Вук Стеф. Караџић

„Срби сви и свуда”

Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона

Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849, стр, 1-27

1. Увод

„Глотоцентричну” теорију Доситеја Обрадовића и Милована Видаковића развили су зачетници српске филологије Вук Стеф. Караџић (1787-1864) и Ђура Даничић (1825-1882).

 2. Вук Стеф. Караџић

У студији „Срби сви и свуда” – написаној 1836, а објављеној 1849. у зборнику есеја Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона – Вук Стеф. Караџић пише да говорника српског језика има три врсте: око три милиона православаца („закона Грчкога”), који се називају Срби или Србљи и два милиона оних који „овога имена не ће да приме”.^[1]

Вук процењује да су од та два милиона две трећине „закона Турскога” (тј. око 1.300.000), а једна трећина „закона Римскога” (тј. око 750.000). Дакле, ни тада – тридесетих и четрдесетих година XIX века – језички критеријум није био подударан са етничким. Није то ни данас – два века касније. Заправо, та разлика је данас израженија.

Вук Стеф. Караџић на основу лингвистичког критеријума извлачи критеријуме за национални идентитет. Он сугерише да су сви који говоре штокавски Срби, иако се таквима можда и не осећају. Заснивајући национални идентитет само на језику, Вук Стеф. Караџић је све штокавце прогласио Србима, „Србима по правди”, чак и оне који се тако не осећају. О њима филолог др Радмило Маројевић (1949) пише: „То су, фигуративно речено, они који имају српско тело, објективно припадају српском народу и његовом језику, али немају српску душу, немају српску етничку самосвест”.^[2] На Новосадском скупу – одржаном 23. и 24. новембра 2007. у Новом Саду – чланови Покрета за обнову србистике тврдили су то исто у својим Закључцима: „У складу с принципом, који важи за европске националне филологије, по коме се народи разликују по језицима које су створили и којима говоре Срби су објективно (Срби по себи) они који говоре српским језиком као матерњим, и чији су преци говорили тим језиком. Субјективно се као Срби не морају изјашњавати и сви који су по пореклу и језику објективно Срби.”^[3] Текст Закључака заснован је на списима др Петра Милосављевића (1937), корифеја Покрета за обнову србистике, а редиговали су га др Милош Ковачевић (1953) и др Радмило Маројевић, два најревноснија Милосављевићева пулена. Крајње уобличење начинио је управо др Радмило Маројевић.^[4]

Разлика између објективног и субјективног се код ових „глотоцентриста” појављује управо стога што језик није једини детерминатор идентитета. То је срж „глотоцентричне” заблуде. Бројни народи говоре истим језиком, а имају различите идентитете. Већ је Вук приметио да има много оних који говоре српским језиком, а српског „имена не ће да приме”.^[5] У те је убрајао оне „закона Римскога” и оне „закона Турскога”. О томе како су се они осећали Вук је писао: „Они закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна Турски; а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе, н. п. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и т. д., или, као што особито чине књижевници, старинским али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци: они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима.^[6] Вук је додао да православне „ови закона Римскога и они закона Турскога њих зову Власима, а осим тога још они закона Римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и Ркаћима (или Хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона Грчкога зову ове закона Римскога Кршћанима, а ови њих Хришћанима.”^[7]

Пишући око век и по касније, српски академик Павле Ивић (1924-1999) је записао нешто донекле слично, а донекле различито: „Велики део католика нашег језика био је, додуше, обухваћен хрватским именом и хрватском свешћу, али је и даље на истоку остајало широко подручје, од Бачке, Барање и Славоније, преко пространих делова Босне до дубровачког приморја, где је опредељење кршћана било по правилу само регионално – буњевачко, шокачко, славонско, бошњачко, дубровачко.”^[8] Чувени српски лингвиста је – вероватно под утицајем идеологије југословенства и титоизма – у опсег „нашег језика” уврстио не само штокавски, него и чакавски и кајкавски, те је могао да тврди да су ти католици обухваћени „хрватским именом и хрватском свешћу”. Али Вук не говори ни о чакавцима, ни о кајкавцима, него само о штокавцима и то пре Илирског покрета, па стога међу штокавским католицима не види Хрвате. Нису они сами себе видели ни као Србе. Они су себе називали бројним регионалним називима, а нису желели Срби да се зову. Будући да је национални идентитет проматрао кроз призму „глотоцентричне” теорије, тј. теорије која тврди да је језик једини критеријум националног идентитета, Вук Стеф. Караџић је са чуђењем приметио да се „Срби закона Римскога не ће Срби да зову”.^[9]

3. „Срби закона Римскога”

Регионално опредељени „Срби закона Римскога” нису имали српску националну свест, како по филолошкој логици Вука Стеф. Караџића и других „глотоцентриста” произилази. Звали су се „по мјестима у којима живе”. Од Илирског покрета (1836-1843) почели су да попримају хрватску националну свест. У Илирском покрету кајкавски Хрвати у Хрватској, тј. Провинцијалу променили су језик, али не и католичку веру и хрватску националну свест. Поставши штокавци, католици из Провинцијала, тј. Хрватске дали су могућност католичким штокавцима ван Провинцијала да приме хрватску националну свест. То се управо и догодило. Процес усвајања хрватске националне свести код католичких штокаваца ван Хрватске, тј. Провинцијала трајао је отприлике један век. Грубо говорећи, завршен је средином XX века. Изузетака можда има и данас, али они не мењају општу слику, а то је да су католици – били чакавци, кајкавци или штокавци – стекли хрватску националну свест. Победио је критеријум религије, а не језика. Предуслов за тако нешто је био Илирски покрет, тј. промена језика у Хрватској, тј. Провинцијалу.

4. Промена језика у Хрватској

Пре двеста година –– дакле, почетком XIX века – Хрватска јe обухватала само данашњу северозападну Хрватску. Данас се та регија зове Хрватско Загорје, а тада је била позната као Провинцијал. Обухватала је сaмо три жупаније: загребачку, вараждинску и крижевачку. Главни град је био Загреб, а једно краће време и Вараждин (1756-1776). Стање у Хрватској је било жалосно. Најпре је било жалосно у културном смислу. Ту су се говорила чак четири језика: мађарски, махом међу племством; немачки, махом међу грађанством, па и Загрепчанима; латински, махом међу племством, свештенством и чиновништвом; и кајкавски, наречени хорватски, махом међу сељаштвом. На кајкавском или хорватском стварана је мала, локална књижевност. Она није имала утицај изван тог уског територија. Латински се говорио међу племством, па и у Хрватском сабору, као и међу свештеницима у Католичкој цркви. Користили су га и чиновници у државној администрацији. Говорио се и пети језик: српски. Њиме су говорили само досељеници из српских крајева и њихови потомци. Дакле, само су Срби говорили штокавским, тј. непосредним претком савременог „хрватског књижевног језика”. Аутохтоним Хрватима је то био страни језик.

Ситуација је била лоша и политички. Загреб није имао никакве ингеренције у Славонији, која је била директно под Угарском, а ни над Истром, Далмацијом, Дубровником и Војном крајином, које су биле под Аустријом. Хрватска је била само провинција унутар Угарског краљевства, па се зато и звала Провинцијал. У бити, била је то аутономна област унутар Угарске, отприлике као данашња Војводина унутар Србије.

Ствари се мењају откад је гроф Јанко Драшковић 1832. издао манифест у којем је захтевао уједињење Далмације, Славоније и Војне крајине са Хрватском, тј. Провинцијалом. То би вероватно остао само пусти сан да Људевит Гај, похрваћени Немац, није од 1836. почео да издаје часопис Даница на штокавском, тј. српском, уместо на кајкавском, тј. хорватском. Испрва су тај језик звали илирским, а потом хрватским. Промену су прихватили скоро сви. Латински се задржао само у Католичкој цркви. Сада га нема ни тамо. То је сада мртав језик који се учи само у школи. Кајкавски је престао да буде књижевни језик. Оно што се данас пише на кајкавском је књижевна наива. Угасила се та мала, локална књижевност. Кајкавски је данас суштински само говор загорских сељака. Покушај Мирослава Крлеже (1893-1981) да му поново дâ књижевни обол само је његова екстраваганција. Његове Баладе Петрице Керемпуха су одличне у књижевном смислу, али нису успеле да промене чињеницу да је кајкавштина сада само некњижевни вернакулар.

Промена језика у Провинцијалу омогућила је да штокавски католици почну да одбацују своје регионалне националне свести и прихвате хрватску. Та промена језика је омогућила настанак савременог хрватског националног идентитета. Да ње није било Хрватска би остала стешњена унутар граница три забачене жупаније, ако би је уопште и било. Да је превладао немачки, Хрватска би можда сада била део Аустрије. Да је превладао мађарски, Хрватска би можда сада била део Мађарске. Да је превладао кајкавски, Хрватска би можда сада била део Словеније, јер је кајкавски сличан словеначком. Ако би и била самостална, Хрватска би имала границе Провинцијала од пре двеста година. Њена књижевност на кајкавском била би омања у Европи. Просто речено, усвајање српског језика у Провинцијалу, у садејству са католичким смислом за организацију и ред, омогућило је да Хрватска буде оно што је данас: уједињена и кохерентна држава са јаком националном свешћу.

5. Илирски језик и писмо

Тридесетих и четрдесетих година XIX века у Хрватској, тј. Провинцијалу догодило се – а то је можда јединствен такав случај у историји – да је национална већина (Хрвати) узела језик националне мањине (Срба). Тај језик није назвала српским, него илирским, како је и било уобичајено у то доба. Учени католички штокаваци у региону свој језик су звали илирским. Кајкавци, тј. Хрвати у Провинцијалу нису узели за писмо ћирилицу, јер је то било писмо православних штокаваца, а они то нису били. Узета је „илирска” латиница, која је била уобичајена међу штокавским католицима, нареченим Илирима. Људевит Гај је учинио неке ситније измене у тој латиници. Углавном је тада стандардизована. Принцип којим су се руководили загребачки Илири при изменама гласио је да сваки глас (фонем) има један знак (слово). То није доследно спроведено, али махом јесте. Промене се махом тичу стварања слова са дијакритичким (надредним) знацима. Створена су слова – махом по узору на чешки алфабет – š, ž, č, ć и ĕ. „Рогато е” (ĕ) је временом отпало, јер је за стандардни говор узета ијекавица. Нешто касније је – на предлог Ђуре Даничића – уведено слово đ замењујући диграф dj. Остала су три диграфа: nj, lj и dž. Све те промене не негирају чињеницу да је то у основи писмо Илира, тј. штокавских и чакавских католика, којима су се они служили од ренесансе. Није био потребан ни Људевит Гај, а још мање Вук Стеф. Караџић да то писмо ствара. Био је потребан само неко да га стандардизује. То је био Људевит Гај или неко из његовог илирског кружока. Стога се то писмо с правом назива „гајица” или „гајевица”. У Новом завјету из 1847. Вук Стеф. Караџић то писмо и наводи као илирско писмо означивши га скраћеницим Illyr.^[10] Није он био његов реформатор, а камоли „творац”, него напросто каталогизатор. То је била латиница италијанског типа, јер је настала најпре на Приморју. У табели у Српском рјечнику из 1818. Вук Стеф. Караџић бележи и латиницу мађарског типа, којом су се до тада служили Хорвати, тј. кајкавци у Хрватској, тј. Провинцијалу.^[11] Наводи је скраћано као Croat. Разумљиво је да су се ти кајкавци служили латиницом мађарског типа, јер је Провинцијал био део Мађарског краљевства. Користећи латиницу мађарског типа, Хрвати су можда желели да покажу оданост Круни светог Иштвана. Можда нису ни имали избора. Било како било, одлука кајкавских Хрвата да усвоје илирски језик и илирско писмо била је револуционарна. У бити то је њихов одговор на претећу мађаризацију. Током Илирског покрета у Провиницијалу су усвојени језик и писмо Илира, тј. католичких штокаваца. Хрвати из Хрватске, тј. Провинцијала су том изменом хтели да се укључе у матицу већ утицајне и угледне књижевности католичких штокаваца из бројних региона Аустријске царевине, а пре свега из Дубровника. Имајући све то у виду, разумљиво је зашто Хрвати из Провинцијала, узмајући илирски језик и илирско писмо, нису имали осећај да узимају била шта туђе. Узимали су језик и писмо своје католичке браће.

Потез се показао ингениозним не само књижевно, него и политички. Омогућио је да католички штокавци – дотад са регионалном националном свешћу – почну масовно да усвајају хрватску националну свест. То тачно запажа академик Павле Ивић: „Прелазак на штокавштину и усвајање илирског имена уклонили су главне преграде које су могле стајати између Загреба и оних католика српскохрватског језика који нису имали хрватског опредељења. Свест о националном јединству почела се брзо ширити.”^[12]

Промена језика и писма у Провинцијалу омогућила је стварање модерне хрватске нације. Без те промене, Хрватска би била вероватно део Мађарске, Аустрије или Словеније. Ако би и била самостална, била би сведена на три жупаније од пре двеста година.

6. Значај Илирског покрета

Значај Илирског покрета за обликовање модерне хрватске нације није познат само академику Ивићу, него и историчару др Милошу Ковићу (1969). Он примећује: „Тренутак у коме су Људевит Гај и Илирски покрет усвојили штокавско наречје јекавског изговора за књижевну норму (1836) имао је пресудан значај за потоње српско-хрватске односе и југословенску идеју. У том тренутку су, у име Илирског покрета, а потом у име хрватске идеје, отворена врата за утицај кајкавског Загреба на штокавце Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине. Кључну улогу у томе је одиграла подршка римокатоличке цркве и Аустро-Угарске.”^[13] Др Милош Ковић је практично описао процес стварања модерне хрватске нације. Наиме, Хрвати из Провинцијала су задржали своју националну свест и католичку веру, а уместо кајкавској усвојили штокавски језик. Регионално опредељени штокавци – о којима је писао Вук Стеф. Караџић у спису „Срби сви и свуда” – задржали су свој штокавски језик и своју католички веру, а пригрлили хрватску националну свест. Дакле, заједнички именитељ који је омогућио стапање кајкаваца из Провинцијала и регионално опредељених штокаваца у Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини био је католицизам. Католицизам је био тај чинилац који је омогућио стварање модерне хрватске нације. Он се није променио ни код Хрвата у Провинциалу, ни код регионално опредељених штокаваца изван њега. Први су напустили свој језик, а други своје регионалне етникуме, али ни једни, ни други нису напустили свој католицизам. Као посредник у том обједињавају у хрватство на основу католицизма служила је – како је др Милош Ковић исправно и истакао – „двојна монархија”: Аустријска царевина и Угарска монархија, тј. Аустро-Угарска, која је то име добила 1867, после аустро-угарске нагодбе (нем. Ausgleich).

Процес стварања хрватствa на верској основи бунио је романтичарског филолога Вука Стеф. Караџића. Он није био у стању да схвати да вера може бити кључни чинилац националног идентитета. Био је заслепљен романтичарском тезом да је језик најважније, па и једино мерило националног идентитета. Он то никада нигде није био, а поготово не код нас од XIX века.

7. Језик није једино мерило националног идентитета

Теза да се нације временом не мењају зове се есенцијализам или примордијализам. Може се звати и фиксизам. Она није тачна. Нације се временом могу мењати. Могу се мењати и етноними – етнички називи. То може да илуструје управо хрватски етноним.

До Илирског покрета, тј. тридесетих и четрдесетих година XIX века хрватско име међу католичким штокавцима ван Провинцијала није постојало или је било толико ретко да га Вук Стеф. Караџић ни не региструје. Међутим, од тог доба хрватско име се међу штокавским католицима незадрживо шири.

Тај процес се одигравао пред Вуковим очима. Он се с њим није у почетку мирио. Као романтичар и антиклерикалац, није желео да национална подела буде по верској основи, него по језичкој. Узимајући као пример Мађаре и Немце, записао је: „А кад човјек помисли, н. п. да Маџара има и Римскога и Калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и Римскога и Луторанскога и Калвинскога закона, па се сви опет зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона Римскога не ће Срби да зову.”^[14]

Вук је полазио од „глотоцентричног” принципа да националну припадност одређује искључиво језик. Он није могао да схвати да међу католицима и протестантима, упркос догматских разлика, не постојe цивилизацијскe разликe, док између католика и православних, и поред догматских сличности, постојe цивилизацијскe разликe.

8. Цивилизацијске разлике

Разлог зашто су Мађари и Немци, упркос вeрској дивергенцији, могли да оформе нације засноване на језичкој истоветности, а Срби, Хрвати и Бошњаци, који говоре истим језиком, то нису могли лежи у цивилизацијским разликама. Амерички политиколог Самјуел П. Хантингтон (Samuel P. Huntington, 1927-2008) примећује: „Људска историја је историја цивилизација.”^[15] Хантингтон је тврдио да католицизам и протестантизам, упркос догматских разлика, конституишу јединствену западну цивилизацију, а православље и ислам посебне цивилизације. Католици и протестанти више се теолошки разликују него католици и православни, али ипак конституишу једну цивилизацију: западну. Појава протестантизма у XVI веку није довела до настанка нове, протестантске цивилизације. С друге стране, православни, који се од католика догматски мање разликују него протестанти од католика, ипак конституишу посебну, православну цивилизацију. Муслимани конституишу посебну цивилизацију. Имајући то у виду, јасно је зашто су Мађари и Немци могли да заснују нације на језичком, а не на верском принципу, а то не могу истојезични Срби, Хрвати и Бошњаци. Иноверје није препрека за формирање нације када су у питању католици и протестанти, али јесте када су у питању православни, католици и муслимани. Разлика је у цивилизацијама.

Да језик није једино мерило националног идентитета познато је академику Павлу Ивићу: „Узајамна посебност српског и хрватског народа није заснована на језику; да је језик у питању, то не би ни била два народа, или би се још у прошлом веку штокавци, чакавци и кајкавци претворили у три посебне националне целине. Много су сложенији и дубљи историјски фактори који опредељују Хрвате и Србе као две нације”.^[16] Дабоме да постоје „сложенији и дубљи фактори који опредељују Хрвате и Србе као две нације”, али је у њиховом језгру верска разлика. То је познато историчару др Милораду Екмечићу (1928-2015). Он је метафорички приметио да је код нас религија „вододелница нације”.^[17]

9. Закључак

Развијајући идеју Доситеја Обрадовића о „нашем простом српском језику”, Вук Стеф. Караџић је изричито тврдио да су сви његови говорници Срби. Историјски развој га је демантовао. Испоставило се да је вера као чинилац националног разврставања на нашем поднебљу важнија од језика.

Идеолози југословенства – укључујући и Александра Белића – настојали су да докажу да сви говорници једног језика треба да живе у једној држави. Крвави распади две Југославије показали су да су те наде илузорне.