Свети Фотије, Патријарх Константинопољски, живео је у 9. веку и потицао је из породице ревносних хришћана. Његов отац је скончао мученичком смрћу за одбрану икона. Свети Фотије је добио одлично образовање и, будући да је био у сродству са царским домом, заузимао је дужност првог државног секретара у Сенату.

Савременици су говорили о њему: „Својим знањем у готово свим световним наукама он се толико одликовао, да се с правом могао сматрати славом свога века и чак се могао расправљати са старим филозофима. Код њега су изучавали науке млади престолонаследник Михаил и будући просветитељ Словена равноапостолни Кирило. Дубока хришћанска побожност ограђивала је светог Фотија од прелести блага дворског живота, он је свом душом тежио ка монаштву.

857. године савладар цара Михаила, Варда, удаљио је патријарха Игњатија са константинопољске катедре (тј. са патријаршијског трона). Епископи, знајући за побожност и широку ученост Фотија, указали су императору Михаилу на њега као на човека достојног да заузме првосвештенички престо. Свети Фотије је са смирењем прихватио предлог. Током шест дана проведен је кроз јерархијске чинове, а на дан Рождества Христовог посвећен је за епископа и уздигнут на патријаршијски престо. Међутим, убрзо су почели немири у Цркви, које је подстицао удаљени са катедре патријарх Игњатије.

Године 861. сазван је Сабор ради окончања немира, на коме је потврђено свргавање Игњатија и постављање Фотија за патријарха. Папа Николај 1-ви, чији су посланици били присутни на овом Сабору, надао се, потврђујући Фотија за патријарха, да ће га потчинити својој власти, али, пошто није добио оно што је очекивао, на Римском сабору папа је анатемисао Фотија.

Од тог времена почела је за светог Фотија дуготрајна борба против папске самовоље и задирања у Православну Цркву Истока, која је трајала до краја његовог живота. 864. године. Цела бугарска земља је добровољно прешла у хришћанство. Бугарског кнеза Бориса је крстио, како се верује, сам патријарх Фотије, после чега је свети Фотије послао архиепископа и свештенике у Бугарску ради крштења бугарског народа, а 865. године послао је и светитеље Кирила и Методија ради проповеди Христа на славјанском језику. Међутим, папине присталице у Бугарској су изазвале неповерење код Бугара према проповедницима Источне Цркве.

Тежак положај Бугарске услед напада германа приморала их је да потраже помоћ на Западу, и бугарски кнез се обратио папи са молбом, да му пошаље своје епископе. Кад су стигли у Бугарску, папски легати су тамо почели активно да успостављају латинско учење и обичаје уместо православних. Свети Фотије, као чврст заштитник истине и изобличитељ неправде, окружним писмом обавестио је Источну Цркву о делима папе (о поступцима), указујући на одступање Римске цркве од древног Православља не само у обредима, већ и у исповедању вере. Тада је био сазван Сабор, који је осудио самовољу Запада.

Године 867. Василије Македонац је заузео царски престо убивши цара Михаила. Свети Фотије је разобличио убицу и није му дао да се причести Светим Христовим Тајнама. Због тога је он удаљен са патријаршијског престола и затворен у манастир. На његово место поново је постављен патријарх Игњатије. Сабор, сазван ради истраге о поступцима светог Фотија, одржан је уз учешће папских легата, који су захтевали да Сабор потпише повељу о безусловном потчињавању целе Цркве суду папе.

Источни епископи, не пристајући на то, ушли су у спор са легатима. Свети Фотије, позван на Сабор, ћутањем је одговарао на све нападе легата и само на питање судија: „Да ли он хоће да се покаје?“, одговорио је: „А да ли су се уразумиле саме судије?“

После дугих спорова противници Фотија су однели победу и, мада нису имали никаквих основа за осуду, изрекли су анатему патријарху Фотију и епископима, који су га бранили. Светитељ је послат у изгнанство на седам година и, по сопственом сведочењу, „само је благодарио Господу и трпељиво подносио судове Његове...“

У то време латинско свештенство је протерано из Бугарске због папине самовоље, и патријарх Игњатије је тамо послао своје епископе. 879. године, после смрти патријарха Игњатија, сазван је Сабор (који су многи оци цркве називали: 8-ми Васељенски сабор), који је поново признао светог Фотија за законитог пастира Цркве. Папа Јован, који је лично познавао Фотија, објавио је преко посланика на Сабору о укидању свих претходних папских одлука о Фотију. Сабор је признао неприкосновеност Никејско-Цариградског Символа вере, одбацивши латинско искривљење (филиокве), и признао независност и једнакост оба престола и обе Цркве (Западне и Источне). Сабор је одлучио да у Бугарској пониште црквене обичаје и обреде, које су увели латини, чиме је укинуо њихову превласт тамо.

Под наследником цара Василија, Лавом, свети Фотије је поново страдао по лажној оптужби, окривљен за заверу против цара. Пошто је свргнут са катедре 886. године, светитељ је 891. године скончао своје дане у манастиру Армонији.

Православна Црква поштује Светог Фотија као ревносног браниоца православног Истока од власти папа и као ученог богослова, који је иза себе оставио бројне и разноврсне радове, посвећене изобличењу (разоткривању) заблуда латина, оповргавању разних јереси, објашњавању Светог Писма и откривању разних предмета вере.