Рано сунчано јутро, звоњава звона. Наша кућа је поред цркве - чујемо је савршено. Гледам у двориште: човек из суседне куће шета пса. Француски булдог, мислим. Трчи паметним погледом, гега се с шапе на шапу, и, што је најважније, потпуно је срећан, судећи по лицу.

 А човек очигледно мисли да га нико не види - то се дешава ујутру.

Чуо је звоно, опрезно се осврнуо око себе, неспретно се прекрстио, уздахнуо и наставио да води свог срећног пса. Ово је био тајни булдогов позив на молитву - пожурили смо на службу.

Деца су се, наравно, сетила ове ствари и цео дан посветила разговорима о духовном животу животиња. Бар о њиховом утицају на наш духовни живот. Мачак Кактус је попустљиво слушао њихово резоновање са свог горњег лежаја. И извадио сам, без дужног поштовања одгурујући је у страну, књигу Борисава Станковића, српског писца, коју ми је поклонио Драган, наш српски кум. Прелистао сам је, пронашао кратку причу о псу Мицу и почео да је читам наглас. Није било превода на руски - морао сам да преводим одприлике, али деца су опростила. Надам се да ће ми и читаоци опростити. Прича иде овако.

Мој мали пас, Мица! Зашто те се сећам све време? А кад се сетим, нарочито по хладној зими, како ми је топло на срцу! Топло - и стид. Ниси се разликовала од других паса. Једноставан мешанац са подвијеним прљавим репом, прљавим шапама, малом њушком и стално прљавим, влажним очима - увек великим, дубоким и, упркос свему, чистим у својој дубини. Корачала је кратким корацима, све време њушила ваздух, љубазним погледом гледала свакога кога је срела и, очигледно, волела га. Ал' су те сви отерали - као би прљавог пса!.. И ја сам те отерао. По три дана ти нисам давао ни кору хлеба и ниј да преноћиш у дворишту. И стојиш на капији, лајеш, цвилиш, и кад схватиш да су сви отишли ​​у кревет, склупчаш се у клупко, легнеш крај врата и тамо спаваш. Ујутру ме гладна радосним плесом поздрављаш, скачеш око мене и гледаш ме у очи – љубазно, чисто-чисто... Не знам одакле ти толика љубав према мени.

Сећам се да сам те из неког разлога изабрао из целог легла. Пробушио ти уши, ставио ти крагну и увек те водио на узици где год сам ишао. Али како сам могао да знам да си тако прљава девојка? Пријатељи су ми се смејали када су видели да шетамо заједно. И нисам те волео и почео сам да те терам. Досадила си ми, било ме је срамота и стид због тебе. Терао сам те: Понекад сам тер чак гађао камењем, јер ниси тако лако хтела да ме напустиш. Једном сам те ударио ногом: одлетела си, затресла се, зацвилела, а онда, гледајући ме својим прљавим, али дубоким и љубазним очима, и даље дрхтећи, притрчала ми. И опет сам те шутнуо. И бацао камење. До крви. Шепаш док ходаш кући, седиш, окренеш се и погледаш ме - љубазно, чистим, чистим погледом... Моје мало кученце Мица!

Одрастао сам и напустио очеву кућу. Када сам се спремао да одем, моја мајка је плакала и покушавала да се увери да не видим њене сузе. Већ на прагу, када сам узео своје ствари и отворио врата, она није издржала и почела је да плаче из свег гласа:

- Остани сине, ја сам већ стара...

 - Морам, мама.

- Ох!

Избегавао сам њене загрљаје и опроштајне пољупце. Било ме је стид. Забрани само јој чак и да ме испрати до станице: само до капије – нема даље. Помирио сам се са тим. Шетајући улицом, осврнуо сам се – мама ме је посматрала. Гледао сам је са болом, без икаквог замерања – само са болом.

Нисам дозволио никоме да ме испрати. Нисам се поздравио са комшијама – само сам отишао.

Само теби нисам могао ништа забранити: ти си некако неким чудом изашла из затворене одгајивачнице, провукла се испод ограде на пут и потрчала за мном, мој мали пас Мица. Потрчала је, покушавајући да ме сустигне. Или постоји нешто што желиш да ми кажеш последњи пут? Или си хтела са мном? Сустигла си ме. Лајеш, цвилиш од радости, тражиш да дођеш к мени.

- Марш! - викао сам на тебе.

А ти сакукећ, цвилиш, машиш репом. ударио сам те штапом:

- Марш!

Ти си пала. Кренули смо. Скочила си и потрчала за колима: на трен станеш, па опет трчиш, испраћајући ме. Седнеш, гледаш у  мене, схватајући да ме не можеш сустићи, и устанеш на задње ноге да те се сетим. И гледаш у даљину – љубазно, чисто.

Године... Сећам се: са смехом су ми причали како си ти, кад је већ сав мој народ изгинуо, отишла на гробље, легла крај наших гробова, до крви се борила са другим псима, да не дођу и униште... Чувала си гробове и мртве. А онда си кренула према кући. Али кућа је већ била туђа: кућа је била продата. А ти би само дошла до капије, склупчала се у клупко и лежала, не примајући ни од кога храну. Али гледала си све који су туда пролазили својим влажним, дубоким и чисто чистим очима. Мој мали пас Мица!

+ + +

Није џабе наш српски кум поклонио ову књигу. Каже да понекад животиње уче људе покајању. Судећи по дечјим сузама (и не само дечјим), у праву је. Хвала Борисаву Станковићу, дивном српском писцу.

Извор: "Православие.ру"

Превод: "Борба за веру"