До почетка 20. века (неколико деценија пре 1917. године) Јован Кронштатски је рекао: „Руски народ је престао да разуме шта је Русија: она је подножје престола Господњег. Руски човек то мора да схвати и да захвали Богу што је Рус.“

Држава се одвојила од Цркве, али Црква је до 1917. године, иако увређена, била верна држави. Све док се 1917. није догодио други Раскол, и Црква се већ одвојила од Државе, кад је пристала и чак допринела паду Царства у Русији. Године 1917. Црква ће издати свог помазаника.

Ми још увек нисмо схватили да само у овом делу руског народа није постојао један, већ два Раскола. Најпре се Држава одвојила од Цркве, а онда се Црква одвојила од Државе. Сад је јасно одакле долази извесна шизофрена природа руске свести.

„А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати.“ (Мт.12:25)

Имамо, дакле много Раскола и њихови разлози нису нестали – управо они су ти који изазивају ратове наше садашњости! За Кијевску Русь цена Раскола је Руина, за Московску – Смута, а за Белу Русију – Распад.

Поента није у Путину, Бајдену, Трампу, Лукашенку, Зеленском – ствар је у томе да не постоји могућност било каквог мира унутар православног руског народа док сви не будемо свесни одговора на питање: „Шта од нас хоће Господ“.

Укидање Томоса из 1686. године (2018), чија је могућност отворена још у 17. веку, довело је до рата 2022. године. То је иста ненаучена лекција: „не можете из једног кварта у Турској контролисати судбине Русије”. Жеља да се „договоримо са партнерима“ и „стратешко ћутање“ о најважнијем – довели су до искреног неразумевања. „Нас су обманули“ – и опет у рат.

У Светом Рату чак ни војна победа не доноси мир – док не дође до преображаја. Док бар негде, на нивоу целог руског православног народа, који је примио ову Земљу и претворио је у један огроман Храм, не зазвучи „Уједињуј се и владај“ уместо „завади па владај“. А за оне који се не усуде да ово кажу, неће бити мира, али, авај, биће нешто друго. Царство подељено у Беловежској пушчи неће опстати; а чуварима патријаршијског престола биће одузето оно што мисле да имају — и почеће нови круг Раскола… Све док се, пре или касније, не изврши испуњење Дужности.

„А ВЕЋ И СЕКИРА КОД КОРЕНА ДРВЕЋУ СТОЈИ: СВАКО ДРВО КОЈЕ НЕ РАЂА ДОБРА РОДА, СЕЧЕ СЕ И У ОГАЊ БАЦА.“ (Мт. 3:10)

Свако од оних који имају Власт на овој земљи неће опстати ако не почне да чини оно што је Христу од њега потребно.

У међувремену… Човек сам себе не познаје – „православни“ атеиста. Други ћуте – не познају свог непријатеља. Неспособни да се одлуче (наизглед једноставно питање) – да те они који од тебе зависе у свему не издају – одржавају самите са Африком. А трећи су поново прогон Цркве устројили и на државном нивоу ушли у идолопоклонички блуд – „Україна понад Усе!”

Док се ове грешке не исправе, рат ће се наставити!

Мир на земљи руског православног народа наступиће само под знамењем Спаситеља нерукотвореног. Расколу се може супротставити само Тројединством, расцепљеним 1991. године. И поновним уједињењем Државе и Цркве, Царства и Народа. Рат неће стати све док сви ми – лично ти! – не схватимо да је цена папира из Истанбула смрт твога брата!

Док не схватиш да не можеш на другом крају света тражити одговор на питање „Ко си ти и зашто си?!”

Ни у Москви још увек нису разумели основне ствари: „ако ти сам не можеш да се определиш, твоја држава нема будућност“. Слика будућности није у декретима – она је оваплоћена у Човеку, у Господару. А ако Господар не зна где треба да оконча свој земаљски пут – „где ће починути“ – у Кремаљском зиду или у гробници Архангелског Сабора, онда народ већ 24 године стоји у пози „Витеза на раскршћу“.

Још се није научило да је немогуће добити рат ако то није дато одозго – без Духовне компоненте немогуће је владати Светом Земљом. То право рађа одговорност, а не Повеља УН и преговори са партнерима.

Да резимирамо… Проблеме ћемо или решавати као целину, као тројство, или ћемо се бескрајно умивати крвљу једни других, за забаву странаца и непријатеља… За сада, друга опција ради вековима… Али оно што је људима немогуће – Богу је све могуће. Ако покуцате „на та врата“.

Једна од проповеди Јована Кронштатског овако се завршава: „Предвиђам обнову моћне Русије, још јаче и силније. На костима мученика, као на чврстом темељу, подићи ће се нова Русь – по старом узору, крепка вером у Христа Бога и Свету Тројицу – и биће по завету кнеза Владимира – као јединствена Црква“.

„Шта ћемо, дакле, рећи на ово? Ако је Бог са нама, ко ће против нас ? (Рим. 8:31)

Извор: Телеграм канал П.

Шелина Преузето са: "Искра"