Владимир Семенко

 ДРУГИ ВАТИКАНСКИ САБОР КАО МОДЕЛ МОДЕРНИСТИЧКИХ РЕВОЛУЦИЈА У ЦРКВИ

          Реферат са међународне научно-практичне конференције: ''Руска цивилизација и Ватикан: да ли је неизбежан конфликт?

      ...Модернисти-реформатори нису стали у опозицију постојећој црковној власти, стремећи да направе раскол; напротив, они стреме да заузму ту власт, сами желећи да буду власт у Цркви а потом, већ са позиција власти, разговарати са конзервативцима који су практично сатерани на маргину. Баш то се и десило са католицима-традиционалистима, који су до сабора и на њему чинили већину, али нису могли да се супротставе либералном притиску и после сабора су били принуђени да или прихвате то решење, не смејући да се противе папској вољи (пасивна већина) или да уђу у раскол, примичући се свом вођи архиепископу М. Лефевру (активна и пасионарна мањина).

 +++

   У току два и по столећа унутар цркве води се очајничка борба између два духовна правца- конзервативног и либералног. Са једне стране су конзервативци за које је на првом месту брига о  слободи цркве и подршка њеним правима у још увек хришћанском друштву. Са друге стране су либерали којима је најважније одредити меру хришћанства коју још може прихватити савремено друштво , које ће потом замолити цркву да ту меру смањи.

   Архиепископ Марсељ Лефевр. Они су га издали.

Поштоване колеге!

Пре свега бих хтео изразити искрено и дубоко задовољство самом чињеницом да се наша конференција - чију је актуелност тешко и описати у данашњој црквеној и друштвеној ситуацији -уопште и одржава.

Главна тема овог реферата уопште није однос између православних и католика, нити  богословска разлика међу њима и томе слично. Наравно, радо бих говорио и о богословским и историографским проблемима, повезаним са старим супротстављеностима западног и источног хришћанства, о културно-цивилизацијском аспекту те супротстављености и сл., тим пре што је то стара тема мојих научних истраживања. Али моја данашња тема је нешто друго. Због познатих историјских околности  РПЦ је у већем делу протеклог совјетског периода живела у прилично вештачкој изолацији од глобалних светских процеса. Под окриљем гушеће комунистичке капе чији јој режим није давао да се позитивно и конструктивно развија, али ју је истовремено и чувао од целог низа спољних претњи. Покушај митрополита Никодима (Ротова) и оних који су му помагали и стајали уз њега, да уведе РПЦ у глобалне светске процесе, увелико је поранила за своје време и није наишла на разумевање ни код, од власти подржаваних црквених  властодржаца, ни код црквено-конзервативне већине. У последњих 40 година ''капа'' државног диктата над нашом црквом је скинута и постало је знатно сложеније остати по страни од светских процеса. Баш због тога (и ја се овде у потпуности слажем са колегом Васојевићем) је сад актуелнији задатак пажљивог истраживања онога што се десило са црквеним институцијама на западу у последње десетљеће. Можда ћемо, пажљиво изучивши  и схвативши грешке, које су учинили људи западне цркве, ми моћи понешто научити из њиховог примера , избегавши тако упадање у аналогне замке и клопке.

   Чињенице, повезане са историјом и предисторијом Другог Ватиканског сабора су опште познате и зато ћу се на њима задржати веома кратко. Као што је познато, Други Ватикански сабор протицао је од 1962 до 1965 године. О својим намерама да сазове сабор папа Јован XXIII је објавио још 1959 године. Папа-либерал, папа-екуменист одавно је смишљао план за такав сабор, по својој суштини дубоко реформистички.

На свечаном отварању II Ватиканског сабора у базилици св. Петра пристигло је 2540 јерарха Римо-католичке цркве. Отварајући сабор 11 октобра 1962 године, Јован XXIII је изјавио да је „циљ сабора обновљење цркве“ и њена „разумна реорганизација“, да би „Црква могла продемонстрирати своје поимање развоја света и прикључити се томе процесу“. Папа је такође изразио наду да ће као резултат тог сабора бити „Црква отворена према свету“. Задатак сабора је био“ не одбацити и осудити реалност савременог света већ провести реформе које се назиру већ одавно“. Практично, у тим официјелним формулацијама први пут су кроз уста католичке црквене јерархије биле продемонстриране мисли које је већ одавно сазрела у црквеним и около црквеним круговима, мисао коју је Лефевр и други традиционалисти окарактерисао као донесену изван, а у ствари је порочна модернистичка идеја о томе, да црква да би заузела свет, треба да се учврсти у њему и да се зато мора радикално прилагодити, жртвовавши исувише много од своје традиције. Традиционално црквено поимање, то јест конзервативно поимање, такав приступ једнозначно су оцењивали и оцењују као сведочанство духовног изопачења, изопачења саме вере.

   Како указују историчари, преобразбе проведене на сабору изазвале су отпадање најконзервативнијег дела католичког друштва. Овде треба подвући да сабор није донео никакве нове догмате и јасно је због чега. Да су били урађени покушаји учвршћења модернистичких реформи на догматском нивоу такав покушај би изнова изазвао исувише јако противдејство конзервативаца и реформе би се могле „одвући“.

   Рад сабора био је прекинут због смрти Јована XXIII и избора новог папе, за кога је изабран кардинал Монтини, који је узео име Павле VI. Јован XXIII је одавно Монтинија сматрао за свог главног наследника. Знајући да је неилечиво болестан он га је непосредно пред смрт произвео за кардинала.

   На Другом Ватиканском сабору било је донесено 16 докумената (4 Устава, 9 декрета и 3 декларације).

   За најважније се сматрају:

-“Sacrosanctum Concilium”-устав о светој литургији;

-“Lumen genitum” - догматски устав о цркви;

- “Gaudium et Spes” - пастирски устав о цркви у савременом свету;

   Од декрета најважнији су:

- “Ad gentes” - декрет о мисионарској делатности цркве;

-“Orientalium Eccle siarum” - декрет о источно-католичким црквама;

- “Unitatis redintegratio” - декрет о екуменизму;

- “Perferctae cartatis” - декрет о обнови монашког живота примењивог у савременим околностима;

- “Inter mirifica” - декрет о средствима јавног информисања;

- “Apostolicam actuositatem” - декрет о апостолским мирјанима

   Од декларација:

- “Dignitatis humanae” - декларација о религиозним слободама;

- “Nostra actate” - декларација о односима цркве ка нехришћанским религијама

   Какве је реформе произвео сабор?

   Да одмах кажем да сам у оквирима данашњег реферата намерно оставио такве теме као нпр.“теологија ослобођења“, која се за неке (у основи ''леве'' политичке кругове) јавља главном темом сабора, и да је на сабору произведена одређена ревизија принципа папске монархије , коју је раније прогласио вечном Први Ватикански сабор и сл. Моје интересовање за Други Ватикански сабор носи прикладан, инструментални карактер, мене интересују паралеле које се могу и морају поредити са данашњом ситуацијом у нашој Православној Цркви, где се црквени модернизам и реформаторство  а такође и однос према њему јављају насушним и актуелним проблемом.

Главно о чему треба говорити и о чему увек говоре истраживачи наравно није реформа богослужења која је остварена на сабору.. За циљ те реформе је проглашена потреба за активнијим учешћем народа у миси и привлачење већег броја верујућих. После реформи, више места у богослужењу  одлази на проповеди, читање Библије, заједничке молитве итд. Свештеник се за време службе окреће лицем ка верницима а леђима ономе што ми православни зовемо Горње место. Престо је у већини храмова био изнешен на средину храма. И на крају, био је остварен превод богослужења на националним језицима. Формално, латинска миса није била укинута но њено провођење је стало скопчано са толиком количином бирократских препрека, што је за велики број католика који су признали сабор и који нису пришли лидеру традиционалиста архиепископу Марсељу Лефевру су просто престали да је служе, прелазећи практично у целини на националне језике. Осим тога, поред традиционалне, историјски служене мисе, била су уведена и нова чинодејства, настала као плод литургијског „стваралаштва“ реформатора. Један од водећих специјалиста у савременој Русији по питању католицизма, прот. Максим Козлов каже да “извлачећи закључак из личних беседа које је водио са представницима Католичке цркве, може се рећи да су многи који практикују традиционално католичанство указивали на губитак сакралног молитвеног испуњења богослужења после узимања у обзир тих, веома пажљиво проверених и коректних превода, губитак који не само да није привео нове људе у цркву већ супротно, одвојио је део сталних парохијана“. На тај начин, већ на том примеру ми видимо да се унутар цркве одиграла отвореност (код нас је све лако и схватљиво, дођите нама), која се оправдава мисионарским циљевима и задацима, а у пракси се претвара у супротан антимисионарски ефекат: народ не долази у храм него се удаљује од њега.

Посебно треба издвојити то да „иако је сабор препоручио придржавање грегоријанског појања за католике Европе и католике европских хришћанских традиција тј, умерити бујну барокну и постбарокну музику, после сабора у целини, била је остварена широка адаптација националне музичке културе а други пут и националне играчке културе у богослужењу“ У Африци, Полинезији и неким сличним егзотичним регионима сад се може упасти на католичко богослужење које се савршава и спроводи у ритму там-тама, бубњева или сличних инструмената. Како је исправно приметио о.Максим, “ту настаје веома важно питање: да ли је допустиво приношење таквих елемената народне културе, културе која је у суштини прожета идолопоклонством (није важно да ли примитивним или развијеним), у богослужбени живот?“ При том, треба споменути да савремено идолопклонство није више оно старо, наивно и светло идолопоклонство које је у себи носило до извесног степена неко предосећање новог Откровења, Богооваплоћења; идолопоклонство после Христовог доласка је већ директни демонизам.

И трећи моменат који треба издвојити у вези са богослужбеном реформом. У новом  римском Мисалију (Литургикону) сачињеном после Другог Ватиканског сабора, у испуњењу његових решења уочава се тенденција као неког повратка старим црквеним основама. Молитве уврштене у њега узете су из старих богослужбених текстова, како источних тако и западних. И тим више, враћајући се опет доживљавању и оцени наведених новости које практикују католици, ми видимо да се ти, рекло би се благи покушаји повратка пракси Древне Цркве осмишљавају не као такви већ напротив као прекид са дугом, више векова опстајућом богослужбеном традицијом. Не као традиционализам већ као обновљиченство или модернизам у „традиционалистичком“ паковању. Потпуно је очигледан протестантски карактер тог модернизма који има само изглед традиционализма, јер се овде ради о типичном за протестантизам одвајању цркве од историје, покушај да се игнорише ход историјског развоја у чијем току су се сложиле баш такве форме богослужења, вештачки изнова конструишући древну традицију. Апсолутно то исто данас покушавају да урадe и наши православни реформатори, нпр. познати неообновљенац неадминистративни клирик  Московске епархије свештеник Георгиј Кочетков, игумен Петр Мешћеринов и још ред других представника тога „правца“.

   После Другог Ватиканског сабора произашла је такође и минимализација појединачног келијског правила. И овде је била наизглед блага идеја: повећати улогу заједничког богослужења, привући људе за активније учешће у њему, због чега се многе личне молитве како свештеника тако и мирјана, које су се читале као припремљене, биле укључене у текст самог наизменичног богослужења. Али у стварности, то је довело до тога да је келијске (собне) молитве (посебно за мирјане) практично нестало или се она скратила у веома значајној мери. Значи, опет смо добили резултат обрнут ономе који су замислили иницијатори реформи.

И на крају са богослужењем је повезана и код католика завршно утврђена после Другог Ватиканског сабора одвојеност исповести од причешћа. Исповест и причешће су почели да се сматрају као неповезано једно са другим Светотајинство. Био је скраћен евхаристијски пост, до тренутка пред причешће. Миса је почела да се служи неколико пута на дан, па и у вечерње време. И опет у овим последњим моментима, ми видимо паралеле са нашим садашњим неообновљенцима.

Веома важан моменат је и то што се десила деканонизација целог реда древних светитеља. Из општег списка избацили су неке светитеље старе нераздељене цркве под изговором да се њихова житија не могу сматрати као веродостојна. Реч је о нпр.о светом великомученику и Победоносцу Георгију, светој великомученици Варвари, светим Кипријану и Јустинијану и неким другим.

У вези са тим последњим моментом, као и у вези са другим, треба подвући потпуно следовање нашег садашњег православног реформизма у односу на Други Ватикански сабор. Када говоре да наши модернисти уносе нешто принципијелно ново, то апсолутно није истина. Све њихове идеје ( у том смислу и са њихове стране предложена реформа богослужења) носе апсолутно исти карактер. Јарки пример је - у вези са деканонизацијом неких древних светитеља, који је урађен на Другом Ватиканском сабору - да је то, до у појединости истоветно са оним што говори о „неверодостојности“ житија светих Петра и Февроније, свим присутним добро познати новотарац протојереј Георгије Митрофанов. (Петар и Февронија су данас  необично поштовани у нашем православном народу, поготово међу омладином пошто се они   сматрају за небеске заступнике оних који ступају у брак)

   Веома важно је то да је после Другог Ватиканског сабора дошло до оштре промене односа официјелног католицизма према другим религијама: постало је могућно признање, у овој или оној мери благодатности (мада се та реч користи опрезно) или у сваком случају неке богооткривености нехришћанских религија. Декрет „Аd Gentes” позива мисионаре да „уважавају националне и културне вредности народа у тој мери у којој они не противурече јеванђелским принципима“ и „са радошћу и уважавањем отварају заложено у њима семе Речи“. Декрет побуђује учеснике мисионарских делатности на „сарадњу са различитим организацијама, укључујући нехришћанске, које воде делатност усмерену ка побољшању животних услова људи“. А у уставу „Gaudium et Spes” каже се да „она (Црква) стреми да разуме разлоге одрицања Бога, које се скрива у мишљењу атеиста и схватајући значај питања која истиче атеизам, руководећи се љубављу ка свим људима, сматрајући да те разлоге треба подвргнути озбиљном и дубоком разматрању...“

И та тенденција је такође веома карактеристична за наше модернисте и неообновљенце-реформаторе, слабога познања, који не знају да је делимична богооткривеност или благодатност исто тако немогућа као и делимична трудноћа.

Све гореречено довело је до тога да је сабор објавио велику кризу ауторитета у Католичкој цркви, у чему се безусловно такође осећа утицај протестантизма. Католичка црква је почела муњевито да се протенстантизује, ако смемо да употребимо овакав накинђурени термин. Тако је нпр. у време једне од посета Јована Павла II Француској, дошло је до многобројних иступа католика против његове посете. Католици који протествују против доласка папе, то је врхунац апсурда! При том су протествујући потпуно искрено сматрали себе католицима, који верују у папски примат власти и који признају папи вероучитељско право на „непогрешивост“!

   У светлости наших данашњих задатака неопходно је подвући, да се при пажљивом проучавању материјала II Ватиканског сабора и определења Помесног сабора 1917-1918 године,  толико омиљеног нашим „либералним хришћанима“, показује необично много паралела. Због тога мислим да, када се сада све чешће среће позивање на сабор 1917-1918 године као на нешто безусловно позитивно у нашем црквеном животу, ми треба да се замислимо да ли је то тако. Јер, сигурно није случајно и промисаоно у крајњем случају да је  само једно решење сабора 1917-1918 године било усвојено од стране РПЦ, а то је решење о успостављању Патријаршије.

КРИТИКА САБОРА ОД СТРАНЕ КАТОЛИКА-ТРАДИЦИОНАЛИСТА И ЊЕНА ПОУЧНОСТ ЗА НАС

   Већ у самом почетку реформе сабора су изазвале критику са супротних страна. „Лева“ већина била је незадовољна недовољним радикализмом. Људи који су живели световно у западном друштву у коме су људска права приоритет као хуманистичка секуларна вредност а при том сматрајући себе католицима су се чудили: зашто сабор није дозволио женско свештенство, не укидајући целибат, не дајући мирјанима још већа права (таква као што су свештеничка), није дозволио развод брака, абортус и слично.

   Критика „здесна“ је пре свега повезана са именом архиепископа Марсела Лефевра (1905-1991). Он и његови поштоваоци су критиковали одлуке Другог Ватиканског сабора због неколико ствари: због превеликог екуменизма, због реформи у богослужењу, које су, са њихове тачке гледишта довеле до губитка сакралног језика богослужења, а такође и ка секуларизацији богослужбеног сазнања. И стварно, одумирање богослужбеног сазнања било је једно од главних негативних последица реформи. То се огледа у превеликом подвлачењу ''хоризонталног усмерења'', то јест заједнице верујућих на служби, на штету ''вертикалног усмерења'' то јест стремљења заједнице ка Небу. (Погледати то о чему сам горе већ говорио о ''унутрашњем преустројству католичких храмова). Дошло је до раскола, губитка идентитета, идентичности богослужења. Ако је раније католик могао од Африке до Полинезије могао доћи на службу и схватити да присуствује миси, сада то уопште није тако.

   Потпуно оправдана критика од стране Лефевра, идеологије прогреса коју је усвојила Католичка црква, где се „прогрес“ као „поступан прогресиван развој друштва“ признаје као  вредност независно од религиозног стања тога друштва. То јест, само по себи мисаоно, реално умножавање материјалног блага, умекшавање нарави, толерантност, људска права невезана са хришћанством, признају се позитивним вредностима. (Мада, истине ради треба приметити да није свугде и не увек такав „прогресиван развој“ заступљен). Друштво се вреднује не само по степену и квалитету своје религиозности, колико по томе колико су те категорије прогреса присутне или су у порасту. Прогрес и повезивање са њим чисто секуларних вредности доживљава се као сврха сама по себи. Црква фактички већ не размишља у својству јединственог носиоца апсолутне истине, која се јавила као плод Откровења, нерскидиво повезана са Христом. Са таквим изопаченим секуларним приступом, наравно да се не може сложити Православна Црква.

Необично важне за нас су речи Лефевра о замени апсолутне Истине, оваплоћене у Христу, идеји бесконачног тражења истине. Управо оправдање тражења, слобода избора (то јест, усвајање либералног, просвешћеног поимања слободе) и сл.ствари, тако својствених палима, греховној природи људској, чини важну особеност тог жаргона, који је у саборном и предсаборном периоду почео да се користи у црквеној и околоцрквеној штампи.

Са идејом прогреса тесно је повезана идеја „анонимног хришћанства“ која је развијена на Другом Ватиканском сабору, када се људи, који не само да видно припадају цркви већ и они који јој отворено противурече, признају за „своје“, за хришћане, тако рећи због чињенице која не зависи од њиховог свесног убеђења.

Послесаборско искуство Католичке цркве показује да без обзира на то што је црква учинила корак у сусрет друштву, трудећи се да постане још савременија, јаснија и ближа том друштву, друштво није кренуло у сусрет цркви, није јој се повратило. Тако увек бива: када се „отвореност“ обрће унутар цркве, када се „свет“ почиње доживљавати у својству равноправног партнера по дијалогу, а не као објекат мисије, Црква никад ништа неће достићи, ништа неће добити, неће доћи до религиозног процвата, уподобљење Цркве „свету“ никада неће довести до жеље да се „свет“ уподоби Цркви. Искуство Другог Ватиканског сабора то показује савршено јасно.

   Но главно у критици Лефевра  и других традиционалиста, по нашем мишљењу није само у идеолошко-садржајној страни дела колико у анализи тих технологија, уз помоћ којих је либерална мањина заузела полуге управљања сабором и добијање нужних решења.

Упозорење о опасности од црквеног модернизма још одавно су се чула из уста најпроницљивијих представника католичког света. Главни је био, безусловно, папа Пије X, касније канонизован од стране Католичке цркве. Лефевр у својој књизи „Они су Га издали“ цитира одломке из његове енциклике „Пасценди“ од 08. септембра 1907 године, посвећену католичком модернизму. (Сличне цитате видети у мом раду „Призрак Другог Ватикана“: http://www.rusk.ru/analitika/2007/09/11/prizrak_vtorogo_vatikana_br_kuda_dvizhetsya_rpc/)).

Из тих текстова, као и из коментара Лефевра урађених са знањем искуства Другог Ватиканског сабора, ми јасно видимо, да заступање код нас убиствених либералних технологија, које су искоришћене на западу пре свега у време провођења сабора и припреме за њега, данас се користе у православном свету ради рушења Цркве.

Као прво, модернисти никада не излажу своје реформистичке погледе директно и отворено, систематски и негде на једном месту, већ их они распршују у много, на први поглед потпуно благонамерних и традиционалистичких текстова. Документи Другог Ватиканског сабора  намерно су носили хаотични и еклектични карактер да не би либерални отров којим су они прожети био одмах откривен. Лефевр наводи пример са једним од докумената сабора. У преамбули је било речено да „дата декларација не противуречи традицији“. То је довело до тога да се већина успокојених конзервативаца који су се раније противили доношењу документа, гласало „за“. Међутим, даљни конкретни садржај декларације је био у корену противуречан са традицијом.

Даље, модернисти-реформатори нису стали у опозицију постојећој црковној власти, стремећи да направе раскол; напротив, они стреме да заузму ту власт, сами желећи да буду власт у Цркви а потом, већ са позиција власти, разговарати са конзервативцима који су практично сатерани на маргину. Баш то се и десило са католицима-традиционалистима, који су до сабора и на њему чинили већину, али нису могли да се супротставе либералном притиску и после сабора су били принуђени да или прихвате то решење, не смејући да се противе папској вољи (пасивна већина) или да уђу у раскол, примичући се свом вођи архиепископу М. Лефевру (активна и пасионарна мањина).

   На крају, за нас је јако важно то што пише Лафевр о тактици понашања модерниста на самом сабору, посебно о заузимању са њихове стране информацијских полуга и саборске комисије. Проводећи путем манипулација и интрига своје људе у те комисије, заузимајући тамо већину, модернисти су на Другом Ватиканском сабору могли променити рецепцију саборских решења црквене пуноће, закулисаним решењима мањине која је потом била просто умешно придодата пасивној већини сабора. Лефевр примећује да није било немногобројне групе конзервативних епископа - чланова сабора-  који су успели да се како-тако организују, саборни документи би били још либералнији и имали би револуционарно-реформистички карактер.

И наравно, овде постоји још један моменат о коме говори Лефвр али у коме се пројавила и његова лична ограниченост, тако типична за католике који нису у стању да се повинују главном католичком принципу- злогласној папиној непогрешивости. Револуција коју је произвео сабор била би немогућа да модернистичка идеологија није била прихваћена од двојице папа-реформатора, папа-завереника- Јована XXII и Павла VI. Узимајући у обзир савршено посебном улогу папе у Римо-католичкој цркви, ми са редом других истраживача, можемо утврдити са сигурношћу да баш њима у крајњем резултату припада решавајућа улога у „сламању“ отпора ка реформама.

На самом крају смо обавезни поставити питање: у чему је садржана дубина узрока победе либерала на Другом Ватиканском сабору? Зашто је постало могуће побеђивати у цркви уз помоћ информационих и других технологија? Прави разлози се крију по нашем мишљењу у (као што смо делимично већ указали) ослабљеној живој вери, живом осећају цркве као богочовечанске реалности, у угашеном харизматичном духу у њој. Како другачије објаснити беспомоћност конзервативаца пред наличјем релативно просте технологије и притиском не баш многобројних либерала?

Баш због тога је супротстављање модернизму немогуће ако ми будемо рачунали да можемо одолети једној технологији уз помоћ друге. Наравно, технологије треба усвајати. Но, само разгревањем сакралности, молитве, разгревањем живе вере, живог осећања цркве као богочовечанске реалности ми можемо створити духовну основу за црквени препород и супротстављање модернизму. Хвала.

Реферат са међународне конференције: “Руска цивилизација и Ватикан: да ли је неизбежан конфликт?

Са Руске Линије (www.rusk.ru)

превео:

Ранко Гојковић