Онима који се боје да прекину општење са јеретицима

        Увод

Уважени старац, отац Сава (Трихакис), следио је политику деветнаест владајућих светогорских манастира, који су веровали, као и многи људи, да морамо да учинимо извесне уступке и прилагођавања у питањима вере за неко време.

Пошто је био врлински, са искреном и добром намером, оци који су тек недавно дошли на Свету Гору – такозвани нови атонски оци – који се причешћују са екуменистима и помињу поглавара Васељенске патријаршије, често би посећивали старца. Држали би га као пример својим ученицима и говорили би да ако су ревнитељско неслагање и протест били добри, не би ли томе припадао врли отац Сава?

Међутим, када је васељенски патријарх Димитрије саслуживао са папом римским у децембру 1987. године, старац се пробудио, јер његова душа није могла да поднесе да се нађе у тако очигледно екуменистичкој Цркви. Заједно са осталим подвижницима протестовао је и одвојио се од свих осталих светогорских отаца који су пратили деветнаест манастира. Не би ишао на службе ни у једну од тих деветнаест или у било коју од келија или скитова које су их пратиле. Сви комеморатори су били у галами, из манастира и скитова, а многи су потрчали да убеде старца. Али честе посете, које су постале оптерећујуће, нису имале успеха.

Коначно, старац је био дужан да писмено одговори једном монаху који га је често узнемиравао, а тиме је одговарио и свим осталима, јер су били добро организовани и посвећени свим средствима да извуку старца из Православља у загрљај пакла екуменизма. У наставку је текст старчевог писма.

Писмо исповести

Келија Светог Николаја, Капсала

13. августа 1991. Године

Поштовани оче Никодиме, благословите!

Приликом посете нашој келији пре неколико дана поновили сте своје неправославне догматске изјаве да смо ван Цркве јер не помињемо патријарха Димитрија. Дали сте и неке друге изјаве, због чега се осећамо принуђеним да напишемо следеће за ваше потпуније упутство, јер су докази и побијања које смо изнели током нашег разговора уништили ваш мир и наљутили вас. У изрекама пустињских отаца пише да је авва Агатон упитан да ли је горд, блудник и јеретик, одговорио да је потврдио прве две оптужбе, јер је то било корисно за његову душу, али не да је био јеретик, јер то означава одвојеност од Бога.

По вама, а и по свим светогорским манастирима осим манастира Есфигмена, скит пророка Илије и многих отаца зилота, ми смо преварени и расколници. Тешко вам је да признате да Цариградска Патријаршија проповеда јерес, јер би се од вас захтевало да признате да је ваше општење са овим вуковима, а не пастирима, достојно осуде, или бисте морали да престанете да их следите, по заповести свих светих Отаца и Сабора.

Покушавате да оправдате Фанар, али њихове речи и дела показују да сте погрешили. Узалуд се позивате на мишљење оца Пајсија и других који се слажу са садашњим условима и чине уступке, односно бране се „икономијом“, али када дође време (наводно када ће Димитрије ступити у заједницу са папом, као што си рекао), одвојићете се од свега што није у складу са учењем светих Отаца и Сабора. Веома се варате. Што се тиче опомена на које се позивате – било старца Пајсија, или вашег суседа оца Исака, или било кога другог – који тврде да патријарх Димитрије исправно дели реч истине, како можете очекивати да их прихватимо као бити богоугодни када су потпуно супротни православном учењу?

Пошто је Истина издана, зар је не би требало назвати безакоњем, а не икономијом, уступком, прилагођавањем или попустљивошћу? Остајете при свом ставу јер је старац Пајсије рекао: „Димитрија су архијереји око њега завели да чини оно што не жели“, и „Ако престанемо да га помињемо, бићемо ван Цркве!“ и још много тога, на шта се могу применити речи Светог Јована Златоустог: „Све су њихове речи безумље, и приче глупе деце“. Ове њихове речи су плод нове теологије, коју је Фанар употребио у озлоглашеној Енциклици из 1920. називајући јеретике „санаследницима милости Божије“.

Износите речи светог Јована Златоустог: „Ни крв мучеништва не брише раскол“, и светог Игњатија Богоносца: „Нека ништа не буде без епископа“. Закључујете да када се одвојимо од свог епископа, ми смо ван Цркве. Свеци су, међутим, изнели ове истините изјаве у време Православља и црквеног спокоја. Данас, када ураган екуменистичке пан-јереси помете и изабране, речи истих светих имају снагу: „Ако је епископ твој јеретик, бежи, бежи, бежи као од огња и змије“ (Свети Јован Златоуст). „Ако твој епископ поучава било шта мимо прописаног поретка, чак и ако живи у чедности, или ако чини знамења, или ако пророкује, нека ти буде као вук у овчијој кожи, јер чини уништење душа ” (Свети Игњатије).

Да је Димитрије правилно управљао речки истине, оправдано би употребио оне цитате које си узео од два светитеља, али сада преправљаш списе отаца по свом укусу, да би оправдао своју кривицу што си сабрат- путник Димитрија, Партенија Александријског, Јакова из Америке и Стилијана Харкианакиса из Аустралије. Зар вам нису довољни сви многи цитати из светих Сабора и светих? Или се бојиш, можда, да будеш избачен из синагоге јеретика? Чињеница да се друге патријаршије причешћују са Фанаром није баш битна.

Важно је ко иде стопама светих и ко је са истином? Партеније, патријарх Александријски, рекао је да признаје Мухамеда као апостола који је радио за Царство Божије и друге сличне бласфемије које познајете. Нема потребе да поново пишемо јереси Јакова Кукузиса из Америке и Стилианоса Харкианакиса из Аустралије. Ви сте у заједници са овим људима као да су они наводно с правом поделили реч истине! Ко ће осудити Јакова Кукузиса? Партениос? Или одбор фанариота под Вартоломејем који већ две године „истражује“ да ли је Харкианакис јеретик? Зар не разумете да они не желе да изрекну пресуду?

Фанар је обећао делегацији тројице игумана са Свете Горе да ће повући и исправити изјаву патријарха Димитрија за „Јунајтед прес“ о причешћу од Латина, да ће заменити Стилијана Харкијанакиса на месту председника комисије за теолошки дијалог итд. Да ли је нешто исправљено до данас? Или верујете да немамо никакву одговорност, ни кривицу, и да можемо остати у заједници јер старац Пајсије бестидно каже да изјаве и поступци Димитрија нису у супротности са нашим учењем и не крше истину?

Историја се понавља. Свети Теодор Студит, Свети Максим Исповедник и многи други хришћани који нису следили јерархију која је повремено проповедала јерес, та јерархија је све називала расколницима. Иако је светом Герасиму Јорданском служио лав и био је чудотворац, погрешио је јер није хтео да прихвати Четврти васељенски сабор, привлачећи са собом хиљаде монаха у Палестини, све док га не исправи Свети Јевтимије Велики. Најзад, свети Герасим се покајао.

Могли бисте да питате: „Да ли су старац Пајсије и седамдесет епископа државне цркве Грчке били у заблуди?“ Хоћеш ли да их Бог натера да Га исповеде? На иконоборачком сабору 754. године у време Копронимове владавине, читамо у записнику ону страшну акламацију 338 епископа присутних на сабору: „Живео цар! Иконе су идоли и треба их или уништити или окачити високо да се не би поштовале.” Да ли вам је тешко да верујете да се данас може преварити седамдесет епископа, када је, као што видите, тада преварено толико много? Данас монаси желе да стекну митре, игуманске штапове, поштујући само номинално исповедање вере, то јест, помало протестујући, али не прекидајући помињање патријарха, и толеришући све новотарије у Јеванђељу које су унели Димитрије, Јаков, Партеније и њима сличнима. Свети Теодор Студит, међутим, пише да је дело монаха да не трпи ни најмање новотарије у Јеванђељу Христовом.

На концелебрацији у Риму, Димитрије није примио хостију од папе како би избегао непријатељске реакције „конзервативаца“. Међутим, тамо у Риму, он је прихватио доктрину да Латини поседују мистерије Цркве, и то наставља да чини. Зар то није довољно? Када су свеци и хришћани било ког века у коме је јерес била нашироко проповедана, реаговали као ви, који настављате да помињете Димитрија? Који сте преседан нашли у историји Цркве па можете рећи да га следите? Да сте синови светих (тј. подражавачи и следбеници светих), „дела бисте Аврамова чинили“, како каже Јеванђеље. У време патријарха Бекоса светогорски оци су престали да га помињу иако није саборно свргнут; и пошто су остали непоколебљиви у привржености отачким заповестима (тј. нису имали општења са онима који су одступили од вере православне), Христос им је доделио мученички венац. Што се тиче оних који су саслуживали са комемораторима латино настројеног „званичног” патријарха Бекоса, њихови лешеви се и дан-данас налазе, као што је познато, набрекли, смрдљиви и нераспаднути, за пример свима.

Рекли сте нам да ако Димитрије не оде на исповест за ствари које је урадио, нека је проклет. Сада признајете да следите човека који себе осуђује оним што ради. Да он себе осуђује значи да ради ђавоље дело. Сходно томе, и сами признајете да вам је ђаво сапутник. Озбиљно, оче Никодиме, или се шалиш? Да се ​​Атинагора „покајао“ и признао свој грех непосредно пре него што је умро, да ли би онда био спасен? Покажите ми макар једно патристичко сведочанство које оправдава останак у Цркви која проповеда јерес, као што то чини „кротки и тихи вођа православља Димитрије“. Да ли би нас таква послушност хијерархији која не дели исправно реч истине осветила? Ако не желите да признате да су манастир Есфигмен и толики оци ревнитељи достојни почасти — по Петнаестом канону Првог и Другог Сабора — бар ћути и не хули говорећи да су расколници и ван Цркве. Игноришете постојање завета Светог Марка Евгеника Ефеског, који није хтео да му латино мислећи дођу ни на сахрану.

Прво проучите, а затим дајте изјаве. По вашем начину размишљања, ван Цркве су Свети Марко Ефески, Свети Максим Исповедник и мноштво других који се нису причешћивали са јеретицима! Видите ли куда води ваша „нова теологија“? Ко би икада помислио да ће оци Свете Горе за своју Библију имати књигу „Две крајности“, оца Епифанија Теодоропулоса? Ви препоручујете протесте попут оних који се препоручују на страницама 19 и 22 те књиге, протесте због – према екуменистима – „светих канона који нису применљиви у наше време јер им недостаје љубави“. Он такође описује Атинагору као неког ко „има демонску љубав“. Ипак, он је остао у заједници са онима који имају „демонску љубав“. Чудесна доследност!

Сличне протесте видели смо и када је представник манастира Григоријат тражио да се у одлукама Свете заједнице запише да, ако би главни секретар био послат у Аустралију, он тамо не би саслуживао. Главни секретар коначно није отишао, али отац Василије, игуман Ставрониките, игноришући одлуку свих других манастира, послао је оца Тихона да „помаже” архиепископу Стилијану Харкијанакису. Када се отац Тихон вратио, послат је у келију Буразерија. Тамо је са оцем Тихоном и осталима саслуживао представник манастира Григорија (отац Атанасије). Није потребан коментар.

Отац Епифаније Теодоропулос је био ућуткан када су пре двадесетак година оповргли његове грешке. Али ви истим нетеолошким аргументима хоћете да оправдате своје општење са патријарсима који „откривене главе“ проповедају јереси, имају демонску љубав према јеретицима док прогоне истински православне, и тако се угледају на патријарха Бека, цара Копронима и све оне попут њих. Када их помињете много година и општите са њима, то је исто као да сте рекли: „Чврсти сте у вери, и дужни су вам послушност, част и помен“. Не помажете им да схвате да иду злим путем; док да сте прекинули општење са њима, можда би имали грижу савести и тражили би истину. Ваша кривица за ваше прекорно ћутање — које Свети Григорије Палама назива трећом врстом атеизма — расте из дана у дан, упркос вашим такозваним протестима.

Када су латино ученици долазили овамо за време бекошке Патријаршије да спроведу заједницу са Латинима, говорила је наша Богородица, Чуваритељица Свете Горе Атонске: „Непријатељи Сина мога и мене долазе.” Прошле године, када је стигао Бекосов наследник – Димитрије („Вођа Православља“!), затекао је Свету Гору завијену у црно од две недеље непрекидних пожара. Ко има уши да чује, чује глас Пресвете Богородице!

Да нађете пут доброг неслагања, како поучава Свети Никодим са Свете Горе у свом Тумачењу четрнаест посланица Светог Павла, говорећи: „Ако је зао у вери, односно верује у јеретичка и богохулна учења, бежи од него, иако је анђео са неба.“

Старац Сава,

немонашки, али православни монах

P. S.

Својим православним исповедањем, старац Сава уснуо је у Господу, у својој келији, октобра 1991.