|
 Захтев Цркве према пастирима, изражен кроз свештене каноне, јесте да вернима покажу пример светог живота. Било да су то они по „правилима вере“ и светости, или, према 12. правилу Лаодикијског сабора, они „која су одавно испитана у речи вере и у животу у складу са правом речју“.
Неопходан је дугогодишњи пробни рад у сваком степену свештенства да би се видела „вера, добар карактер, постојаност и кротост“. На таквом тесту стадо може препознати пастире као своје руководитеље и наставнике. Пастирско служење је могуће само ако је „живот врлински и за њега нема препрека“. „Оно што је прекорно у лаицима, утолико је више достојно осуде код оних који припадају свештенству“196. „Они који се дотичу светих ствари“197 морају да чувају целомудреност и уздржање, да би имали смелост пред Богом, „да би могли да приме оно што траже од Бога у једноставности“198. „Често је, због бестидности неколицине, божанско и часно име свештенства занемарено“199 и хулено од људи. Свети канони скрећу пажњу клирика на беспрекорност њиховог понашања. Познате су препреке за непримање у свештенство оних који су после крштења пали у тешке грехе200, али греси који нису препрека за примање светог чина чисте се благодаћу хиротоније201. Црква захтева од кандидата за свештенство такву чистоту живота која дозвољава свештене обреде пред пречистим Господом, „да би они који су убрајани у свештенство и који другима служе богослужење били представљени као чисте и непорочне слуге, и достојне духовне жртве Бога великог, Који је и Жртва и Вишњи“202. Штавише, неприкладно је „благосиљати другога који мора да излечи своје ране“203. Стога је неопходно да они који хиротонишу прецизно испитају живот кандидата за хиротонију и околности које их подстичу да приме свештенство. Само ако се утврди да је кандидат беспрекоран, може бити рукоположен. Тако ће савест оних који заповедају бити чиста, а „света и часна служба“ непорочна.204 Критеријум за уздизање у свештенство треба да буду искључиво личне заслуге и врлина особе која се рукополаже, а не његово порекло из свештенства205. Свештенство мора бити посебно пажљиво према свему што може довести у искушење људи, и избегавати радње које не могу да нашкоде њима самима, али збуне паству.206 Штавише, свештенство мора бити „бесстрасно” (безинтересно), јер они који су себични постају безосећајни, навлаче на себе гнев Божији и падају под строге епитимије, као преступници заповести Божијих и апостолских уредби207. Сам изглед свештенства и њихово држање морају да изражавају пристојност, скромност и понизност208. „Свака раскош и украс на телу туђ је свештеничком чину и положају. Због тога они који носе свештенички чин не треба да се украшавају „светлим и бујним одеждама“ и да користе „мирисне помаде“, већ да се задовољавају „не раскошном и скромном одећом: јер све што се прима не за потребу, већ за украс, подлеже оптужби за сујету, како каже Василије Велики“209. У сваком случају, па и у обичној комуникацији, при сусрету и дељењу трпезе са „богобојажљивим и преподобним људима“, пастир мора имати на уму духовну корист оних са којима општи, „да би ово причешћивање довело до духовног изграђивања“210. Најзад, свештеник је дужан да своју децу води у хришћанском животу, чувајући их од непристојне забаве211. Подразумева се да се морални лик духовника, како га описују свештени канони, не заснива на принципу спољашње потчињавања неком објективном моралном закону, већ на принципу слободе и послушности у љубави вољи Божијој. С друге стране, љубав према браћи изнутра приморава свештеника да пази на своје спољашње понашање, како им не би дао повода за саблазан, по ономе што је речено: „Све ми је дозвољено, али није све на корист“ (1. Кор. 6, 12). Достојан свештеник увек пази да не преферира „идоле него Христа“ Под „идолима“ се подразумевају апсолутизоване и обожене вредности које су саме по себи релативне. Да не издамо по други пут „Онога који је једном за нас био распет“, имајући свест да нам је у Цркви „поверено Тело и Крв Христова“212. Морални лик духовника, као и морални лик хришћанина уопште, има христолошку и еклисиолошку основу. Учешће у заједничком Телу и Крви Христовој даје свештенику могућност да се причести богочовечанском љубављу и богомужественим ликом Исуса Христа. Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
196 Правило 5-е Карфагенского Собора. 197 Правило 4-е Карфагенского Собора. 198 Правило 3-е Карфагенского Собора. 199 Правило 20-е (19-е) Сардикийского Собора. 200 См. правило 61-е святых апостолов. 201 См. правило 9-е Неокесарийского Собора. 202 Правило 3-е VI Вселенского Собора. 203 Там же. 204 Правило 4-е Кирилла Александрийского. 205 См. правило 33-е VI Вселенского Собора. 206 См. правила 5-е VI Вселенского Собора, 38-е (47-е) Карфагенского Собора. Также: «Потому что научились от апостола не полагати протыкания брату или соблазна (см.: Рим. 14, 13). Знаем же, яко некоторых действия чистыя, для других бывают поводом ко греху. Сего ради, следуя установлению святых отец, мы повелели тебе отлучитися от оныя жены» (правило 88-е Василия Великого). По той же причине запрещено епископам по совершении над ними рукоположения жить совместно со своими женами (См. правило 12-е VI Вселенского Собора). 207 См. правило 4-е VII Вселенского Собора. 208 Сказанное о диаконах: «не желать председаний» относится ко всем степеням священного чина, «сие же самое да соблюдается и в прочих степенях священного чина: ибо мы ведаем, что достоинства или должности духовныя превосходнее должностей, относящихся к миру» (правило 7-е VI Вселенского Собора). 209 Правило 16-е VII Вселенского Собора. 210 Правило 22-е VII Вселенского Собора. 211 Правило 15-е (18-е) Карфагенского Собора. 212 Правило 90-е Василия Великого. |
