Увод "Борбе за веру":

На епархијском сабрању московске митрополије дошло је до вербалног варничења између свештеника Алексеја Шљапина и патријарха Кирила, које је усијало руски интенернет. Коментари прште на све стране, а знајући за апсолутизам патријарха Кирила и став руске државе према противницима СВО не верујемо да ће Шљапин још дуго бити свештеник. Догађај је коментарисао и црквени аналитичар Александар Вознесењски, који је недавно поново покренуо свој Телеграм канал после претходног разочарања и повлачења, о чему смо писали пре неколико месеци. Ево његовог осврта:

"Сада су многи канали, посебно у Украјини, разноразни одбегли страни агенти итд, и наравно либерали свих врста (како бисмо без њих?) покренули тираду на патријарха Кирила, који је јуче на епархијском састанку замерио свештенику који је изјавио:

 „Свештеник треба да води људе у Царство Небеско, а не да се бави патриотизмом“

 Патријарх Кирил му је оштро одговорио:

 „И то је супер, зар не? Ово је први пут да то чујем! Оче, јеси ли ти случајно из западне Украјине?... Иди, седи и озбиљно размисли о свему што си овде избрбљао“.

 Цела сала свештенства поздравила је ове речи аплаузом.

А сада либерали свих боја, украјински пропагандисти и одбегли душмани Цркве и Русије на све начине уживају у томе, говорећи да су проповед Царства Небеског заменили патриотизмом. Да ли је то тачно и шта је проблем овде?

Хајдемо корак по корак:

За свештеника увек на првом месту треба да буде да његова паства оде у Царство небеско, а не у пакао. Увек, увек, увек. Ако га није брига за ово, онда он није пастир Цркве Христове, већ једноставно кловн који глуми свештеника.

Дакле, овај свештеник је био у праву? Не!

У чему је проблем? У томе што је проповед Јеванђеља манипулативно супротставио патриотизму, тобоже Христова проповед поништава патриотизам. Рећи ћу више: таква формулација питања, посебно у периоду војне акције, сврстава овог свештеника у категорију непријатеља Цркве и народа.

Рећи ћете да идем предалеко? Не!

 Чујмо шта говоре светитељи.

Највећи стубови Цркве, попут Св. Јована Златоустог гоорили су о патриотизму и како је природно да хришћанин подржава војску и војнике:

„Зар не би било потпуно нескладно да, док су други излазили у поход и наоружавали се да бисмо ми били безбедни, ми сами не узносимо молитве за оне који су изложени опасностима и носе терет ратовања? Дакле, ово уопште не представља ласкање, већ се ради по захтевима правде... Они су, такорећи, нека врста упоришта постављеног испред, које штити мир оних који су унутра“.

Односно, човек који у рату каже „доста патриотизма“ понаша се као издајник оних који дају своје животе на фронту, као човек који иде у прилог непријатељу. И у том смислу, сасвим је оправдано и разумљиво патријархово питање да ли је свештеник који је дао такву изјаву из Западне Украјине.

Али рећи ћу више. Никада ниједан Светитељ није критиковао војнике и војна питања!!! Ни један!!! То што разни ниткови сада изјављују да Црква не може благословити рат је чиста лаж, која се не заснива на учењу Цркве, већ на идејама хуманизма и отворене толстојевштине, а то је у супротности са целокупном историјом Цркве, учењима светих и њиховим поступцима. Питање је само да ли је рат праведан.

Критикујући пацифистичка учења толстојеваца, свети Теофан Затворник пише да је

"Бог често показивао видљиви благослов у ратницима и ратовима, како у Старом тако и у Новом завету. А колико кнежева имамо, прослављаних моштима, који су се, међутим, борили. У Кијево-Печерској лаври, у пећинама, налазе се мошти ратника."

Не престајем да понављам да је Св. Равноапостолни Константин Велики водио је ратове целог живота. И никако одбрамбене – почињао је ратове ако је видео да су хришћани угњетавани. Није питао за мишљење либерала итд., већ је једноставно отишао и уништио оне државе у којима су хришћани били потлачени. Да, погинуле су десетине и стотине хиљада људи. Али не само да је Црква то одобравала, него знамо и за божанско покровитељство овога. Сам симбол крста је настао из надахнућа одозго и Константин Велики га је користио током рата, а житије описује да тамо где је био овај симбол, као да су небеске силе помагале Константиновим војницима. И тако, Црква је прослављала Константина не као блаженог или нечег другог, не просто га назвала великим, него га је прославила као равноапостолног (!!!), а сам символ крста, као што је дат за војне послове, користио се и користи се и данас на многим местима од стране Цркве, што директно указује да Црква НИКАД рат није сматрала нечим унапред за осуду.

И испада да хагиографску литературу, учење Светитеља и искуство Цркве преко 2.000 година оспоравају савремени либерали и толстојевци који изјављују да Црква не може да издржава војску и рат, да свештеници не могу да говоре о патриотизму ни у рату итд. Једноставно речено, људи који се супротстављају светињама уче нас да напустимо родољубље и учење Цркве. Наравно, има неписмених који верују овој антихристовској пропаганди (а како другачије назвати оне који се супротстављају свецима?). И веома је жалосно што Црква још увек није формирала јасно постављено учење светаца о овом питању, које даје могућност свакојаким неваљалима и манипулаторима да играју на мелодију непријатеља Цркве и Отаџбине и замајавају људе. Све више сам убеђен у потребу књиге у којој би се ово питање свестрано разматрало на основу учења светих и искуства Цркве.

Многи људи знају да ја критикујем руководство Руске православне цркве и можда би се изненадили што сам писао публикације под насловом „Реч у одбрану Патријарха“.

Дозволите ми да истакнем ово ради јасноће.

Нисам против Патријарха Кирила, Севрјука, Тутунова итд као личности. Ја сам против безобраности и зла у сфери вере, против безакоња, против гажења канона, против рушења саборности, против тога да се епископи разбацују као мачићи и застрашују, против сам да епархија  живи одвојено од верника. Али истовремено сам за свако добро дело које сви ови људи попут Патријарха Кирила, Севрјука, Тутунова и њима сличних могу да ураде.

Не борим се против појединаца – моја борба је за Цркву, за вернике и против безакоња и хаоса у Цркви.

Стога, ако патријарх или неко из његовог окружења учини нешто достојно, онда не сматрам срамотним да се изјасним у прилог добром делу.

Треба ли бити критика у Цркви? Дефинитивно да! Јер без критике сваки систем пада у пропадање и деградацију. Али не би требало бити непријатељства према Цркви, што је сасвим другачије од критике са циљем да се проблеми промене на боље.