header image
Руска православна мисао о језуитима и њихов однос према Русији Штампај Е-пошта
понедељак, 15 фебруар 2010

ДР. АЛЕКСАНДАР КАПЛИН

проф. Универзитета у Харкову

РУСКА ПРАВОСЛАВНА МИСАО О ЈЕЗУИТИМА И ЊИХОВ ОДНОС ПРЕМА РУСИЈИ

(Реферат са међународне научно-практичне конференције ''Руска цивилизација и Ватикан:да ли је конфликт неизбежан?)

Католички монашки ред ''Друштво Исуса'' основан је 1543 године у Паризу од стране шпанца Игњација Лојоле. Папа Павле III је 1540 године признао ред и објавио циљ: вратити заблуделе масе које су изашле из ње у окриље католичке цркве.

Од 1543 г. Језуитском реду су додељене изузетне привилегије: његови чланови су добијали неограничена права у сфери исповедања и проповедања, могли су да мењају устав у складу са духом времена и локалним околностима, имали су могућност да се баве трговином и банкарским операцијама, били су ослобођени од новчаног опорезивања и сл.

Због тога Ј.Ф.Самарин с пуним правом пише: ''Може се рећи да су сви животни сокови, сва душа латинства ушли у ред и да је од првог минута свог настанка језуитство у себи оваплотило сву суштину, сав смисао латинства и заузело његово место''.[1,c.228]

То је изазвало одговарајућу реакцију у многим земљама. Ми овде наводимо само неке чињенице. Језуити су 1588 г. били протерани из Трансилваније, 1594 г. из Француске (због атентата на краља, али их упркос томе Хенрик IV 1608 г.поново прихвата из страха због поновног атентата на њега), затим из Венеције су протерани 1606 г., из Богемије, Моравске и Мађарске 1618 г., из Португалије 1759 г., и 1834 г. и поново из Француске 1764 итд.

Папа Климент XIV је распустио ред 1773 г. Али га папа Пије VII поново успоставља 1814 године.

Језуити су из Русије протеривани више пута. (после Смутње, почетком XVII века, 1688 године, 1719 године, 1815 године, 1820 године). Први пут Руси се са њима срећу 1582 године у лику А. Посевина ''један савет и план'' кога је ''Због отцепљења Југозападне Русије од природне тежње ка Москви и Византији'', -по речима Ј.Ф.Самарина уврстило у ред најзаклетијих непријатеља Русије који су јој нанели највећу штету''[1,c.232] Москва је поново угледала језуите 23 године након прогонства А. Посевина, у свити самозванца у време Смутње и тај сусрет се завршио њиховим поновним прогоном.

Шта је претходило последњем (како се мислило у XIX веку) прогону који се десио 1820 године?

У четвртом писму језуиту И. Мартинову (1865 г.) Ј.Ф.Самарин подвлачи да се у александровско време сва сила језуита огледа у ''духовној немоћи'' виших слојева петербуршког друштва. Овде је могао рачунати на успех и добити саосећање ''свако, од стране занесених научника политичко или религиозно осећање, свака фантазија, сваки призрак'':''Као што видимо, све је одисало благонамерношћу..., но, међутим, живо, народно самосазнање је умирало. При јако развијеном државном патриотизму губио се народни смисао; историјско памћење је било стављено по страни; непосредно осећање свега онога што су преживели, губио се сваким минутом садашњице; народни језик су направили као да је туђи, своју веру су срозали и изједначили са било којом другом вером''; под верском толеранцијом се подразумевало ''интервенисање у име једнакости свих религија''[2,c.226-228]

У ''ту, такву, млитаву и трошну средину, духовно бесциљну, отргнуту од народног и црквеног темеља који ју је хранио и материјално и духовно, улетели су језуити...''; никаквог отпора није било;''дворске душе и ... капитал сам по себи,устремио се ка раширеној мрежи...''[2,c.228-229]

Додуше, касније је Г.В.Флоровски, фактички не увиђајући тај драматизам написао.''У тадашњем мистичном синкретизму било је и римо-католичких елемената''[3,c.135]

О боравку језуита у нашој отаџбини дуго времена није било неких специјалних црквено-историјских списа. Али нови упад језуита у Русију, у различитим видовима и формама (са ''лажним измишљеним именима'', ''са фалсификованим пасошима'') које су спроводили њихови емигранти и њихови потомци са познатим презименима, као и активизацијом самих језуита из руских редова са циљем обраћања ''словена-шизматика'', побућивали су духовно најдалековидије и духовно осетљиве руске мислиоце да обрате пажњу на те појаве.

Међу првима који су се огласили о језуитима био је Ф.И.Тјутчев у тексту ''Римско питање'' (1850 г.) који је штампан на француском језику и који је изазвао бурну реакцију (на руском језику овај текст је први пут штампан 1886 године).

Треба рећи да је на западу у то време, од стране језуита било штампано на хиљаде радова. Можемо истаћи полемику француског религиозног мислиоца и научника Паскала (1623-1662) са језуитима, у његовој књизи ''Писма у провинцију'' (1856 г.). Она се одликује нескривеном одбојношћу ка њима, непристајањем на било какво мешање лажи са истином. Посебно оштрој критици у ''Писмима у провинцију'' је подвргнута тзв. казуистика (својеврсна морална наука) у интерпретацији језуита.

Ф.И.Тјутчев је поседовао велико знање по том питању (у његовој библиотеци су нађена и Паскалова ''Писма...'') и зато је и сматрао језуитски ред ''усредсређеним али буквално истинским  изразом римског католицизма. Просто речено језуитизам и јесте католичанство али само у активном, дејствујућем стању, у војствујућем положају''[4,c.509]  Зато су римски католици бесциљни пред језуитима јер би нападом на ред ''они били у сталној опасности да повреде саму римску цркву''[4,c.509-510] Истовремено ''можемо потпуно основано рећи да језуитско питање веома брзо дотиче религиозну савест Запада, па Запад никад и не може да га реши на задовољавајући начин.[4,c.507]

Овде постаје јасна и улога руских православних мислилаца: треба то питање појаснити и због себе и због самог Запада.

Као последица чланака Ф.И.Тјутчева јављају се три брошуре (тзв.''француске'') А.С.Хомјакова ''Неколико речи православним хришћанима о западном вероисповедању'' (1853 г., 1855 г., 1858 г.-у Русији заступништвом грофа Д.А.Толстоја, штампани 1879 г.).

Те публикације одиграле су важну улогу у заснивању односа православља према католицизму у време крсташког рата против Русије 1850-их година.

Још 1830 г. А.С.Хомјаков је указао на огроман (и чак решавајући) утицај на формирање богословских и религиозно-историјских погледа читавог реда великих мислилаца, међу њима и младог Ј.Ф.Самарина, посебно у време његовог рада на дисертацији ''Стефан Јаворски и Теофан Прокопович''(1840-1844 г.)

У трећој ''француској'' брошури А.С.Хомјаков непобитно доказује заблуде језуите И.С.Гагарина која је уврштена у његову брошуру '''Да ли ће Русија бити католичка?''[5,c.173-182]

У Паризу, 1863-1864 г., на француском језику излази двотомник грофа Д.А.Толстоја (''Римско католичанство у Русији'') који је од 1865 г., био обер-прокуратор Светог Синода. Гроф је почео рад над књигом 1848 године ( 1847 г. Д.А.Толстој је био постављен за чиновника посебних послова при Департменту духовних дела страног вероисповедања) и она је првобитно била написана на руском језику. Но, услед низа разлога, међу њима и због упознавања западног читаоца са православним погледима, она је преведена на француски језик (и тек 1876-1877 г., било је штампано на руском језику).

У књизи Д.А.Толстоја (коју је Ј.Ф.Самарин назвао ''изузетним радом грофа Толстоја који нам је открио terram incognitam наших односа са латинском црквом[1,c.232], засновану на материјалима у којима је било и доста материјала о језуитима, међу њима и Прилози (чак и ''Звоно'' од А.И.Херцена (1867, 01.март) оцењујући је као ''веома значајну и изузетно богату чињеницама'' а Лајпцишки универзитет је произвео Толстоја у звање доктора филозофије)

[Овај изузетни руски гроф је био један од духовно најближих пријатеља са великим руским писцем Гогољем и управо на његовом имању је Гогољ провео своје последње године као велики православни молитвеник и мислилац. Гогољ се и упокојио у кући грофа Толстоја-опаска преводиоца за српске читаоце]

Првим руским специјалним црквено-историјским списом о језуитима сматра се истраживање полазника Казанске духовне академије  А.И.Лилова ''О штеточинском дејству језуита према православној цркви у Русији крајем XVI и почетком XVII века''. [Казањ, 1856]

Но та књига је услед различитих околности остала мало позната за разлику од другог рада на руском језику , специјално посвећног анализи језуитског учења. Ради се о пет писама чувеног руског православног мислиоца, духовног сина протојереја А.Кључарева (касније познатог Харковског архиепископа Амвросија) Ј.Ф.Самарина (1819-1876) ''Језуити и њихов однос према Русији'' која се први пут појавила  у часопису ''Дан'' (1865, НН 45-52).

Узрок њихове појаве је био овај. У Москви су се 1864 године почеле ширити приче о томе  да влада намерава да одобри деловање језуитског реда у Русији. Информација је долазила како из иностранства тако и из чињенице да су у Петрограду боравили језуити проповедници.

И.С.Аксаков је, увидевши да је  ''фалш-либерализам заједно са фалш-хуманизмом'', иступио са упозоравајућим уводним чланком чија је суштина у томе да је: ''Пустити у Русију језуитски ред исто као пустити у њу надзорника  и свесну разбојничку банду варалица, лопова и њима сличних уметника и чак не тако него и сто пута горе''[6]

У заштиту реда стао је руски језуита И.М.Мартинов (1821-1894). Он је већ 20 година био члан реда, живео је у Француској шаљући чланке разним француским издавачима.

У свом писму (изашлом као посебна брошура, а потом у часопису ''Дан'' (1865, НН 45-46) И.Мартинов је стао у заштиту свог реда и позвао на полемику све који то желе. Као одговор њему, стигло је писмо Ј.Ф.Самарина које је штампао не само ''Дан'' него је то штампано и у посебној књизи заједно са коментарима редакције новина ''Дан'' и писмом самога И.Мартинова[1]

J.Ф.Самарин се занимао ''не само језуитским редом, у смислу историјске установе, колико језуиством у смислу психичке болести или моралне заразе која се укоренила у самој души људској и зато је способна да се развија свуда и да трује сваку друштвену средину, разуме се уз познате услове унутарње искварености''[1,c.118]

Задатак аутора је био да: ''спозна ту болест, назове је правим именом и одреди јој дијагнозу''; другим речима он би: ''хтео да не улази у оспоравања већ да се ограничи разоткривањем тих дубоко осмишених пријема, којима језуити проничу у свест људи и помућују је, уочити њихову логичку генеалогију и показати њихово заједничко порекло уз строго прикривене намере''[1,c.119]

Ј.Ф.Самарин је утврдио да је језуитски ред одобрио ''велики'' задатак, урадио ''светску погодбу'' - унедрио у људску душу ''унију између истине и лажи, добра и зла, Божије истине и људске истине''[1,c.102/115]

Аргументи Ј.Ф.Самарина (који је савршено познавао латински и ред других европских језика) били су толико убедљиви да су се језуити одлучили на одустајање од полемике. Но,  свеједно, код православног читаоца књига је имала још 2 издања (1868 и 1870). Осим та три издања ''Језуити'' су се појавили у француском и пољском преводу. (на француском језику та књига је објављена са преводом П.Бутурлина и издата је у Паризу 1867 г. А на пољски језик од стране непознатог преводиоца изашлаје у Варшави 1867 године.“)

Посебно треба истаћи оцену Самариновог труда од стране св.Игњатија Брјанчанинова. У писму свом брату П.Л.Брјанчанинову он је приметио: “Дело Јурија Самарина о језуитима написано је у духу Новиковљеве ''Гуске и Лутера''[7], али је слог у Самарина бољи. Дело Самарина је оценио као корисно и потребно а дело Толстоја ''La Chatolicizime...'' чак неопходним“[8,c.453]

Уважавајући сугестију св. Игњатија, не можемо да не признамо његову оцену другачије него као истинско одобравање.

Не једном исказане оштре оцене св. Игњатија о књизи Томе Кемпијског „О подршци Христу“ нису остављале сумњу о томе како би он оценио дело Игњација Лојоле ''Духовне вежбе'', у којој је изложен систем језуитског васпитања који чини својеврсни слој молитви, чтенија и самоиспитивања која се спроводе као уображавани разговор са Богом и светитељима, са представљањем Христових страсти, са созерцањем Христа и зближењем са Богом.

Треба обратити пажњу и на то да би многе оцене Ј.Ф.Самарина о руској историји, добро било размотрити и у данашње време. Нпр. да је цар Павле I био ''истински ... заступник и покровитељ'' језуита, на чију је службу у његово време ступила руска дипломатија.[1,c.253-254] и др.

Свештеник Казанског сабора у С.Петербургу М.Ј.Морошкин (1820-1870) је 1860 године припремио и издао још један значајан рад ''Језуити у Русији у време царовања Екатерине II до нашег времена'' у два издања б.СПб.1867,1870). Тај рад остаје до дан данас најзначајнији за историјско изучавање најдужег боравка језуита у Русији.

Морамо поменути и записе С. С. Џунковског, бившег језуита који је по повратку под окриље РПЦ написао књигу ''Рус, седам година језуит''. (у часопису Руски инвалид 1867-1867)

На тај начин од 1840 до 1870 године, руска православна мисао је преко најбољих представника детаљно истражила историју узајамних односа Русије и језуита, дајући комплетан богословски и црквено-историјски коментар о тим односима који се могу дочарати речима Д.А.Толстоја: ''на срећу Русије, тај непријатељ истинског просвећења је и трећи пут протеран из ње... језуитски ред, и надамо се због добробити човечанства да су протерани заувек''.[9,c.228]

Oгромна је била улога истинских словенофила (А.С.Хомјакова, Ј.Ф.Самарина, И.С.Аксакова) или људи блиских погледа њиховим, као што су Ф. И. Тјутчев, Д. А. Толстој или М. Ј. Морошкин. И у временима која следе, сви непоклебљиви и десно орјентисани руски православни мислиоци су доследно следили тај пут. (Ф.М.Достојевски и други)

Такве оцене у богословској, историјској па и у уметничкој књижевности, публицистици и јавном мнењу, нису могли да не оставе трага у предавањима у духовним семинаријама.

По академском закону 1884 године, ''упоредно богословље'' у духовним семинаријама било је замењено ''историјом и анализом западног исповедања'' а 1911-1912 године ''Историјом и разобличавањем западног исповедања у вези са историјом западне цркве од 1054 године до данашњих дана''.

Победа богоборачких снага у Русији довело је до тога да је осмишљена историја католичанства (и језуита) у њој, просто прекинута. Али у дијаспори, ми можемо срести како  брбљарије о тој  теми (Н.А.Берђајев и неки други) тако и веома корисне радове.

Посебно бих обратио пажњу на капитално дело И.А.Иљина ''О супротстављању злу силом'' над којим је он радио у Италији од августа 1924 до пролећа 1925 године. Тамо у библиотеци Уфици у Флоренци и у библиотеци Сан-Ремо он је пронашао неопходну му језуитску литературу и искористио је, посебно у одељку ''О лажном решавању проблема''. Нарочиту пажњу је обратио на то што се код неких језуита може наћи ''још јаркији покушај да се апсолутно оправда не само мач него и било која друга неправда'', иако су се они ''као што видимо, исто као и Лутер, опирали на старозаветне представе о Богу, сагласно којим се Божанство доживљава као савршенство силе, а не као савршенство љубави и добра...''[10,c.194].

У резимеу, хтео бих обратити пажњу на следеће.

Сви контакти православне Русије, царске, империјске са језуитима завршавало се за њу тешко накнадивом штетом и њиховим прогоном из Русије. Активизација језуита у Русији била је повезана са отпадијем од православног поимања руске историје, слабљења државе, јачањем секуларизације и либерализма. Сви непоколебљиви у православљу руски мислиоци су једнодушни у негативној оцени плодова језуитске делатности у Русији.

Што се тиче нај важнијих радова о језуитима, они ни сад нису изгубили свој значај, зато што су били написани од стране изузетних православних световних и црковних мислилаца, који су проучили изворе и који су одобрени од стране светих отаца наших и због тога могу служити  као поуздан ослонац и за савремен оцене.          

Александар Каплин,

професор Харковског универзитета,

доктор историјских наука

 

Литература

1) Језуити и њихов однос према Русији.Писма језуиту Мартинову од стране Ј.Ф.Самарина.-М.,1886.

2) Ј.Ф.Самарин. Сочињенија.М.,1887.

3) Г.В.Флоровски Путеви руског богословља Кијев 1991

4) Ф.И.Тјутчев. Сочињенија. М.,-1900.

5) А.С.Хомјаков. Сочињенија богословска. -Спб., 1995.

6) Дан,-1865,-Н-12

7) Св, Игњатиј Брјнчанинов. Сочињенија 1995

8) Д.А.Толстој. Сочињенија 1993

9) И.А.Иљин. Осупротстављању злу силом. Лондон-Канада,1975

 

Са Руске Линије (www.rusk.ru) превео Ранко Гојковић    

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 15 фебруар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.