„Говоре: `Мир! Мир`, а мира нема!“

Ове речи пророка Јеремије одјекују ми у ушима колико и бука преговора ових дана.

Преговори у таквом формату нису сувишни, али присетимо се да је наспрам нас за овим преговарачким столом непријатељ. Притом, стар више од једног века. Веома лукав. Веома опасан. И веома стрпљив. Играч на дуге стазе.

Насупрот нама је земља која у својим званичним документима Русију сматра непријатељем број 1, без обзира на то ко сад тамо у Америци игра улогу председника.

Америка је Украјину пумпала оружјем, подсећају колеге, чак и током Трамповог првог мандата; и скоро 30 година хушкала Украјину као борбеног пса против осталих Руса – стрпљивим сатанским радом на обради мозга.

То је земља која је само у последње три године донела тугу у скоро сваки руски дом, а у делу руске земље који се и данас зове „украјина“ – у сваки.

Лукава шема њихове изборне „демократије“ увек им омогућава да играју игру доброг и злог полицајца. Некад је био Бајден-тиранин, а сад ће све бити другачије.

То је лаж.

То позориште сенки режирају они који мењају глумце сходно околностима, подстичу и гасе сукобе кад им је то потребно и преко њих манипулишу континентима.

О Зеленском је све јасно.

Сваки мање или више осетљив човек, видевши аплаузе за њега са светских трибина, све оне насловнице… итд., схватао је да ће Јуду тачно по Јеванђељу предати његови спонзори и да ће се пре или касније Јуда наћи у омчи. Садашње јавно уништавање издајника од стране његових дојучерашњих господара само је обична јеванђељска прича.

Али они ће наћи неког другог да замени Јуду и неће променити свој циљ – уништење Русије.

Просто, то је циљ који се не постиже брзо. Они више од једног века раде на сламању руске цивилизације, а посебно активно од 1917. године – од када смо ми били под њиховом окупацијом. И имају довољно стрпљења.

Сад они схватају да су Руси прилично ослабљени овим пакленим грађанским ратом који су нам они приредили. Ослабљени рушењима, смрћу најбољих, испраним мозговима, унутрашњом изопаченошћу, абортусима, разним лажима, либерализмом убризганим од њих, и још много чиме.

И виде да је управо сад тренутак да у овај сукоб уђу са „миротворцима“ и зауставе га.

И зато што их призор запаљених америчких тенкова баш и не инспирише. И зато што би сутра могло да се деси нешто што никако не би смели да дозволе: сутра би Русија могла да победи на бојном пољу.

А победничка Русија им не треба, то је опасно. Њима је потребна Русија (цео руски свет) ослабљена и заглављена у неизвесности. У то ће нас увлачити.

Увек су то радили.

И 1905. у руско-јапанском рату; и 1917. и 1944. године.

И сад то раде. Њихов циљ није мир и заустављање крвопролића. Њихов циљ је да фиксирају Русе у слабости и неизвесности. Њихов циљ је управљање конфликтима. Њихов циљ је пуштање крви и излуђивање људи. И кроз то – потчињавање свих једној власти.

И сећамо се ко ће бити јединствени светски владар.

А садашња ситуациона промена актера (улазак нове Трампове администрације у арену) представља само згодан разлог за промену реторике и драматургије.

Али у овој лукавој поставци, као моћан светионик звуче недавне речи нашег Патријарха о томе шта је заиста Победа.

Говорећи о томе да Победе не бива без исправљања живота народа и његовог морала, Његова Светост се сетио и Јеремије, пророка невоље:

„Као што се горко жалио пророк Јеремија, људи су и даље спремнији да слушају оне који проповедају мир и благостање, који ласкају гордости и националном самољубљу, него оне који с правом указују на грешке и недостатке…

Нас уопште не треба да брине како се зовемо или како изгледамо… у очима околних народа. Требало би да се бринемо, пре свега, о томе какви се представљамо у очима Божијим, колико смо близу испуњења Његових заповести… Сачувај нас Боже да не чујемо од Њега, попут старозаветног народа Израиља, речи: „Досади ми сажаљевати“ (Јер. 15, 6).

У овим речима, а не у актуелним преговарачким извештајима, налази се формула истинског мира.

Преузето са: "Искра"