Један човек ми је рекао:

– Изгубио сам веру после страдања које сам морао да поднесем у животу!

Одговорио сам му: – Добро!

– Како „добро“? Шта да радим?

– Вратићеш се ти вери!

– Како када више не верујем?

– То није никаква препрека! Хоћеш ли да о томе поразговарамо?

– Не знам...

– Ако ти испричам шта сам све доживео у животу и кроз шта сада тренутно пролазим, да ли ће ти бити макар мало лакше?

– Наравно! Осетићу се боље!

– У реду, хајде онда да поразговарамо. И ако не будеш поверовао мени као свештенику Божијем, ако се будеш и даље колебао, знај, да ни то није препрека да вратиш Богу. Хајде да поразговарамо као два пријатеља. Напросто као другари.

– Хвала ти што ме ниси одбацио и што ме не грдиш!

– Како да те грдим када знам да си тужан и да страдаш? Немам намеру да те принуђавам да осећаш било шта ако ти то само не дође у душу.

Проћи ће и ова невоља, проћи ће и неко друго страдање, проћи ће и твој живот и доћи ће Царство Божије, у коме владају вечни мир, радост и ликовање. Колико је само људи страдало током својих земаљских живота и где су они сада? Већ су на оном другом свету, јер су умрли. Више не плачу и не јаучу од бола.

У тренуцима када те задеси нека несрећа, она ти се чини ужасном и она заиста и јесте ужасна, али увек знај да ће после тога, и после сваке несреће, и после свих смрти, доћи васкрсење свих мртвих.

Једном ће, дакле, доћи и твоје васкрсење, то не може да се не деси!

Сав живот људски је прожет страдањем, али у Царству Божијем сав ће бити прожет радошћу, светлошћу, надом, и тада никакав бол неће имати више власти над човеком.

Ми пролазимо кроз све те невоље и страдања да бисмо се смирили, да бисмо научили да волимо, да бисмо осетили јединство са другима. Велика је ствар када човек током страдања има некога поред себе, са ким може да поразговара.

Ти си ми рекао да немаш никога ко би ти рекао било коју реч утехе, са ким би могао да поделиш свој бол.

Али, Господ нам даје још једну важну животну лекцију.

Он ти говори: „Чедо моје, ако те чак у животу сви одбаце, хоћу да ти покажем какву сам ти огромну снагу дао! Знаш ли каква је то снага? То је снага да можеш да стојиш на сопственим ногама без ичије туђе помоћи. И за то си способан! То ћу ти доказати!“

Деси се да изненада изгубиш пријатеље и познанике, који су ти до тада пружали животну подршку. Остао си сâм и чини ти се да ћеш да полудиш! Али, Христос ти говори: „Не бој се! Убрзо ћеш увидети каква ће се духовна сила разрасти у теби! Све ћу учинити да схватиш да ти то можеш!“

И ти, одједном, почињеш да схваташ да ти, у ствари, није ни потребна туђа помоћ! Да можеш да се лично ослониш на Христа и да почнеш да ходаш самостално као што је то учинио онај парализовани када му је Христос рекао: „Устани и ходај!“

Али, како човек да устане када је парализован?

– Устани и ходај! Теби говорим! – говори ти Господ.

– Али, како, када су ме до сада други придржавали?

– Пусти друге! Да ли су ти други могли дати снагу у ногама и достојанство самосталног усправног хода? А Ја ти дајем достојанство, дајем ти снагу, дајем ти животне сокове. Дајем ти светлост, да бих ти открио и показао лепоту коју сам улио у твоју душу!

То је тајна човековог живота, која происходи из тајне Крста. Прекрсти се и помоли се Богу. Замоли Га, реци Му:

– Зашто, Господе? Реци ми, молим те! Желим да Те чујем!

И Он ће ти одговорити:

– Чедо моја, знаш ли зашто? Зато што моја љубав жели да те научи.

Ми желимо да добијемо одговоре на сва питања, али имај у виду да на већину својих – „зашто?“ у овоме животу нећемо добити одговор.

А толико је животна питања која су моћна да нам опустоше душу... Узмимо на пример, болест деце. Одеш у болницу, видиш тамо болесну децу и запиташ се: „Зашто? Зашто се то баш њима дешава? Зашто неки други људи уопште не могу да имају децу? Зашто? Зашто је толико крстова људских?“

Зато што нисмо у Рају, него на овој земљи. На земљи, где владају страдања и жалости. Тешко ти је док си мали, тешко ти је кад остариш. Једна жена ми је рекла: „Много ми је тешко у животу! Боле ме све кости и сви зглобови, читаво ме тело боли!“

Када смо млади, страдамо од једне врсте бола, а када остаримо – од друге. Зато када неко умре, ми на опелу појемо: „Упокој га где нема болести, ни туге, ни уздисања, већ (где је) живот бесконачни.“

У животу вечном неће бити страдања. Неће бити бола. А у овом животу има и страдања и бола. И шта, онда, радити? Пригрли свој бол, целивај свој крст, држи на глави свој страдалнички венац, који је твој украс и лепота, моли се Христу да ти открије Своју тајну. Падни на колена. Господ је на путу за Голготу пао на колена више пута. И ти падни на колена. Тако и треба! И опет падни на колена! И ако си некога увредио, исповеди тај грех. Реци: „Господе, опет сам био нервозан, опет сам Те увредио, опет сам заборавио Твоје обећање и Твоју љубав.“

   Све ће проћи – биће само Господ, у свему, и отрће сваку сузу са очију људских.