из Овчарско-кабларске клисуре за игуманију Жиче. Па чак је и сам Епископ Јустин очигледно изменио своја тумачења када је вратио крст мати Јелени. 

Нико није поменуо, нити инсинуирао да је врху СПЦ корумпиран и бахат. Управо обрнуто, потписници молбе имају велико поверење у врх СПЦ. Велико поверење да ће заштитити једну узорну монашку заједницу од бахатости једног архијереја. Као што је 2015. године заштићена и монашка заједница у Жичи (видети чланак у НИН-у).

Аутентични Дух Цркве не почива нужно на једном архијереју. Историја Цркве је пуна примера тога. Поготово не на архијереју који доноси одлуке супротно Уставу СПЦ. Аутентични Дух Цркве почива на Сабору.

Најблаже речено, неистинита је тврдња изнета у Саопштењу да је „појачање братије“ наступило за „одржавање живота и поретка у манастиру, са пуним богослужбеним кругом и свакодневним служењем Свете Литургије“. Братство манастира је готово непромењено од када је Епископ Јустин дошао из тимочке у жичку епрахију. „Одржавање живота и поретка у манастиру, са пуним богослужбеним кругом и свакодневним служењем Свете Литургије“ није доведено у питање ниједном. Нити је то владика Јустин икада поменуо. Дакле питање  „одржавање живота и поретка у манастиру, са пуним богослужбеним кругом и свакодневним служењем Свете Литургије“ је отворено тек након што је братија одбила да прихвати наметање о. Дамјана за игумана Студенице, са очигледним разлогом: да се промени структура братије како би се изабрао игуман наметнут са стране.

У Саопштењу се наводи: „Постојеће братство одбија да у састав манастирског братства прихвати још шесторицу монаха које смо према Уставу Српске Православне Цркве члана 108 и 57, као и Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот СПЦ, преместили и прибројали братству манастира Студенице.“

Члан 108 Устава СПЦ садржи 29 ставова. Ни према једном ставу, надлежном архијереју се не оставља самовоља да изврши замену братије када братија одбије да прихвати кандидата владике за игумана, при чему кандидат владике није ни испуњавао услове да може бити изабран за настојатеља (игумана). Члан 57 Устава СПЦ гласи: „Свети архијерејски сабор, као највише јерархиско претставништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности (чл. 69 т. 28).“ Остаје нејасно на који начин члан 57 Устава СПЦ даје права Архијереју и Митрополиту Г. Јустина за своје поступке.

С друге стране, члан 211 Устава СПЦ јасно и недвосмислено упућује како се спроводи избор настојатеља манастира, као и члан 43 Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот. Устав СПЦ је такође ограничио надлежности архијереја чланом 211.Нејасно је како Архијереј и Митрополит Г. Јустин чита и тумачи Устав СПЦ. Чини се да не види оно што пише док види нешто што не пише.

Очигледно је, не само да Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин у свом Саопштењу није, „ради истине и будућег мира“, „одговорио на клевете које су написане и објављене путем електронских медија на интернет страници „Студеница инфо.рс“ као и осталим друштвеним мрежама“ већ је наставио да износи низ неистина.

Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин наводи у Саопштењу: „Улога Епископа да управља епархијом је вековима потврђивана, како догматски иконизацијом Христа као Архипастира, тако и апостолским прејемством, као и канонским предањем Цркве Божије.“

Међутим, Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин не наводи да је Устав СПЦ највиши нормативни акт, који је и он дужан да примењује. Није Архиепископија жичка приватна установа Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина где он сам успоставља правила, која су сви дужни да поштују. Монаси јер „основна обавеза и завет монаха јесте послушност, хваљена изнад свих других врлина и завета“ како наводи у Саопштењу, а веран народ да не би био окарактерисан као група опседнута духом из антицрквених комунистичких времена који опстаје у њима.

Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин оставља утисак да је заборавио да је и он сам монах, и да је као монах дао завет послушности. Као Архијереј, дужан је да поштује Устав СПЦ.

Став братије да желе да спроведу поступак избора настојатеља и намесника сагласно Уставу СПЦ и Уредби за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, ми верни народ, никако не можемо тумачити као непослушност надлежном архијереју, већ као послушност Цркви, будући да послушност Уставу СПЦ, као највишем правном акту, представља послушност успостављеном црквеном поретку. За нас је до ступања на жички трон Епископа Г. Јустина било и незамисливо да епископ може да спроводи своју самовољу смењујући игуманију Жиче, односно не дозвољавајући избор настојатеља Студенице директно кршећи Устав СПЦ. 

Свако цивилизовано друштво, нормативним актима регулише односе у њему. Наша Црква је такође нормативним актима регулисала црквени живот. Тако је Уставом СПЦ и Уредбом за унутрашњи и спољашњи манастирски живот регулисала питање избора настојатеља и намесника у манастирима.

Посебно је трагично што кршење Устава СПЦ врши архијереј који има титулу доктора наука, односно који, формално посматрано, спада у најобразованије архијереје наше цркве. Тешко је схватити да један архијереј који је доктор наука из теологије не разуме деструктивност његовог понашања по живот и правни поредак цркве.

Увид у Извештај о оцени урађене докторске дисертацијеепископа мр Јустина Стефановића помаже у разумевању личности Архијереја жичког. Како наводи проф. др МиркоТомасовић, редовни професор на ПравославномБогословском факултету у Фочи, где је мр Јустин Стефановић бранио и већином гласова, одбранио докторску дисертацију, „Јустин Стефановић је у доброј мери промашио тему“. Проф. Томасовић даље наводи поједине мисли Епископа жичког поводом којих истиче „кандидатове мисли су без икаквог смисла“. Проф. Томасовић даље наводи да му је закључак једног дела„више него нејасан, нетачан, исхитрен и библијско-светоотачки неутемељен“, и др. Разуме се, проф. дрМирко Томасовић, који је био и председник Комисије за оцену и одбрану докторске дисертације издвојио је своје мишљење уз обимно образложење.

Да су закључци и одлуке владике Јустина повремено исхитрене и нејасне опште је познато након драме у Жичи.

Али приговор проф. Томасовића да Епископ Јустин „често изводи погрешне и неправославне заључке“ посебно брине и узрујава. 

Када један епископ „често изводи погрешне и неправославне заључке“ у писаној речи, и то још у докторској дисертацији, која се пише усредсређено и пажљиво, где се свака реч мери и преиспитује, колико ли тек Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин доноси „погрешних и неправославих закључака“ у свакодневном животу Архиепископије жичке?

И на крају треба подвући да је посебно лицемерна а и опасна изјава Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина „Ову нашу Одлуку која је заправо производ нашег старања за мајку свих српских цркава и манастира, Немањину Студеницу, ова група монаха који све време обитавају и моле се у својој светињи, тумачи као прогон и упркос томе исту одбија да прихвати, иако су на то били позвани и од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.“ Ова изјава отвара неколико питања.

1. Наводи се „ова група монаха који све време обитавају и моле се у својој светињи“. Није реч ни о каквој групи, већ је реч о студеничком братству коме Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин ускраћује права да бира настојатеља, већ им намеће монаха који „не обитава и не моли се у овој светињи“ за игумана.

2. Наводи се да та група монаха тумачи „њихову Одлуку“ као прогон те одбија да исту прихвати. Није реч о томе да „ова група тумачи Одлуку као прогон“, већ кажњавање монаха, стављање под забрану и црквени суд због неприхватања комерцијализације манастира јесте прогон.

3. Зашто Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин није приказао Одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве којом се „ова група монаха“ позивају да прихвати његове Одлуке? Да ли таква одлука постоји? Да ли је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве расправљао о ситуацији у Манастиру Студеница? Ако јесте на чију иницијативу? И ако неке одлуке постоје, шта у њима пише?

Жељко Ђуровић уредник и оснивач сајта

https://studenicainfo.rs/saopstenje-