Они који су овде крштени и који су од нас прешли у јеретике, пошто су касније познали свој грех и одбацили заблуду и враћају се истини и у крило матере Цркве, онда је довољно у знак покајања положити руку на њих, да би бившу већ овцу, која се касније отуђила и заблудела, пастир поново примио у свој тор.

Али ако неко долази од јеретика и није претходно крштен у Цркви и долази као потпуно страни и непросвећени, онда да би њега учинили овцом, треба њега крстити, зато што је једна вода у светој Цркви, која чини овце која претвара грешне људе у овце Христове. И тако, као што не могу имати ништа заједничко лаж и истина, тама и светлост, смрт и бесмртност, антихрист и Христос, тако смо и ми у свему дужни да се држимо јединства   Саборне Цркве и ни у чему не попуштати непријатељима вере и истине. Не би требало прописивати на основу обичаја тамо, где би то требало доказивати расуђивањем.

Јер и Петар, кога је првог изабрао Господ и на коме је основао Своју Цркву, кад је после Павле ушао са њим у расправу о обрезању, ништа није присвајао себи безобразно, нити је говорио са гордошћу, да су њему, као прво изабраному, дужни да се покоравају нови хришћани и следбеници: он није презрео Павла, иако је тај претходно био гонитељ Цркве, него је примио од Павла савет истине и лако се сагласио на законито расуђивање, које је заступао Павле, дајући нам пример слоге и трпљења, да се ми не би упорно држали свог мишљења, него ако се некад предлаже нешто корисно и спасоносно од браће и другова наших, да би то сматрали својим, само ако је оно истинито и законито.

И Павле, промишљајући о томе и истински бринући се за слогу и мир, овако се изразио у својој Посланици: „Пророци два или три да говоре, а други да расуђују; па ако се другоме открије док седи, први да ућути“ (1.Кор.14,29-30). Тиме је он поучавао и показивао да свакоме појединачно може бити много откривено што је набоље и нико не треба упорно да захтева оно, што је он једном замислио и што сматра најбољим и најкориснијим и да свако мора то радо да прихвата. Јер ми нисмо поражени кад нам предлажу нешто боље, него се уразумљујемо, посебно у погледу тога, што припада јединству Цркве, према истини наде и вере наше. И ми, свештеници Божији, који смо од Њега удостојени и постављени за начелнике у Цркви Његовој, морамо знати да опроштење грехова може бити даровано само у Цркви и да противници Христови никако не могу себи присвајати Његову благодат.

То исто је одредио и од заједничког савета по здравом расуђивању је потврдио човек блажене успомене Агрипин са другим својим епископима, који су у то време управљали Црквом Господњом у области Африке и Нумидије. Управо њиховом благочестивом, законитом и спасоносном мишљењу, сагласном са вером Саборне Цркве и ми смо последовали. А да би ти знао какво смо ми написали писмо о тој предмету, шаљемо ти из заједничке љубави копију истог писма ради сведочанства како твојега, тако и наших епископа, који се налазе тамо. Желим ти, вољени брате, увек добро здравље.

Из књиге „Тајинство јединства Цркве“, Сретенски манастир (Москва), 2008.