Наше време је апокалиптично. Али, кад оно није било апокалиптично? Још у апостолско време хришћани су видели демонску персонификацију и испољавање зла у свету који их је окруживао. Они као да су својим очима созерцавали сенке апокалипсе за време крвавих прогона и мрачне обрисе „звери из бездана“, која жели да растргне Цркву, Невесту Христову, као што су лавови кидали својим зубима тела хришћана међу зидинама Колосеума. У догађајима светске историје они су предосећали и осећали будуће катастрофе, и контуре апокалиптичких слика су се оцртавале пред њиховим очима све јаркије и јасније. Апокалипса је почела од времена Христовог доласка на земљу. Јован Богослов је на Патмосу созерцавао оно што јесте и што ће бити.

Апокалипса Јована Богослова је написана огњеним језиком, као да је изаткана од блиставих муња. Она представља оружје против заборава и лењости. Она не дозвољава људском срцу да се заледи, али се истовремено за горде и непокајане душе претворила у мач којим они сами себе рањавају.

Апокалипса није толико реквијем за светом који гине – колико химна у славу Новог Јерусалима који силази с неба. Древни хришћани су чекали крај света као избављење од страдања, као прелазак у бољи живот...

ЦЕО ТЕКСТ МОГУ ДА ПРОЧИТАЈУ ЧЛАНОВИ НАШЕ МЕЈЛИНГ ЛИСТЕ...