- Зашто свештеник не одгони голуба са десне руке и допушта му да кљује оно што је у кашичици? -

Пријатељи, пронашао сам занимљиво сведочанство монаха, који прича невероватну историју о виђењу, које је дато Богом невернику или неправославцу.

Монах:  - Ја могу да испричам случај, који ми се догодио 1982. године у Псковско-печерском манастиру, у Цркви Четрдесет мученика, која се налази на тргу испред улаза у манастир. Господ је показао, да над Тајном причешћа није могуће ругати се. Ја сам био на служби, али се нисам причестио тог дана, просто сам стајао по страни. У време причешћа у Цркву је ушла група туриста са обичним световним водичем – манастир тек што се отворио за просте људе (у совјетско време) и постало је модерно водити људе на екскурзије у отворени манастир. Група је била светска, људи нису знали како да се правилно понашају у Цркви, и ево, дошло је време причешћа.

Свештеник стоји са путиром, направио се ред причасника, који по реду прилазе да се причесте, око 20 људи Све је било као и обично. Тада к мени прилази младић и говори: - Зашто се ово дешава? Код свештеника на руци седи бели голуб, који кљује оно што је у кашичици, и свештеник даје људима празну кашичицу. Зашто свештеник није одагнао голуба? Мени је одмах све постало јасно. И ја питам њега: - И шта, зар голуб кљује код свих редом, који прилазе? Он говори: - Не, код троје или четворо људи није кљувао, седео је мирно. Ја сам тада схватио, да голуб је образ (слика) Светога Духа.

Ја сам разговарао са овим младићем. Он је муслиман, из Казахстана, студирао је на Лењинградском државном универзитету. Он, наравно, није знао ништа о хришћанству, први пут је био у Цркви, како је сам признао, и са православном литургијом и догматиком није упознат, а још мање о Тајни причешћа. Тако да није могао ништа да измисли. Господ ми је открио кроз овог младића, како може бити, ако ка причешћу прилази недостојан човек, који се није искрено исповедио. Благодат Светога Духа одлази од тог човека, и у кашичици није Тело и Крв Христова, него обичан хлеб и вино.

И човек мисли да се причестио. Али је речено, да тај, „који се причешћује недостојно, причешћује се на суд и на осуду“. Још апостол Павле то је говорио, и ево, Господ је и показао нама, да од оних двадесет људи само четири су били достојни – благодат није отишла (од њих). А шеснаест људи ништа нису добили. И да нико не би посумњао у реалност виђења, Бог је дао њега (виђење) не мени, него атеисти, потпуно не упознатом са хришћанским тајнама, који није схватао шта се дешава.

+ + +

Спомиње се и скоро иста таква епизода (догађај), ​​која се догодила Светом Тихону Задонском у његово време. Он је описао како се једном молио Богу, да му открије, шта се дешава са људима у време причешћа. И ево, једном је он служећи Литургију изашао на амвон и почео да причешћује народ. Када су се људи причешћивали достојно, како је он разумео, њихова лица су постајала као сунце. Памтите разговор Мотовилова са Серафимом Саровским: „Батјушка, ја не могу да гледам на вас.“ „Зашто не можете, Ваше благородство, да гледате на мене?“ „Ваше лице је као сунце и ломи очи (заслепљује)“, одговорио је Мотовилов.

„Тако ето, ја нисам могао да гледам на њих, јер је од њих било сијање такво, да је заслепљивало очи. А били су људи, који су прилазили и примали причешће, и лица њухова су постајала црна и зверолика, страшна, тако да ми је просто било непријатно да гледам такву промену“, то је говорио свети Тихон Задонски.

Ето, отприлике то исто, само мало другачије, видео је овај младић муслиман, који ми је то испричао, и мени је постало јасно, зашто је немогуће увредити Бога, и оскрнавити Свете Тајне. Зато што оне престају да буду Тајне одмах, чим прилази недостојан човек.