Цар Иван Грозни:

Како су се свети припремали за његово прослављање као светитеља

Данас знамо за народно поштовање верног цара Ивана Грозног, које датира још из 17. века. Међутим, овог првог Помазаника Божијег у Русији су поштовали и руски цареви Петар I, Александар III и његов син, свети цар-мученик Николај II са царицом Александром Фјодоровном.

Петар I је директно рекао да му је узор био цар Иван. По налогу цара Александра III, икона-фреска у Фасетираној одаји Московског Кремља обновљена је 1882. године. На њему читамо следећи натпис: „Верни и христољубиви, Богомвенчани Велики Суверен Цар и Велики Кнез Иван Васиљевич, Владар и Самодржац целе Велике Русије, многих држава“.

А свети цар-мученик Николај II и царица-мученица Александра Фјодоровна припремили су сверуско прослављање Ивана Грозног као светитеља. Тако је начелник Главне управе за полицијске послове Привремене владе С. Г. Сватиков у једном од својих емигрантских чланака подсетио на речи велике кнегиње Марије Георгијевне (1876†1940), које је изговорила убрзо после Фебруарске револуције 1917. године: „Царица Александра Фјодоровна је свом душом прихватила каноне православља. Била је дубоко прожета принципима Самодржавности и народности. Много је читала о историји Русије у 16 и 17 веку, а Русија јој се јавила у облику московске Русије, са својом бескрајном приврженошћу цару, са својом вером у царско самодржавље, уздигавши се изнад свих сталежа и сталежа и посветивши се највише служењу простом народу.

Она, царица, преузела је иницијативу да велича и, ако је могуће, канонизује по њеном мишљењу, цара-великомученика и народољубца, наиме Ивана IV, кога царица није волела да назива „Грозним“. Царица га је сматрала „народољубивим мучеником“, жртвом бојарске клевете.

Вреди напоменути да је међу поштоваоцима цара Ивана Грозног био и потомак Светог Јована Тоболског - Свети Јован Шангајски. Сведочио је страни руски црквени историчар Н. Д. Талберг: „...Наше схватање Свете Русије, са њеним историјском Самодржављем, од огромног значаја у развоју и јачању државе Романових, било је исто, разликовало се само у тумачењу закона о наслеђивању престола. Наше заједничко поштовање је било сећању на цара мученика Павла I и Николаја II. Договорили смо се о мистериозном крају владавине цара Александра I. Последњих година појавио се наш заједнички интерес за цара Ивана IV Грозног. Сећам се последњег сусрета са eпископом Jованом у Саборној кући у лето 1964.

„Јесте ли прочитали мој чланак о цару Ивану?“ „Наравно, владико“. „Знаш, кад сам то написао, мислио сам на тебе“.  (Епископ Сава Сарачевић. „Летопис поштовања архиепископа Јована Максимовича. Чуда Божија данас“, руски огранак Валаамског друштва Америке, Москва, 1998. стр. 165-166).

Руски народ је увек са надом у срцу долазио на гроб верног цара Ивана Грозног тражећи помоћ у свакодневним потребама. Али највише од свега, дошли су они који су били увређени неправедном пресудом, и молитвама цару Ивану примише праведни суд. Чуда ове врсте дешавају се и данас. Ово сугерише да је Иван Грозни у народу поштован као бранилац увређених и прогоњених, као праведни и непристрасни судија.

„На његовом гробу, због ревности многих ходочасника, служе се парастоси само уз помен имена цара Ивана Васиљевича или уз додатак имена његових сродника“, писао је протојереј Н. Извеков у својој књизи „Архангелски сабор московског двора“,1916. године. „Међу многим владарима и великим кнезовима поштованим у народу и који почивају у Арханђеловској Саборној Цркви, они су хрлили к њему. И блажени христољубиви Владар, као брижна грлица Јона, покрива крилима свога заступништва и заступништва пред Господом све своје пилиће, своје суверене службе Богу, Цркви и руској земљи“.

Познат је случај како је подвижник вере и побожности, некадашњи настојатељ Архангелског Саборног Храма, протојереј Валентин Амфитеатров, молитвама цара Ивана Грозног показао светом цару-мученику Николају II књигу која се чува у Архангелском Саборном храму са записима о чудима. Пошто је прочитао ову књигу, цар је узвикнуо: „Одмах га уврстите на листу за канонизацију на Сабору заједно са Павлом I. О томе постоји грађа у Рукописном одељењу Народне библиотеке. Писац Александар Николајевич Стрижев известио је, да док је радио у рукописном одељењу (ГБЛ32) са документима из фондова светог Синода 1910-их – пре Сабора 1917-1918, тамо открио списак подвижника побожности за чију је канонизацију Синод припремао.  Ту су били и блажена Ксенија Петроградска, и свети Игњатије Брјанчанинов, и свети Теофан Затворник, и свети Филарет Московски, и праведни Јован Кронштатски, и... цар Иван Васиљевич Грозни.

Није наша ствар да судимо о промислу Божијем, али посматрач не може а да не примети да они који се усуде да хуле на помазанике Божије доживљавају значајне патње.

Тако је глумац Јанковски, који је играо митрополита Филипа у филму „Цар“, умро три дана након што је филм приказан на Канском фестивалу. Репин, који је насликао слику о наводном убиству свог сина од стране цара, изгубио је руку. Писац Гаршин, који је позирао за ову слику, скочио је са 3. спрата и погинуо. Јевгениј Александрович Јевстигњејев, који је играо улогу Ивана Грозног у негативном светлу, изненада је умро. Током представе „Смрт Ивана Грозног“, у којој је играо цара, славни глумац Александар Михајлов је на сцени доживео да му крв тече из грла. Изгубио је 2,5 литара крви и био је на прагу смрти. Свештеник и мисионар  Данил Сисојев, пет дана пре своје смрти, оклеветао је светог Помазаника Божијег Ивана Грозног, убеђујући све своје стадо, а имао их је много на интернету, да он није Помазаник Божији, да је цар погубио невине људе, да је волео мучење, море крви, да је Иван Грозни наследио не Царство Небеско, већ судбину Христовог издајника – Јуде, и ширење других јеврејских клевета.

Бог се не руга и не дозвољава да се хуле на свете Његове, а још мање на Његове Помазанике. „Не дирај помазаника мога и не чини зло мојим пророцима“ (Пс. 104:14-15).

Извор: „Руски монархиста“