О дану благодарења Богу за многе победе вере православне.

         Вера је наша ова победа која победи свет

(1. Јов. 5, 5).

Благословен нека је овај дан, љубазна браћо, који нас подсећа на многобројне победе вере православне. Благословене нека су оне свете душе, које одредише овај дан, да нас подсећа на многобројне победе вере наше.

За наше добро тако би установљено. Јер сећајући се задобијених победа ми добијамо храброст у борбама, у којима стојимо и које ће доћи. Стари је обичај свих војсковођа, да пред битком говоре војницима о прошлим победама, и да их тиме храбре и одушевљавају за нову битку. Светитељи су наше духовне војсковође. И светитељи су били они, који су одредили данашњи дан, да нас подсети, да не заборавимо; да нас охрабри, да не клонемо; да нас загреје, да не охладнимо; да нам отвори вид духовни, да не заслепимо, и у слепилу не предамо се непријатељу.

И заиста дејство овога дана на све разумне хришћанске душе јесте огромно. Гле, овај дан јавља нам се као весник са бојног поља, са многих бојних поља, и доноси нам радосне вести о победама. Слушајући те вести ми уздижемо срца наша у висину говорећи сами себи: „горе имјејим сердца!“ и са новом приливеном снагом устајемо против свих зала, унутрашњих и спољашњих, која гњече живот душа наших и прете да их удаве. Слушајући о страхотним борбама и победама имењака наших, то јест оних који се пре нас називаше православним хришћанима, ми се опасујемо новом снагом и новом надом. И наш замагљени духовни вид постаје чистији и јаснији, те гледамо јасније на свој положај и своје стање. И све препреке и сметње и стешњења, која су замагљеном и сусталом виду изгледала као челичне решетке, представљају се очишћеном виду нашем и охрабреном срцу као паучина. И тако ми добивши нове и многе савезнике у победиоцима прошлих времена и сагледавши њихов пример у борби и њихов сјај у победи, крећемо напред на своју службу и жртву са већим поуздањем и светлијом надом.

„Па зар остали дани у нашем календару не подсећају нас на победе и победиоце?“ упитаћете ви. Право је ваше витање, браћо љубазна. Заиста сви дани у години подсећају нас на победе и победиоце хришћанске. У календар су ушла само имена победилаца. Једни дани подсећају нас на пророке и праведнике старозаветне - победиоце неправде и лажи. Други дани подсећају нас на апостоле - победиоце народа и племена незнабожних. Трећи дани подсећају нас на мученике - победиоце огња, и мача, и дивљих зверова, и свих злоба људских. Четврти дани подсећају нас на велике духовнике и испоснике - победиоце телесних страсти, и ђаволских сплетака. Пети дани подсећају нас на богоносне оце Цркве, пастире и учитеље васељенске - победиоце свих безпоредака у Цркви Божјој, победиоце незнања и заблуда људских. Шести дани подсећају нас на Свету Богоматер, изабрану војвоткињу и благодатну победницу свега онога од чега Ева би побеђена у Рају. Седми дани подсећају нас на благочестиве цареве и царице - победиоце личне сујете и сулудог самољубља који сав свој сјај и сву своју власт ставише у службу Сину Божјем. Осми дани подсећају нас на чудеса од часнога крста Христовога, од моштију светитеља Христових, од риза и икона православних јунака и јунакиња Христових. Девети дани подсећају нас на небеске бестелесне силе, на чинове анђела и арханђеле - победиоце свих непријатеља Бога Живога и Јединога. Десети дани - но треба ли да помињем и дане Христових празника? Нису ли сви дани Његови? Нису ли сви споменути победиоци само његови војници, Његова победоносна царска војска?

И тако заиста сви дани у години подсећају нас на победе, на јунаке, на борбе и муке, на победиоце. Ни један дан у календару наше Цркве није упрљан именом Јудиним, ни Кајафиним, ни Пилатовим, ни Иродовим. Побеђени од ђавола не уписују се у књигу живота, но у књигу вечне смрти. Кад год сване један Божји дан, ма који дан у години, он нас подсећа на некога победиоца Христовога, или на самога Христа, Победиоца над победиоцима и Цара над царевима.

Али овај дан, ова Недеља Православља, подсећа нас, не на једну победу и не на једног победиоца, него на дугу бројницу од победа и читаву војску победилаца. То су управо победе Цркве као целине. И Црква је онај победилац који се данас спомиње и прославља.

Главна победа Цркве, која се данас излаже нашем погледу јесте победа над иконоборцима. Борбе и битке око икона трајале су преко двеста година. Иконоборци су били унутрашњи непријатељи Цркве, а то су увек најопаснији били многи од њих, што су држали у својим рукама силу светску или власт црквену. Многи су од њих били цареви и кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове нарочито су појачавали и многи свештеници и монаси, па чак и кривоумни епископи и наметнути патријарси. По кривини свога ума или окамењености срца они су проглашавали иконе идолима и поштовање икона идолопоклонством. У своме занешењаштву и бесу они су избацивали иконе из цркава, бацали их у море, ломили или спаљивали. То су исто чинили и са моштима светитељским и апостолским. Па се најзад нису устезали, да избацују из храмова и крше и сам Крст Хистов, главно победно знамење хришћанско. Од храма хришћанскога они су правили празну и пусту зборницу, у којој се ништа није могло видети до голих окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символично представљали величанствену драму нашега искупљења, они нису ништа оставили - ништа до креча и људскога - гласа. И црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и безпомоћна борећи се да сама својом снагом, без иједне степенице и без ичије подршке, уздигне се из прашине земаљске до бескрајне висине Божијега престола на небесима, до врха царства вечности.

Против оваквог безумног опустошења и осиромашења храмова хришћанских устали су сви велики и надахнути духовници у пространом царству византијском, а доцније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао, мада није знао језиком јасно исказати своје осећање, да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ и утеха и благослов од Бога на душе. Ја сам уверен, љубазна браћо, да и ваша срца овако исто осећају. Кад се клањате иконама светитеља, ви се не клањате дрвету и боји на дрвету него живим светитељима, који као сунце сијају у царству Божјем (Мат. 13, 43).

Кад целивате иконе мученика Христових, ви целивате ране њихове и страдања њихова за Цара Христа.

Кад милујете рукама иконе светих покајница и испосница, ви не милујете даску, но трудове и врлине њихове.

Кад плачете пред иконом Свете Богородице, ви не плачете пред мртвим комадом дрвета или платна него плачете пред живом и милосрдном Мајком Божијом, која из царства Сина свога види сузе ваше и жури вам на помоћ.

Кад се савијете пред ликовима светих анђела и арханђела, ви се не савијате пред мртвим стварима него пред духовима добра и светлости, пред бестелесним и моћним војницима и слугама Бога Живога.

Кад љубите Крст Христов, ви не љубите ствар као ствар, но љубите љубав Господа, показану и осведочену у мукама за вас на Крсту. Ви тада љубите најмоћније знамење победе, од кога се демони страше и беже, а које даје храброст рањеном срцу и утеху измученој души.

Ваша тела клањају се иконама, а ваше душе онима који су изображени на иконама. Ваша уста целивају иконе, а ваше душе целивају душе прослављених светитеља у царству небеском. Ваше очи гледају у дрво и боју, а ваше духовне очи виде живе личности у царству духова.

За иконоборце иконе су и могле представљати идоле зато што су они видели у њима само дрво и боју, и нису се могли уздићи до духовног гледања у жива бића, у духове бесмртне, насликане на иконама. Онај ко само телесним очима гледа, телесно и види. Зато се таквоме духовни значај икона измиче од разумевања, и њему се чини лудост и не може да разуме, јер треба духовно да се разгледа, по речи апостола (1. Кор. 2, 14). И уместо да су се стидели свога неразумевања, иконоборци су дрско устали били, да своје неразумевање наметну целом свету.

Кроз иконе ми потврђујемо стварност светитеља као живих бића. Оно што није стварно не може се ни насликати ни фотографисати. Познато је, да факири у Индији опсењују људе показујући им разна привиђења и утваре. Но то су само привиђења и утваре без икакве стварности бића. Фотографи су покушавали да фотографишу та привиђења, но на њиховим плочама никад се ништа није хватало ни показивало. Плоче су остајале голе и празне као што су голе и празне оне факирске опсенарије. Међутим наши светитељи су стварна људска бића, која су живела у телу на земљи као и ми сами. Гледајући у њихове ликове ми добијемо подстрек и одушевљење, да и ми ходимо њиховим путем, да имамо чврстину вере њихове, да негујемо у себи врлине њихове, да се запајамо њиховом неустрашивошћу пред страдањима и мукама, и да се жртвујемо из љубави према Господу.

Царство небеско не пуни се опсенама и фантазијама него живим људима, који се њега удостојише. И ми смо сви позвани у царство небеско, и ми сви желимо задобити то царство живота и светлости изнад свега у свету. Са том жељом над жељама ми гледамо у иконе светитељске и учимо се путу који води у то царство. На лицима свих светитеља ми читамо смерност, постојанство, дубину мисли, озбиљност, мир, благост, невиност, целомудреност и чистоту душевну. И гледајући у њих учимо се какви и ми треба да будемо. То су духовни родитељи наши, браћа и сестре наше. Па кад налазимо за корисно, да домове своје украшавамо, с љубављу и поштом, сликама својих телесних родитеља и браће и сестара, како не би било корисно украшавати дом Божји иконама деце Божје, деце изабране, Божијих сродника по красоти душа својих, и наших сродника по телесним страдањима, и по вери, и надању?

Нарочито ми, сељачки народи на Балкану, имамо много и премного да благодаримо светим иконама. Робујући под Турцима кроз неколико столећа наши народи су били без школе и писмености. Осим свештеника мало је ко знао да чита Свето Писмо и учи се науци спасења. Али срећом читање се заменило гледањем. Људи су гледали Свето Писмо насликано на иконама и по дуваровима. Гледали су историју Спаситеља нашег, и житија светитеља, Христових јунака. Више кроз очи него кроз уши сазнавали су они истину живота и пут спасења. И тако су очували веру своју и спасли душе своје. Зато поклонимо се светим иконама и заблагодаримо благоме Промислу Божјем, што је нашу Цркву украсио иконама поред осталога богаства духовнога, које је Он даровао Православљу.

Сам је Бог Свевишњи оправдао држање икона по храмовима и домовима Својом чудесном моћи, коју је Он често показивао, и данас показује кроз њих, т. ј. кроз иконе Сина Свога јединороднога, Свете Богомајке, и многобројних Својих светитеља и анђела. Они који су се противили иконама, противили су се стварно вољи Божјој. Но они су на крају пали и пропали у бури иконоборства, коју су сами изазвали. А Црква Божија обогатила се још једном победом више, победом коју ми на данашњи дан славимо и за коју смерно Богу благодаримо.

Нека нас данашњи светли дан, драга браћо, подсети још и на многобројне друге велике победе вере Православне. Против ове вере устали су прво Јевреји. Борба је трајала неколико десетина година. Јевреји су били развејани као плева по целоме свету; кућа њихова остала је пуста; као што им је Спаситељ и прорекао говорећи: ето ће вам се оставити ваша кућа пуста (Мат. 23, 38). А Црква Божија са победом у рукама стајала је против других непријатеља.

Ти други непријатељи били су охоли Римљани. Рат римских царева против вере Христове трајао је неколико стотина година. Црква Христова била је сва потопљена у крви мученика. Али рат се најзад свршио са пропашћу царства римског и са победом Цркве православне.

Са овом новом победом у рукама, Црква наша стајала је против нових непријатеља, наиме против муслимана арапских и незнабожаца персијских, јерменских, сарматских, европских и афричких. Опет неколико столећа трајала је борба, и мука, и страдање Цркве Божје. И Црква је наша однела победу, и са овом новом победом стајала је смело против нових непријатеља.

Ови нови непријатељи били су Турци у Азији, Африци и на Балкану, а Монголи у православној Русији. Опет мука, и страдање - и то више стотина година. Но и опет Црква Света однела је победу. Непријатељи Њени су као дуготрајна поплава осекли, а Она се као Нојева лађа спасла и ступила у мир и слободу.

У времена многих и честих робовања Православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе од унутрашњих. Од унутрашњих непрајатеља ми поменусмо иконоборце. Но било их је и много других и других, који су својим јеретичким самовољним учењима стварали забуну међу вернима и изнутра раздирали утробу Цркве Божје.

Једни су јеретици одрицали човечанску природу Господа Исуса, а други божанску. Једни су одрицали Светога Духа, а други Свету Богородицу. Но сви су они одрицали по неку истину, а тврдили по неку лаж. То је њихова заједничка одлика. Неки су се из властољубља борили за првенство, а други опет из самољубља стварали велике нереде и расколе на незнатним питањима. И Црква се морала бранити, и борити, и страдати. Нема, браћо, веће мученице у историји рода људског од Цркве Христове. Али нема ни веће ни славније победнице. Све јеретике Она је победила, све јереси искоренила, чистоту науке Христове одржала, светињу откривења и предања очувала. И тако као чиста и света Невеста Христова стигла до нас ходећи Својим трновитим, али правим и победоносним путем.

Ваистину, браћо љубазна, вера је наша ова победа која победи свет. Овај дан одређен је нарочито, да нас подсети на то, сваке Божје године да нас подсети на то, да не заборавимо; да нас охрабри, да не малакшемо; да нас загреје надом, да се не охладимо; да нам очисти вид духовни, да јасно погледамо и видимо Онога који се невидљиво за Цркву Своју бори и толиким је победама венчава.

Блажен - ко има очишћен вид духовни да може да види сву ону победничку војску на небесима, коју данашњи дан открива и показује вернима! То су синови и кћери Божје. Број њихов такмичи се са бројем звезда на небу. Сјај њихов превазилази сјај звезда. Као у некој радосној небеској паради показују се они данас нашем духовном погледу. Властодршци и слуге, богати и убоги, старци и младићи, учени и прости, мајке и младенци, чесне удовице и целомудрене девојке, свештеници и војници, стратилати и монаси, рибари и великаши, тежаци и радници - сви у слави неисказаној на небесима, у слави, красоти и сјају, какав ни издалека не би представљали сви упарађени цареви земаљски од почетка света до краја. Сви су они на земљи били борци и страдалници за веру Христову, но сви нису дочекали на земљи победу ове вере. Зато су пак у царству вечног живота награђени оним: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (I Кор. 2,9). Сви - примили су од Бога све. И они који бише од безбожника гажени као блато, и они који бише нечујно удављени у тамницама, или без сведока потопљени у море, или посечени мачем за име Христово, и они који никакве сласти на земљи не окусише а све горчине, - сви су увршћени у редове победилаца. Сви примили су од Бога све. Као што је обећао Бог: Који победи, добиће све и бићу му Бог, и он ће бити мој син (Откр. 21, 7).

И кад се загледате с очишћеним духовним очима у ове победиоце, видећете на свакоме од њих печат Јагњета Божјега. Сваки од њих личи на Цара Христа. И Христос сија кроз свакога од њих, кроз старце и кроз децу, кроз кнежеве као и кроз слуге, кроз мужеве као и кроз жене. Јер Христос и јесте главни Победилац, који кроз њих победи. Зато је баш недеља одређена да буде дан сећања на победе вере наше. Јер у недељу Господ васкрсе, и васкрсењем победи смрт, најстрашнијег и последњег непријатеља. А Њему, који је победио смрт, лако је било победити и сав остали свет. Отуда је Он и храбрио ученике Своје говорећи: не бојте се, јер ја победих свет (Јов. 16, 33).

О, браћо љубазна, вера је наша ова победа која победи свет. Вера је наша ова победа која победи сатану. Вера је наша ова победа која победи грех. Вера је наша ова победа која победи смрт. Вера је наша ова победа Христова, којом Црква Божја победи до сада све непријатеље унутрашње и спољашње.

Шта вас може више охрабрити, оснажити и утешити од ове победоносне вере? Или шта вас може устрашити и раслабити, ако само држите у срцу ову непобедиву веру? Да ли саблазни слободе, у којој сада живите? Или промукли крик безбожника? Или лукаве речи јеретика? Или неморал неморалних, који кроз отужне сласти греде очајању, и кроз кикотање самоубиству? Ништа под сводом небеским: ништа на кори ни под кором земљином. Ништа нека вас не устраши. Чак ни оно што се сада догађа у православној Русији - нека вас не устраши и не поколеба. Оно насилно гушење и дављење вере и светиње Христове! Знајте, да оно није крај, но увод, увод у величанствену победу вере наше. Знајте да је стратегија и тактика Божја друкчија од људске. Оно што људи гледају као пораз, Бог гледа као победу; и оно што је за очи људске победа, за Бога је предвечерје пораза. Јер је писано о стратегији и тактици Божјој: да је лудост Божја мудрија од људи, и слабост Божија јача од људи (I Кор. 1, 25).

Зато ако неко каже за Православље, да је лудост, не љутите се него одговорите: Јесте лудост, но лудост Божја која је мудрија од људи, од свих времена и од свих нехришћанских колена. И ако вам неко каже, да је Православље слабост, не љутите се него одговорите: јесте слабост, но слабост Божја, која је јача од људи, од демона и од смрти. Хиљаде пута кроз минулих 19 векова изгледало је људима, да ће лађа Православља потонути. Но нити је потонула нити може потонути. Таква јој је грађа, и такав јој је Крманош - да не може потонути.

Православна вера представља највеће чудо у историји рода људског. Без богатства, без спољашње силе, без војске и оружја, без робске организације и политичких оклопа, она је срећно пропутовала дуги и језовити пут од 19 столећа. Зато нема веће части под небом него бити члан Цркве Православне. Нити има поузданијег пута од онога којим Она ходи и Своје верне води. Има путева лаких, али су клизави и у пропаст воде. Има лађа шаренијих и већих и комотнијих, али су од слабије грађе.

Прославите, браћо, Бога који веру нашу прослави многим победама. Прославите светитеље Божје, који драговољно крвљу својом и сузама платише те победе. Нека вас овај дан подсети, да је вера наша победа која побеђује свет. Нека вас подсети, да Православље на земљи држи се Православљем на небу. То јест, да једна сјајна и непобедива војска из невидљивог света, војска многобројна као звезде на небу, стоји близу нас и око нас и помаже нас. Пред том неизбројаном војском од победилаца - пред њом и над њом - стоји Победилац смрти и света, Господ наш и Спаситељ Исус Христос, Победилац над победиоцима, Цар над царевима! Њему нека је слава и хвала са Оцем и Дихом Светим на век века. Амин.

„Мисионар“, фебруар 1936. године, бр. 2.