У једном од храмова наше Руске Православне Цркве, парохијани су чули следеће саопштење: „Од сада ћемо са исповести“, рекао је настојатељ, „имати следећи ред: исповедаћемо се у понедељак, а онда можемо да се причешћујемо целе недеље. Многи су били збуњени и изразили своје неслагање са овом новотаријом.

Али ко је у овом случају у праву – свештеник, кога је Црква поставила да бди над децом Божијом, или људи који су се противили пракси коју је он предложио?

По предању Руске Цркве, пре сваког причешћа Светим Христовим Тајнама, православни хришћанин је дужан да очисти своју душу од греха у Тајни Исповести. У данашње време, неки модернистички настројени клирици су одлучили да промене поредак који је постојао вековима. Шта ће православни верници изгубити или добити ако прихвате наметнуте реформе?

Да бисмо разумели ово питање, обратимо се учењу људи који су живели богоугодно – наслеђу наших подвижника побожности. У „Белешкама“ вечно незаборавне игуманије Леушинске Таисије (†1915) наводи се њено виђење, које је духовни отац мајке, Свети Праведни Јован Кронштатски, признао као истинито, које има божанско порекло.

Ова догађај нам омогућава да трезвено погледамо проблем причешћа без исповести.

У предговору игуманија Таисија описује ситуацију изазвану неразумевањем њених духовних потреба од стране белог (ожењеног) свештеника који је у то време служио матери. Због тога му, приликом исповедања, није детаљно открила своје духовне чиреве и слабости, и Света Тајна се претворила у формалност. А онда је једног дана Господ просветлио подвижницу у сну. Мати се присетила:

„После вечерње коју сам слушала у цркви, као да сам остала да наместим кандила, што заправо никада нисам чинила, јер нисам вршила послушање свечара. У цркви је у сумрак мрак, дубока тишина, нема никога. Ходам сама ка кандилама, прво до једне иконе, па до друге. Одједном сам у наручју угледала Младенца, веома малог, али тако неописиве лепоте, светло, провидно - и не могу да кажем колико је Он добар! Али, на моје велико чуђење, Он ми изгледа мртав. Ужасава ме ова помисао и размишљам: „Одакле је дошао у моје руке?“ На ово чујем одговор, не знам чији: „Из дубине твог срца“.

Да бих Му се што боље дивила, јер сам разумела и осетила да Он није просто дете, већ Богомладенац, донела сам Га до иконе Мајке Божије, која је била постављена управо онако како је била Иверска икона у Иверском манастиру – на стубу иза десне певнице, испред које су кандила горела посебно јако. Што сам му се више дивила, то сам све више била уверенија да је то Богомладенац Исус. Почињем да ходам са Њим по цркви, драго ми је што нема никога – затворена сам у цркви и зато ми га нико неће одузети. Оситила сам умилење, проливам сузе на Њега, притишћем Га к срцу своме, са највећим страхопоштовањем љубим Његове руке и ноге; и одједном, приметивши да Он лежи на мојим рукама, прљав од чађи и уља, непокривен, наг, потпуно без одеће, помислих: „Како да држим Богомладенца са тако прљавим рукама? А рукави моје мантије су прљави и масни. И сва одећа ми је прљава...“ Хоћу да се пресвучем и тражим место да накратко сместим Богомладенца. Опет одлазим до иконе Богородице, насупрот којој на супротној страни стоји клупа на коју сам Га положила. Брзо сам почела да се свлачим, али, авај, нисам имала ништа чисто код себе, па сам морала да обучем све што сам управо скинула. Још више сам се узнемирила, схвативши да сам још више упрљала руке својом нечистом одећом. Одједном сам се сетила да имам чисте, нове марамице у џепу. Одмах сам их извадила и некима покрила рукаве мантије, почевши од рамена, а друге сам омотала око руку да поново примим Младенца. Окренувши лице према стубу, клекнула сам да узмем Младенца, али, задивљена Његовом лепотом, и даље сам Му се дивила. И одједном сам видела на белом стубу натпис црвеним крвним словима: „Јагње, заклано за свет“. То ме је још више уверило да Он заиста није обичан Младенац, већ Богомладенац Исус, и да је мртав и да не спава. Поклонивши Му се са још већим страхопоштовањем, целивах свете ноге Његове и, пружајући руке да Га узмем, ускликнух: „Којим рукама да се дотакнем нетрулежног Тела Твога, Јагње Божије?“ И онда? Мртви Богомладенац ме је погледао милосрдно и нежно и рекао: „Осећаш ли сада како је примити са нечистом савешћу Јагње заклано за свет?“ „Тако ме је Господ мудро и милостиво просветлио на одговарајућу припрему за примање Светих Тајни“, закључила је своју причу игуманија Таисија.

Сада, у светлу горе наведеног, погледајмо проблем који разматрамо. Мати Таисија је била свесна своје грешности и исповедала се (мада кратко и површно) пре сваког примања Светих Христових Тајни. Али Господ јој је замерио што је занемарила чишћење своје савести. А шта ће Богомладенац рећи онима који се усуде да се причесте без икакве припреме? И да ли ће им причешће бити „на опроштење грехова и за живот вечни“? Неће ли се код оваквих несрећних причасника испунити реч апостола: „“ (1. Кор. 11,30)?

Они ће нам приговорити: то је пракса Цркве Грчке и заједница „кочетковаца“ (следбеника чувеног модернистичког свештеника Георгија Кочеткова. – Прим.)! Али ако је прихватање Јагњета закланог за свет нечисте савести норма за Грке и обновљенце у Руској Православној Цркви, да ли то значи да ово погубно, измишљено „предање“ заслужује да се подражава?

„Имамо благослов јерархије“, рећи ће наши противници. Али да ли су они добили Божји благослов за новотарије које су у супротности са претходном уставу и светоотачком наслеђу? И док за то не изнесу убедљиве доказе (што је у принципу немогуће!), неприхватљиво је оправдавати и прихватати њихову новотарску праксу. Можемо навести још много примера када су Свети Оци и подвижници побожности забрањивали приступање Причешћу без очишћења савести у Тајни Покајања.

У биографији великог молитвеника и чудотворца протојереја Валентина Амфитеатрова налази се веома поучна епизода. Велики број људи је тражио исповест од свештеника, али је било тешко доћи до њега. А онда је једна парохијанка помислила: „Шта ако приступим причешћу без исповести, свеједно ће свештеник причестити, уосталом, није он једини који се исповеда, него и отац Платон, како он може знати да ли сам се исповедила или не?“ Размишљајући о томе, стала је у ред код Светог Путира. Али одједном је жена чула строге речи праведника упућене другој парохијанки која је стајала мало испред ње: „Код кога си се ти исповедила?!” Она је ћутала. Свештеник је поновио питање. Тада је жена пала пред његове ноге и признала да је хтела да се дрзне да се причести без исповести. „Излази из храма! – рече строго пастир, а несрећница одлете као метак. А жена која је стајала иза ње, просветљена овом причом, више се није усуђивала да искушава прозорљивца и Господа Бога.

Може изгледати да је отац Валентин поступио сурово. Али то да се парохијанка није исповедила открио му је сам Господ. И онда – ко смо ми да оцењујемо поступке светих Божијих? Додајмо да је протојереј Валентин био савременик Светог праведног Јована Кронштатског; а када су људи из Москве долазили код оца Јована, он им је рекао: „Што долазиш к мени, имаш свог великог пастира, оца Валентина, који је бољи од мене. "Контактирајте га!" Али главно је да је отац Валентин, протерујући ту жену, спасао њу од Божије казне и вечне погибељи за недостојно причешће. Истовремено је опомињао све присутне, упозоравајући их на саблазан да безумљем почине тежак грех.

А настојатељ храма, којим смо започели причу, показујући лажно човекољубље, постаје кривац духовне погибије својих парохијана и прекршилац светоотачких завета. Зато тај свештеник греши, а људи који су му се супротставили свакако су изразили вољу Божију и показали своју оданост Цркви Христовој. Није узалуд речено: „Глас народа је глас Божији“.

Превод: "Борба за веру"

Извор: pkrest.ru/131/131-8.html