У Другу недељу Великог Поста чита се јеванђеље, у коме се говори о исцељењу раслабљенога, заправо парализованога по медицински. И пошто је Господ рекао болеснику: „Чедо, опраштају ти се греси твоји“, књижевници су одмах помишљали у својим срцима: „Зашто Овај (Исус) тако говори хуле (на Бога)? ко може опраштати грехе, осим једини Бог“?

И зато је Господ рекао књижевницима: „Зашто тако (зло) помишљате у срцима својим“ (Мк.2:5-8)? Тиме је Господ изобличио књижевнике за недостатак молитве, пошто се они тада нису молили Богу, јер да су се тада молили Богу, они не би зло помишљали у срцима својим. То је први циљ молитве: да човек прекине лоше мисли и да добије од Бога добре мисли.

О томе говори и Псалтир, где Бог говори о Јеврејима: „Четрдесет година негодовах на тај род, и рекох: (они) свагда заблуђују срцем, и они не познаше путеве Моје, тако да се заклех у гневу Мојем: да неће ући у покој Мој“ (Пс.94:10-11).

А шта је то „покој Мој“ по Богу, шта је то покој Божији, то апостол Павле објашњава: „Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим.14:17), и према томе, покој Божији јесте: „правда и мир и радост у Духу Светоме“. Тиме је Господ изобличио Јевреје за недостатак молитве, пошто се они четрдесет година нису молили Богу, јер да су се молили Богу, они не би лоше помишљали у срцима својим. И тиме је речено, да први циљ молитве јесте: да човек прекине лоше мисли и да добије од Бога добре мисли. А како човек да зна: кад су лоше мисли и кад су добре мисли? Кад бивају лоше мисли, то се човек лоше осећа у срцу и зато је Господ рекао књижевницима: „Зашто тако (зло) помишљате у срцима својим“, и зато је Бог рекао о Јеврејима: „Они свагда заблуђују срцем“. Јер није могуће говорити о нечему да је добро или зло, ако човек не осећа у срцу да је то добро или зло. Изузетак су горде мисли и жеље, јер оне узносе човека до висине гордости и обарају га до очајања и самоубиства. Тако се Господ у јеванђељу обраћа целом граду Капернауму као једном човеку: „И ти, Капернауме, који си се до неба узвисио, до ада ћеш пропасти“ (Лк.10:15). Према томе, ако се човек час узноси и час пада, то је сигуран знак да је он под демоном, да је он демонизован.

Због чега се слави свети Григорије Палама исте недеље?

Као што је речено, први циљ молитве јесте да човек прекине лоше мисли и да добије од Бога добре мисли. Али свети Оци говоре из искуства о узвишеном циљу молитве, а то је задобијање узвишене благодати Духа Светога, које је залог Царства Небеског и залог спасења. По учењу Цркве тај залог хришћанин добија на крштењу, где се говори: „Печат дара Духа Светога“, али тај дар хришћанин брзо губи, па је потребно да га врати.

Зато исте друге недеље ми славимо светог Григорија Паламу, који је говорио, да хришћанин мора да задобије дар Духа Светога, а то су божанске енергије, то су божанска дејства од божанске природе, тј. од нестворене природе. А да би то човек задобио, он треба да настоји, колико може, да се непрестано моли Богу.

Ево, шта Владика Николај говори у Прологу о светом Григорију Палами (слави се 14. новембра):

Расуђивање (за 16 новембар)

Да ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк.18,1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: „Молите се без престанка“ (1Сол.5,18). Апостол понавља, дакле, заповест Господњу од речи до речи, и издаје је свима хришћанима без разлике, да ли је неко монах или мирјанин. Св. Григорије Палама подвизавао се неко време, као млад јеромонах, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник, старац Јов, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут, да св. Григорије у присуству старца Јова наводећи речи апостолске тврђаше, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече, да је непрестана молитва дужност само монаха а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „Не сумњај, старче, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји”. Тако, дакле, и апостол и ангел потврдили су заповест, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму, а оно непрестано на сваком месту и у свако време, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему?

Беседа у другу недељу Великог  Поста (Светог Григорија Паламе), лета Господњег 2025.