Ратови обузимају свет од памтивека. Савремени свет, који је претрпео велике промене у многим аспектима, радикално се разликује од стварности живота древних људи, али тема рата је и даље актуелна.

Данас од активних војних дејстава страдају само неки народи, али таква врста непријатељства, као што је информациони рат, погађа људе свуда. Овај чланак говори о виђењу Светог Николаја српског (Велимировића) на тужну појаву рата.

У садашње време тема рата се највише расуђује. Ни један новински извештај не пролази, а да се не дотакне један или други оружани сукоб. Међутим, док је цео свет узнемирен појавом вируса ебола, који односи стотине живота, мало ко претпоставља, да је и рат такође болест, чији су вируси много страшнији и погубнији од свих болести заједно.

У делима светог Николаја српског (Велимировића) могу се пронаћи дубока расуђивања, која омогућавају да се свестрано сагледају опште закономерности у многим догађајима библијске и савремене историје, везаним за рат. Српски светитељ познао је све ужасе рата из свог личног искуства, па је зато и говорио о њему као о великој трагедији и тражио је разлоге његове појаве.

Пре свега свети Николај истиче да је грех узрок свих нереда и несрећа човечанства. Тако је било у рају, тако ће бити и до краја века. Адам је, преступивши Божију заповест, грехом, као мачем, одвојио цео људски род од Главе-Творца. Па ипак, као образи Божији (слике), људи су имали могућност да теже ка јединству са Господом кроз видљива дејства.

Из Библије је познато да су Кајин и Авељ приносили Богу жртве од онога, што су имали. После изгнанства из раја људи су били уверени, да се сједињење са Богом плаћа страдањем. Међутим, то страдање они су преносили на животиње или биљке, приносећи их на жртву Богу, не усуђујући се да преузму на себе то жртвено страдање. Али, приносећи видљиве жртве, човек није требао да заборавља на унутрашње жртве, тј. „да има дух скрушен“ (уп.Пс.50,19).

Свети Јефрем Сирин, који је живео у 4. веку, расуђујући о поступку Каина, примећује да је циљ жртвовања требало да буде исказивање захвалности Творцу од стране приносиоца (жртве). По мишљењу преподобнога, Каинова жртва Господу није учињена из љубави, него из немара и зато је одбачена.

Српски светитељ учи, да је Каинов преступ симболичан за све преступе човека према човеку до краја историје. Иако су Каин и Авељ били браћа по крви, они нису били браћа по духу. Јер ако је Авељ веровао у Бога и понашао се у складу са Његовим заповестима, то је дух Каина био помрачен демонском завишћу. Нежеља Каина да се бори против страсти зависти подстакла је њега на убиство.

Ево, како пише о томе светитељ у књизи „Рат и Библија“: „Ко ратује сам са собом, тај може без скретања да иде правим путем ка истинитом циљу. А ако човек не ратује против себе, онда он ратује против Бога и људи“. Ту исту мисао свети Николај развија у свом последњем делу „Једини Човекољубац”: „Све спољашње несугласице, свађе и ратови потичу изнутра, из разједињености човечије душе, из унутрашњег противљења Богу и самом себи”.

На тај начин, после грехопада нарушени су односи не само између човека и Бога, већ и односи људи међу собом. По речима светог Николаја, Каин, као плод непослушности Евине, поучен и подстакнут ђаволом, убио је свог брата Авеља још и из разлога да се ослободи окова друштва, да би само његова личност деловала у свету. То јест, Каин је хтео да буде „ја“ без „ми“. Овде се може видети, како се светитељ посредно дотиче теме саборности Цркве и корена јеретичког схватања папства у западној Цркви. Ова тема се као лајтмотив провлачи кроз књигу „Из тамничког прозора“.

После убиства Каин је остао не само без брата, него и без Бога, и без истините личности – више демон него човек. Јер истиниту потпуну личност човека немогуће је представити без Бога, свога Прво-образа (Прототипа), и без љубави према Богу кроз љубав према ближњему.

Свети Теофан Затворник даје занимљива расуђивања о Каиновом греху. У свом делу „Мисли за сваки дан у години“ он пише, да је завист помрачила у Каину здравље разума. Као резултат тога, намишљени преступ је отврднуо Каиново срце, и ето, он грубо одговара самом Богу: „Јесам ли ја стражар брату мојему“? (Пост. 4:9). Бог хоће да омекша његово камено срце чекићем строгог суда Свога, али Каин не попушта и, затворен у својој грубости, предаје се судбини, коју је припремио себи завишћу и убиством.

Свети Теофан истиче, да је после Божије пресуде Каин живео као и сви други: имао је децу, изграђивао је породични живот. Па ипак печат одбачености и очајања и даље је лежала на њему. „Због тога“, пише Вишенски Затворник расуђујући о Каиновом печату, „то је унутрашње дело, које се свршава у савести, из свести о свом односу према Богу, под утицајем тежине његових дела, страсти и греховних навика. Нека пазе на ово посебно сада! Али заједно нека васкрсну веру, да нема греха, који побеђује милосрђе Божије, иако за омекшавање срца, наравно, треба и време и труд. Али ту је – или спасење или погибија!“.

У свом делу „Први закон Божији“, расуђујући о греху убиства, свети Николај Српски говори о узроку и страшним последицама Кајиновог греха: „Не може човек да убије другога, а да не убије себе самога. Последице убиства су ужасне. Кад би их било могуће описати свим људима, заиста не би било ни једнога, који би дигао руку на туђи живот“. А главно мучење, по речима светог владике, убица доживљава од гласа своје савести. „Бог побуђује и раздражује савест убице тако, да га сопствена савест гризе изнутра слично црву, који гризе дрво.”

Човек се бије и режи и лаје као бесна лавица; ни дању ни ноћу несрећник нема спокоја. Боље би било човеку, ако би му отворили лобању и у њу се уселио рој пчела и да га жале изнутра (убадају жаоком), него то што чини са душом његовом нечиста и преступничка савест. Иста тема је описана у књизи „Мисли о добру и злу“ овако: „Није важно, да ли ћеш ти умрети од болести или од руку човека. Али болест неће одговарати за смрт, а човек хоће одговарати.“

Светитељ наводи овакав пример из околног света: „Како је поучан пример пчеле: за убод она плаћа својим животом“. Свети архипастир закључује, да сви убијени имају два покојишта: једно у оном свету, друго у савести убице. И ма где био закопан убијени, у поноћ он се буди у души убице и поставља питања, на која обливена хладним знојем савест убице одговара до зоре.

За казну Створитељ је осудио Каина на доживотни страх и осећај немоћи. Пошто су сви људи као један човек, и сваки човек није само син једног човека и једне жене, него и син хиљаде поколења, Каин, као један од првих људи на земљи, својим грехом бацио је сенку на сву историју човечанства.

Треба напоменути, да у прекорним речима, упућеним Каину: „И рече Господ: шта си учинио? глас крви брата твога вапије к Мени са земље“ (Пост. 4:10). Реч крв у јеврејском тексту стоји у множини. Протојереј Олег Стењајев о томе даје следећи коментар: „Убиством човека преступник убија и све његове потомке (који су могли да произађу од њега). Има и друго објашњење. Каин није знао како је могуће убити свог брата, и наносио му је многе ране, од којих је Авељ умро. На тај начин, сваки човеков грех повећава Каинов грех и шири зло на земљи.“

Треба напоменути, да се на овом месту у Библији први пут покреће тема моралне одговорности за своје поступке, а такође и први пут, још и пре него што је Каин учинио преступ, само после тога, пошто је он пројавио осећање зависти, изговара се реч грех (јевр. хет – промашај). „Ако чиниш добро, зар не подижеш лице? Бог опомиње Каина, а ако не чиниш добро, онда пред вратима грех лежи; он те вуче к себи, али ти господари над њим“ (Пост. 4,7). Из овога се види да, иако заповести не убиј још није било, Каин је слушао глас Божији и зато је схватао да чини преступ.

С једне стране, као допуштење Божије и бич човечанства, рат има лековито својство. „Рат је свакако отров, али отров је способан и да умртвљује и да лечи, да подмлађује“, говори свети владика. „Бог допушта ужасан рат, да би спречио много већу беду (катастрофу), према којој људи иду – коначно гашење духа и коначна смрт душе. Стога је главни циљ рата да научи људе да цене човека више од материјалног богатства.“

Међутим, са жаљењем примећује светитељ, хиљаде људи, који су преживели дуге ратове, ничему се нису научили осим дрскости и себичности (егоизма). „Многи хришћани у Европи и Америци, који су у време рата журили у Цркву пре почетка богослужења, само да нађу место у храму, после рата су почели хладније да се односе према вери и да отпадају од вере у Бога. Ако им напомињеш о томе, они са иронијом одговарају, да вера више није савремена“, пише свети владика у књизи „Рат и Библија“. Према томе, одсуство војних дејстава није увек добро за човека.

Свето Писмо сведочи, да је мрзак Богу такав мир, кад се „од малог до великог и од пророка до свештеника, сваки предаје користољубљу, сви поступају лажљиво; (они) лече ране народа Мога лакомислено, говорећи: Мир! Мир!, а мира нема. Да ли се стиде они кад чине гадости? Не, нимало се не стиде и не црвене. Зато ће пасти међу онима који падају, и у време посете Моје биће оборени, говори Господ“ (Јер. 6:13–15).

Свети пророк Исаија је објављивао, да трајни мир може бити само у побожности народа: „Овако говори Господ, Искупитељ твој, Светац Израиљев: Ја сам Господ Бог твој, Који те учим корисноме, Који те водим тим путем, којим треба да идеш. О, кад би ти слушао заповести Моје! Тада би мир твој био као река, и правда твоја као таласи морски“ (Ис. 48,17-18). У Новом завету такође не заповеда се мир по сваку цену, већ се саветује: „Ако је могуће, мир имајте са свим људима“ (Рим. 12:18).

Свети Николај, сравњује рат са болешћу и говори о томе, одакле долазе бакциле рата. „Ако би наш живот био Богоугодан, наравно, до рата не би долазило“, пише светитељ. „Безбожни свет је колевка рата“, закључује владика. У свом делу „Мисли о добру и злу“ светитељ сравњује рат са политичком хирургијом, која много више превасходи политичку медицину уопште.

Свети владика са горчином пише, да политичари врло често полажу наду на ампутацију (одсецање делова), али у оперисаном телу човечанства поново и поново јавља се крварење, које се не може зауставити без живота по заповестима Божијим. По речима светог Василија Великог, кад би уздржање и пост постали закон света, тада се не би ковало оружје.

 Расуђујући о постојању различитих врста ратова, светитељ напомиње, да се у Старом завету понекад говори о „Божијем рату“ (2.Лет.20,15), где се Бог представља као моћно оружје у рукама праведника. Пример тога, са ким Бог иде у рат, јесте Исус Навин, који се „уопште није уздао ни у своју војску ни у своју мудрост, него се уздао само у Бога, Свемогућега и Премудрога”. Божији рат је увек борба за истину против ужаса лажи. У таквом рату оправдано је убиство и сматра се заслугом бити убијен.

Истовремено српски светитељ назива крајњим безумљем рат човека против Господа неба и земље. У таквом рату невера је главно оружје у рукама човека. Господ, будући крајње сиромашан у злу, ратује тако, да невернике оставља самима себи и узима од њих Своју силу, лепоту, здравље, мудрост и блаженство. Као резултат тога, самоубице–богоборци остају са својом немоћи, ружноћом (безобразијем), смрадом, безумљем и несрећом. „Разлажу се они“, пише светитељ о народу, који је објавио рат Животодавцу, „као дрво које црви изједају, из којег су изашли јаки сокови, и само инсекти у потрази за јелом лутају по његовим трулим порама, као по напуштеном дому.“

Занимљиво је да је и Свјатјејши патријарх српски Павле такође учио о праведном рату, објашњавајући то овако: „Ако на Небесима постоји праведни рат (уп.Откр.12,7), зашто њега не може бити на земљи?“ Он је упозоравао да је освајачки рат за хришћане не само недопустив, него подлеже осуди, док је одбрамбени, ослободилачки рат – благословен. Сличну мисао исказао је и монах Пајсије (Езнепидис): „Рат може бити само одбрамбени. Ниједан рат није угодан Богу, али у овом случају Он опрашта.”

Ваља напоменути да, по речима српског писца Марка Миљанова (1833–1901), све животне тешкоће, укључујући и рат, треба да уче људе човечности и јунаштву. При том је овај хришћански писац овако то схватао: „Јунаштво је способност да браниш себе од непријатеља, а човечност је способност да браниш непријатеље од себе.“ Заправо овако је говорио: „Јунаштво је када себе браним од другога, а чојство је када другога браним од себе.“

Објашњавајући речи пророка Исаије о Месији као Миротворцу: „И Он ће судити народима и изобличиће многа племена; и прековаће мачеве своје у плугове, и копља своја у српове: неће подићи мача народ на народ, нити ће се више учити рату“ (Исаија 2,4), свети Николај поставља питање: „Да ли се испунило ово пророчанство о Христу као Миротворцу?“ Без обзира на то, што и до данас иду ратови, српски Златоуст одговара на ово питање потврдно.

По речима српског светитеља, сви људи, које је створио Бог, могу заједно живети на земљи. И простора и ваздуха дао је Бог довољно за све. Али да би живели у миру један са другим, људи морају пројављивати добру вољу, да би постали достојни причасници (саучесници) Божанске благодати.

Могућност добити од Бога дар мира, који су добили апостоли (уп.Јн.20,19), и спречити рат, и спречити нови Каинов грех не постиже се спољним средствима за кратко време. Прво треба изнутра да се преобрази сваки човек. То дело није лако и није брзо. Да би нестали спољни ратови међу људима и народима, сваки човек треба да ратује против самога себе. Управо такав рат заповеда Јеванђеље.

Из ових речи светитеља види се, да је Христос Спаситељ Својом смрћу учинио све, да помири људе са Богом. Па ипак од стране људи мора да произађе преображење кроз рат самог човека са својим унутрашњим непријатељима – страстима. „Ако револуцијом хоћеш да добијеш слободу, читамо у књизи „Мисли о добру и злу“, прво подигни револуцију против самога себе и тада ћеш видети, да су све остале револуције сувишне.“

 Свети владика са жаљењем примећује, да је главни узрок рата надмено преузношење човека над човеком и народа над народом. Од хвалисаве гордости помрачује се ум, и људи не виде Бога. А чим они изгубе Бога из вида, одмах губе свест тога, да је човек човеку брат.

„Унутрашње богоборство (борба против Бога) завршава се спољашњим богоборством (борбом против човека), пише светитељ у свом делу „Символи и сигнали“, „унутрашњи рат (против Бога завршава се) спољашњим ратом против човека.“ По мишљењу светитеља, свако ратује не толико из мржње према другоме, колико из љубави према самом себи. Због тога светитељ у једној својој молитви моли Господа да Он спаси нас од нас самих, а правило ослободи се од самога себе назива главним правилом морала.

Анализирајући ратове, споменуте у Светом Писму, свети владика је дошао до оваквог закључка. Они, који ратују ради грабежи, у почетку имају успех. Али узрок тог успеха није у сили нападача, већ у греховности, и значи у слабости тог народа, на који нападају. Али победа ће на крају крајева бити на страни праведника Божијих. Како говори светитељ у „Охридском прологу“: „Оно, што не може учинити мач многих грешника, може учинити молитва једног праведника.“

У рату су веома важни личност и морални лик главнокомандујућег над војскама, тј. тога, коме је дат мач (уп.Рим.13,4). Јер какав је војвода, такви су и његови ратници. „Повремено, пише светитељ у „Номологији“, „захваљујући доброти и побожности властелина, Господ дарује целом народу мир, благостање, здравље и процват. Примери могу бити Самуило, Соломон, Језекија, Осија и други праведни владари.

Ништа добро неће донети управљање оних, који су освојили круне силом и сами их ставили себи на главу, не гнушајући се још не просушене за њих крви (за круне). Управо због грехова једног властелина може да страда цео народ, трпећи глад или падајући у ропство. Такви примери су већином цареви израиљски. Божија казна постиже и незнабожачке цареве незнабожачких народа. Ужасна судбина постигла је народ халдејски и њиховог цара Валтазара. Тај незнабожачки цар, пошто је разграбио јерусалимски храм, приредио је гозбу и приносио је вино својим гостима у светим сасудима из тог храма, певајући хвалу својим идолима. И предрекао је пророк Данило цару скору смрт, што се и испунило исте ноћи.“

Управо греси народних вођа изазивају рат и пораз, а због грехова и безакоња богоборних вођа народних страда и сам народ, и пропадају његова држава, независност и слобода. У књизи „Беседе“, расуђујући о убиству витлејемских младенаца од војника, светитељ каже следеће: „Сва кривица за крваво дело пада на Ирода, који је издао наређење, а не на извршиоце те заповести.“ Јеванђелист хоће тиме и нас да научи: да се чувајмо да не чинимо зло ни кроз друге људе. „Војвода са вулгарним карактером не постиже победу. Вулгарни војник гине у рату без славе“, пише српски светитељ у књизи „Рат и Библија“.

По речима светог Николаја, основно правило војног морала јесте: „Чувати се од сваког зла у рату, а посебно од прељубе (од блуда).“ Према томе, да би рат био победоносни, потребно је избегавати како телесну, тако и духовну прељубу (промена вере, поклоњење идолима), тј. отпадање од истинитог Бога и обраћање ка лажним боговима, пошто оба вида прељубе доносе несрећу у рату. Свети владика је посебно нагласио, да у рату грабеж доноси пораз, зато што грабеж не треба да буде циљ рата. То су знали чак и незнабошци.

Тако антички мудрац Есхил у „Агамемнону” кроз уста својих јунака говори, да ако ратници хоће да одрже победу и да се срећно врате кући, онда не треба да се укаљају грабежом и отимањем.

Размишљајући о судбинама ратничких народа, владика Николај доноси следеће закључке. Као прво, ниједан народ не може грешећи против закона Божијег да живи у миру. Као друго, грех је подстрекач рата, и ма колико се мирољубив показује један грешан народ, рат против њих мора да буде. Као треће, ради кажњавања богоотпадничког и богоборног народа Бог понекад употребљава народе из веома удаљених земаља. У „Охридском прологу” светитељ скреће пажњу, да се цар вавилонски Навуходоносор назива рабом Божијим  (уп.Јер.25,9). Свети владика овако то објашњава: „Чим верни одступе од Бога, Бог плете бич од неверних, да би уразумио верне, и тако неверни постају (слуге) раби Божији, бич Божији.“

Размишљајући о рату, светитељ поставља питање: „Ако хришћанство не одобрава рат, онда зашто оно њега не спречава?“ И сам свети владика одговора на ово тешко питање. Сваки хришћанин, по заповести Спаситељевој, може да се моли за непријатеље и да им опрашта (уп.Мт.5,44). Али као Црква, као једна заједница, руководећи се речима Сина Божијег: „Нико нема веће љубави, него кад неко положи душу своју за пријатеље своје“ (Јован 15,13), Христови следбеници се боре са непријатељима (за Цркву и) за чистоту вере. Циљ ове борбе јесте – не дати непријатељима да завладају над хришћанима и не допустити, да непријатељи заједно са телом убију и душу, приморавајући хришћане да се одрекну од своје вере.

Осим тога, хришћанство још није постало довољно моћно да би могло спречити било какво пројављивање зла у свету. „Хришћанство, учи свети владика, „слично је храму, којим се људи више одушевљавају споља, него што осећају и зидају њега у себи самима.“

Ратови међу хришћанским народима, по мишљењу светитеља, разликују се од ратова код незнабожаца како по узроку тако и по циљу. Тако, узрок рата код незнабожаца је, пре свега, гордост. „Незнабошци су истребљивали једни друге са гордошћу и надменошћу, а хришћани ратују са стидом“, пише светитељ у „Охридском прологу“. „А разлика у циљу је у томе, што незнабожачка вера насељава небо само ратницима, док хришћанска вера обећава Небо Светима.“

Због тога што хришћани понављају незнабожачке пороке, постоје ратови и међу самим хришћанима. При том понекад мучење хришћанина хришћанином превазилази сваку зверску меру. Индијанци тврде да кобра неће угристи бебу у колевци, али јаросно напада на одраслог човека. Као да се она стиди да убија безазлена људска бића. Истовремено наоружани хришћански „витезови“ (тј. јеретици) без страха режу ножевима децу у колевкама и приморавају мајке да их једу.

У књизи „Из тамничког прозора” светитељ поставља питање: „Зашто Бог допушта ратове, и да ли је међу хришћанима мање праведника, него у Содому и Гомори, који би били помиловани ради десет праведника?“ И сам светитељ одговара: „Содом је град незнабожаца, који нису познали Јединог Бога, и Содом није крштен у име Свете Тројице, и није био причешћен Крвљу Христовом. Због тога Бог, Који суди по правди, хтео је да поштеди Содом ради десет праведника, међутим, није хтео да поштеди хришћане, који познавши Истинитог Бога јављеног свету у лицу Господа Исуса Христа, ипак служе Њему нечисто. По мери познања Бога мења се и степен казне“, закључује светитељ.

Из горе реченог види се, да је историја људског рода на земљи почела братоубиством из зависти, злобе и лажи. Ове страсти су, по речима српског светитеља, подстрекачи светских ратова.

Свети владика из овога изводи следеће закључке:

1. Постоји неизбежни закон греха;

2. Рат човека против човека је последица рата човека против Бога;

3. Рат родитеља против Бога продужавају деца ратом једни против других;

4. Милост Творца ублажава закон греха и тиме обезбеђује продужење људског рода на земљи.

Треба напоменути, да сам живот на земљи светитељ назива борбом. „Живот и борба су синоними“, пише српски светитељ.

На тај начин, у делима светог Николаја Српског свестрано се откривају узроци и последице ратова. Ратове допушта Господ ради поправке грешних људи и привођења к покајању. Победа се даје онима, који испуњавају заповести Божије, по речи Самог Спаситеља: „Ја сам са вама. „Ја сам победио свет“ (Јован 16:23; Мат. 28:20). Матеј 28:20).

Извор:

„Тема войны в трудах святителя Николая Сербского“, Минская духовная семинария